Нулто време / Ристо Василевски

Да писац Ристо Василевски (1943 - ) постоји знао сам још од оних дана када сам био средњешколац и прелиставао књижевни часопис «Браничево» који је уређивао пожаревачки судија Вој. Живковић, али стицајем околности – Василевског (иако ми је у неку руку земљак) нисам ни читао ни сусрео. Могло се догодити да га уопште никада не сретнем и не читам, да једноставно подлегнем извесној код нас уобичајеној инерцији, да ми није допала до руку књига афоризама, записа, мисли «Нулто време» (Смедерево: Арка, 2010; 200 стр.). Књигу нисам прочитао у једном даху, не; и морам одмах признати да ми се није допало како је одштампана, тј. сложена. Ту књигу препоручује као «знакове крај пута» , и сублимирано «богато и процеђено животно, ствараалачко, мисаоно, емотивно или етичко искуство» Татјана Лазаревић-Милошевић, за коју сам први пут уопште чуо. Заправо, читао сам књигу изабраних песама Василевског (Време, гласови), коју ми је препоручио Д. Стојковић, али то је можда било на брзину и у погрешно време. Представљајући у Заветинама добитнике Карађорђеве Повеље, једино Василевског нисам представио, зато што ми жири није на време послао књигу самог Василевског.

Остаје ми да искористим Леца, како би рекао покојни Виб, како бих уронио у прочешљане мисли самог Василевског. Василевски се прочуо као преводилац, али није доживео (чини ми се) значајнију афирмацију као песник; да ли се понавља позната Лецова стваралачка субина са Василевским? Као што је Лец био лиричар високе класе, исто би смо могли рећи и за Василевског; али, Василевски, верујем, не носи у себи жалост што га као лиричара не виде, или не виде више,не.

Књигу «Нулто време» читао сам са оловком у руци; подвукао сам доста тога; када би се то подвучено штампало као посебна књига, то би било отприлике 3/5 обима штампаног првог издања споменуте књиге. Врло мало је фрагмената у којима је провалила истина (на помало груб начин, као на стр. 141, фрагмент који почиње речима «Данас се екстаза не доживљава...» и даље) (требало би одстранити или преформулисати реченицу која почиње речима «Чак и тренутак...» ).

Пишући годинама фрагменте који су ушли у ову књигу, Василевски је прихватио мисију морализма и интелектуализма, мислећи о свету и судећи о њему. Песник, моралист и интелектуалац, преводилац, сатиричар, мудрац и мислилац, доносио је из својих балканских легла мисли - мисли које као да су се легле миленијумима.

«У тмини историје крију се најсветлије тачке прошлости. Али о њих се толико њих отима да су морале утонути у још већи мрак» (стр. 96). Или:»Најбоље је кад човек разуме себе боље него што га други разумеју. Онда има одговоре на многа питања која му они когу поставити» (стр. 84). Или: «Маргине су обале између којих тече главни ток» (стр. 54). Нижу се просејане мисли, искуства, исказана најсажетије могуће. «Толико пута нисам имао речи за оно што сам осећао, или је постојао виши налог да то не кажем! Сада, после дугог размишљања о томе, имам утисак да сам због тога једино ја био на губитку» (стр. 188). Ова књига није само завежљај једног писца, спашен и спремљен; она је више од тога, лична ризница, и подстицај да се дело овог марљивог писца вреднује и превреднује...

*

Песници могу да суде о времену само колико

годрже његов суд. Зато неки у њему трајно остају,

други, једном слављени, брзо падају у заборав, а трећи

васкрсавају после ко зна колико деценија или векова,

светлуцајући у њему као тачке које га објашљавају

много боље од друтих. То је велика нада и за песнике

малих, готово неприметних или заборављених језика,

који једном могу постати незаобилазни знаци за

разумевање или поништавање свега

постојећег у песништву.

Наравно, ако их неко,

икада, открије!

*

Некада огромна открића, која су увелико мењала

свет, данас су толико наивна да изгледају готово

смешна. Сетимо се само подухвата Дедала и Икара,

Аријадниног конца, Парменида... Или првих летова

између континената, који су урушили мит о њиховој

иесавладивој удаљености...

И многа данашња открића, наравно,

ма колико се данас смаграла великим. једном такође

могу изгледати смешна. Али то је природан след

откривања ствари да би живот и свест о њему дуго

трајали. Јер, кад би се све одједном, чак и у крајње

дефинисаном смислу, открило, на шта би личио

живот и у чему би се састојао смисао

даљег постојања?

Ристо Василевски: НУЛТО ВРЕМЕ. - Смедерево: Арка, 2010, одабране стр.166-167