LAS VILAJET Belatukadruza у уторак у 12 часова у УКС

поставио/ла Ivan Shishman 26.09.2010. 07:48   [ Ажурирао/ла 23.04.2016. 06:52 Miroslav Lukić ]
Промоција нове књиге одабраних песама Белатукадруза
У уторак 28. септембра 2010 године, у Удружењу књижевника Србије, програм представљања нових књига Шумадијских метафора, биће говора и о књизи одабраних песама Белатукадруза ЛАС ВИЛАЈЕТ, прошлогодишњег добитника Карађорђеве повеље.
Програм Шумадијских метафора започиње у 12 часова

____________________

Песме из ЛАС ВИЛАЈЕТА

ЈУСТИНИЈАНОВ РИБЊАК

 

 

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!

И мука ми је од марама које су нам везали

преко очију векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,

зулум учинила –  кућу запалила!

Јој!

Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,

водом са царских извора

са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;

нек соколићи не пиште,

а ни ти не куни,

мој Соколе, историју,

хиљаду година самоће,

виђење из другог угла,

јер ја сам старији од досељеника

и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран

што има крила

вичнија од сокола.

Ја путујем брже од птица (ваздухом)

и (кроз земљу) брзином

водотока са Радана!

Овде да копамо,

мало дубље

и мало ниже,

овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!

Овде да копамо, у воћњаку.

Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори

корњача и змија и шаран

и закопано благо,

смрека и теме планине.

Воденица поточара

са сојкама и врбама,

орасима разговара.

Праћака се испод липа

сред воћњака златни шаран

симболима покопаним

сав ишаран –

црвен и позлаћен,

лимунастожут.

Ту где се завршава,

мој Соколе,

баш почиње пут!...

 

(Влади Драгутиновом Соколовићу, у његовом воћњаку

подно Радана, у суботу, 10. јуна 2000. године)


 

 

ВРАТА ЗВИЖДА

 

 

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,

као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса

и гледао коњика како јаше кроз орашје –

нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.

Не стари, већ млади незакржљали брестови,

нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,

детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.

Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,

као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!

Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.

Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.

У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.

Ту бих писао последње квартете, макар и глух,

као Бетовен. Ту, дух нека сва сећања претражи.

Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак

у који се слева све –  хук и мук –  као кишница кроз олук.

Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.

Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.

Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.

Ту, где већ годинама не гази нога боса.

Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.

Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!

Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле

испод бусења (које не пасе стока) –  погодног за четке,

обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.

Столећима је већ ћутао са остругом,

глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.

Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,

па, макар оно што је било немо, постало још немље!...

 

(Четвртак, 29 Х ’98)

Comments