«Морални распад и демонија времена у којем живимо?»

Не тако давно, (1992. ) један наш преводилац и песник питао је великог француског филозофа румунског порекла Сиорана или Чорана како објашњава «морални распад и демонију времена у којем живимо?»

Знате шта је одговорио:

- То су природни процеси. Оно што називамо процесом има негативно одвијање. Сваки корак унапред који човек чини окрене се против њега.

То пише у књизи ПРИРУЧНИК О СТРАСТИ Емила Сиорана ( +1995, Париз), стр. 110, објављеној у преводу на српски Петру Крдуа за овогодишњи Сајам књига. Сјајна књига алхемичара парадокса који је имао посебан дар казивања коме је прибегавао како би избегао јалова теоретисања о филозофији. Књига је изашла у само 500 примерака а заслужује да је има свака библиотека, а пре свега јавне и средњошколске библиотеке. У колико ће библиотека у Србији, стићи, де факто, ова, и на стотине других вредних књига објављених током ове 2009. године? Одговор на ово питање отвара и многа друга питања и пружа прилику да се баци извесна светлост и на спектар других проблема и мука, којима су изложене школске библиотеке у Србији.

Многима је познато из дневне штампе да тек половина школских библиотека у Србији испуњава минималне услове европских стандарда. Од око 1800 школа у Србији све би требало да имају библиотеке. Од тога једва да половина испуњава минимум стандарда који се односе на простор, опрему, књижне фондове и кадрове.Према недавном писању листа «Данас», у школским библиотекама у Србији има око 15 милиона књига од чега је око 10 милиона књига практично неупотребљиво и те књиге би требало расходовати, или понудити јавним библиотекама (према мишљењу Господина Симе Поткоњака, магистра библиотекарства, саветника за средње образовање у Министарству просвете РС).

Школске библиотеке, на жалост, имају периферну улогу у школи пре свега због лоших кадровских решења, јер се на радно место библиотекара често постављају кадрови који су технолошки вишкови, или се у школску библиотеку распоређују по некој «казни». Када зађете у тај мали «библиотечки Сибир» видећете да није мали број наставника који попуњавају фонд часова радећи у библиотеци. То је, према писању београдске штампе, један од узрока што се са ученицима не ради на адекватнији начин, како би они у најранијем узрасту препознали значај књиге.

Садашњи законски прописи омогућавају свима који су везани за наставу да могу да раде у школској библиотеци, осим школском психологу и педагогу.

Током времена, многи су се проблеми нагомилали у раду школских библиотека! Нормативе многи не поштују, ишчекујући нове. У том интеррегнуму који траје дуже времена, школске библиотеке назадују и каскају за потребама времена, савременог читаоца. Весна Црногорац, секретар Библиотекарског друштва Србије не једном је упозоравала на проблеме које стварају нормативи, које је Министарство просвете донело пре петнаестак година, према којима је потребно, поред осталог, да свака школска библиотека има 5.000 књига да би могла да ради, тј. да би библиотекар имао пуно радно време. Такав норматив школске библиотеке практично ограничава да врше отпис фондова и ревизију грађе, јер ако би то урадили остали би на 1000 јединица библиотечке грађе и изгубили би посао.

И Госпођа Весна Црногорац, секретар, и Господин Саша Лазић, председник Друштва школских библиотекара Србије, потврђују да су фондови школских библиотека прилично застарели и да не прате и не подржавају наставни процес. Због тога, наравно, нису криви школски библиотекари, ни школе по Србији.

Проблем, у раду школских библиотека, не само у унутрашњости у Србији, него и у Београду и по већим градовима земље, представља, и уврежена предрасуда да су школске библиотеке само места за позајмицу и читање школске лектире, што је на данашњем ступњу информационе технологије смешно, недопустиво, да не кажем трагично. Школска библиотека је место где се долази до грађе и извора који подржавају цео наставни процес. Библиотечка грађа не подразумева само књиге у штампаном облику на папиру, периодику, већ и грађу на свим врстама медија. Па и дигиталне књиге, које се публикују у тзв. ПДФ формату. Пре непуна два месеца Господин С. Поткоњак је обећао да ће Министарство просвете у наредном периоду – надајмо се да то неће потрајати предуго – донети нове стандарде, који ће јасније дефинисати место и улогу школских библиотека. Природно је очекивати да школска библиотека постане нека врста мултимедијалног центра, да добије улогу модерног сервиса – који окупља ученике и наставнике и стручне сараднике. Многе културно-просветне активности треба да се организују у школским библиотекама...

Ко је суштински одговоран што је општа ситуација у области школског библиотекарства невесела и пуна нелогичности? Библиотекари? Директори школа? Наставници? Погледајте како су различити услови у којима трају и некако опстају школске библиотеке, не само у забаченим местима неких наших региона, него и на простору, рецимо, централнобеоградских општина. Има библиотека које су смештена на сасвим неадекватним местима, која су испод сваког минимума норматива и стандарда. Није тако велик број школа које у оквиру библиотеке имају читаоницу, наставничку и ученичку библиотеку, одељење периодике, депо за чување неактуелне и друге књижне и некњижне грађе. Колико је у Србији још увек библиотека које немају ни неки половни пентијум, и у којима су књиге смештене по ненаменским полицама и орманима добијеним од месних заједница које су укинуте и престале да постоје? Или по орманима избаченим из некадашњих кабинета? Добре интернет-везе су за многе школске библиотеке недостижан сан.

Једна од несхватљивих нелогичности у области школског библиотекарства је и чињеница да држава врши откуп књига само за јавне, али не и за школске библиотеке. Према важећем закону, локалне самоуправе треба да финансирају набавку књига за школске библиотеке, али према постојећој пракси и стању књижних фондова школских библиотека, локалним заједницама је све друго било важније од тога. Шта такво опште стање у библиотекарству средњих и основних школа има за природну последицу?

Основни облик набавке нових књига, већ дужи низ година, није куповина, већ се обнављање фонда своди на поклањање, а на тај начин у школску библиотеку уносе се књиге којима ту најчешће није место. Тако се читаоци, пре свега ученици и наставници, временом одбијају од библиотека...

Ко је за то крив? Сетимо се Сиоранових речи : «морални распад и демонија времена у којем живимо» Да ли су то «природни процеси»?