СЕВЕРЦИ, нови роман М. Лукића

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 10.05.2011. 01:49   [ Ажурирао/ла 24.04.2016. 10:55 Miroslav Lukić ]

СЕВЕРЦИ представља нов роман, посебан, написан из једног посебног угла, какав баш и није честа појава ни у српској ни у европским књижевностима. То је истовремено апсурдна и трагична повест о томе како завршавају мегдани између новог Боланог Дојчина и Доктора Смрти. На индиректан начин, али врло убедљив, ова књига показује између осталог и то зашто је један писац, какав је Лукић, несумњивог талента и богатог опуса, држан што даље и што дуже од најшире публике, уз помоћ свих механизама лупежа понора...


Овакви романи ће увек бити на мети свима онима којима је лаж дража од истине. А првенствено Флоберовим папагајима и пуковницима попут Амарилиса, Ђокића и иних. После ова три наведена романа, Лукић се легитимисао као озбиљан писац у оном смислу  у коме овај појам користи Паунд. Перспектива  неразјашњених смрти није Лукића бацила у транс; напротив, објављена је још једна његова потерница за монструмима који су имали времена не само да се пресвуку и пређу у нове идентитете, него чак и да се, после свега, поигравају из  дубоких окриља таме и анонимности са својим жртвама и истражитељима.

Најновији  роман, започиње оним чиме се завршио претходни  Пасија по Амарилису (2008).

У том смислу, најновији Лукићев роман, СЕВЕРЦИ, може се читати и као наставак Пасије по Амарилису, који поред осталог расветљава и неразјашњене тајне претходног романа. А највећа загонетка је, поред осталог, и место у Панонији где је, према речима анонимног фотографа, наводно потонуо Филип Сенковић.

У једном другом роману Доктор Смрт (2003),  при самом крају постоје и ове речи:

«Ето докле је догурао хваљени прогрес и хуманизам, омогућио је рад ђаволове воденице, воденице смрти да престанка меље непрегледне поворке људи.

      Хиљаде помисли ми је промицало кроз главу; могао бих написати књигу, када би за то било прилике. Али, ја сам у џаку, свезан у врећи, и непознати киднапери ме ко зна где возе?

      Вероватно ће ме бацити у реку, има на Дунаву и Сави згодних места. А зашто? Шта сам тим људима учинио – нажао? Не познајем их; нисам иха дакле ни теоријски могао повредити, увредити. Не воде они мене на губилиште зато, већ по нечијем наређењу. Можда по налогу самог Доктора Смрти? ... И тад ми је постало јасно, нешто, што се тиче самог проблема смрти. Вредност, праву вредност сваке науке, сваке филозофије, сваке религије, сваке културе требало је да тражим, читајући је у контексту са смрћу...» 


Доктор Смрт је  била је права посластица за књижевне сладокусце, својевремено, и право је чудо да књига није имала и судски епилог. Први пут у српској књижевности дата је прилика киднаперима, представницима мрака и страве, који се на крају тог романа понашају двоструко  прво као мучитељи и давитељи, а затим и као духовити витезови који тобож увиђају своју грешку. Трансформисани пуковник тајне службе Ђока Ђокић упозорава Дрма (доктора религиозне медицине, сведока, у много чему налик на Ф. Сенковића):

«И пиши, брате, оштрије од Господина Ђоке!Немој да нас опет разочараш...»

Очигледно је да ти и такви «јунаци», господари живота и смрти, расути по свету, шаљу неизмишљене рукописе, мистификоване, поигравајући се са независним и алтернативним издавачима, упућујући недвосмислене поруке  како фамилији и потомцима једног писца, коме су они сигурно скројили судбину, тако и јавности, која тражи да се обелодани све, тзв. досијеи, па и рад мистериозних служби...

Лукић представља старост епохе Хокус покуса: он није измишљао догађаје (као Дон Кихот); ми као читаоци не знамо како да измакнемо тим страницама које нас притискају...

Лукићев најновији роман, као и споменута два претходна његова романа, баве се расветљавањем мрака и страве ђаволове воденице, на начин невиђен не само у српској књижевности, него у у европским књижевностима, пре тога. Тема најновијег Лукићевог романа није влашка гозба, Празник духова, сусрет влашких шамана, већ судар беле и црне влашке магије, разобличавање нечастивог и призивање басми против змајева који су изгледа задужени да попију вино пре него што се заметну цветови на чокоту. 

.... Поезија којом је прожет и овај роман Лукићев, почиње и завршава се искуствима која су фатална. Сва три споменута Лукићева романа, а нарочито овај последњи, који је својеврсна фантомска књига у најбољем смислу тога израза, на неког лењог или са предрасудама читаоца могу оставити утисак као да их је написао неки неслободни песник. Такве читаоце упозоравамо речима Сиорана да су слободни песници ирелевантни, зато што су само слаби песници слободни...

П.К. - А.Л.

Comments