Поводом "Опалог лишћа"

ПОГОВОР ОВОМ ИЗДАЊУ

НИШТА НОВО

Ништа ново у кући.

Ништа ново на улици.

Ништа ново у апотеци.

И опет у кући : ништа ново.

Ништа ново на пољу.

Ништа ново на мору.

Ништа ново на земљи.

Ни под земљом : ништа ново.

Ништа ново у двогледу.

Ништа ново на јарболу.

Ништа ново у птицама.

Ни у песми : ништа ново.

Ништа ново у писмима.

Ништа ново у ружама.

Ништа ново у рукавицама.

И без свега :ништа ново.

Ништа ново под прстима.

Ништа ново у костима.

Ништа ново у устима.

Ни у грудима : ништа ново.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Брзина ако не спасе, нико неће.

Очајни, дрхте коњи и људи.

Језа голих јесени (после лишћа) и голих пролећа (пре).

Утешно, тек неки дуб заличи на стражара, на људско.

Онда се раздани сасвим. Без милости.

Увек код истих старих браника, у блату.

Сустали, похватани бегунци.

Издалека, све ближе воз, воз пишти и дими унапред казну.

Прво воз, возни ред, затвор, ред и тамо, редом..

ЉУЉАШКА

Заљубљен у кринове,

у оне праве;

па је легао на њих, на сунцу

- не би л га пољуљали.

Увис му лако баце тело

- дочекују га

у платна жуте мекоће. Кринови.

Спуштају се све више

Временом. Мигољењем

праве удобност госту.

Између росних зелених стабљика,

макар биле дугачке,

и свеједно што се то неосетно збива,

пропада он у хладноћу.

Златном злобом прашника

цветови свијају главе,

већ отворено. Склапа се

кров од олова над њим.

Под је од змеље,

мало влажне. Смрад јој тежак.

Гушећи се у киши семена, он модри.

Препреке устајању утолико су веће.

Тле пуца, помера се, зева, привлачи.

Тачка - једна - две - три.

ЈЕДНО

Тако дакле : све одступнице пресечене.

Нема више никаквих мучних теразија.

Још једина стрелица ватре у кругу.

Судбински

Силазак најпре буде бескрајним платном.

Те су степенице предодређене

Одједном, зар без тла?

То пад је, ал фином хипнагогом кроз празнину.

Доле га чека риба - глаткост!

Зна риба куд ће.

Па лези : сребраста љуљашка одмах крене

Пред њеном главом чак и вода раствара се у пут.

Прецизно, као код звезда.

Из сна у сан води штафета пут беспоштедног ушћа.

Поклон јој до земље.

Пољубити тог васдушастог створа и тихо испарити.

Све стопе су једном давно измерене.

На очи мрене навучене.

Ништа друго није остало од мене.

Мирослав ЛУКИЋ

МОАРА ПАРАСИТА

( Пуста воденица )

ОВИ РЕДОВИ СУ ПОСВЕЋЕНИ

КАТАРИНИ ФРОНТЕНСОН, АДАМУ ПУСЛОЈИЋУ И

НЕКОЛИЦИНИ ЧЛАНОВА Академије алхемије, који су желели да се

њихова имена и беседе не спомињу

( Предавање одржано 7. марта 1997.

Ауторизовано 14. марта 1998 )

Проћи ће можда педесет и више година,

рече неко, док се не сакупи оволики број позваних, као сада!

На скупу је било као на слави,

сви су били ту, и све је било ту

осим "светих монструма".

Седели смо на обали Четврте рајске реке

и бацали каменчиће у дубоку воду.

Тап! пљус! И - круг

Концентрични кругови су се ширили

до друге обале,а они што су отпловили низ реку,

стигли су до Црног Мора, Средоземља,

Атлантика и Тихог океана,

и још се шире...

ДОК СМО БАЦАЛИ КАМЕНЧИЋЕ У ДУБОКУ ВОДУ

БЕШЕ ДОБРО!

Беше дивно.

Беше незаборавно.

А онда је нестало каменчића!

Што је мало вероватно

(пре ће бити нешто друго :

сакрили су каменчиће у дубоке џепове) .

Појавио се ђаво у близини

и подигао неколико ћепенака

Већина се попе на ћепенке,

седели су тамо -

тамо је било каменчића.

Тамо су их изложили.

Можда ће их неко видети,

можда ће их неком продати,

можда ће их трампити

за кокошија јаја, тврд сира,

кришку хлеба?

Има света који воли да купује свашта

и црног мачора у џаку!

Тако је мислио Онај што није

видео на време ђавола и ћепенке,

што није имао свој ћепенак.

Он је и даље седео на обали Четврте рајске реке

и бацао каменчиће у дубоку воду,

и бацаће их до последњег,

јер воли кругове,

ширење кругова

више од свега другог на свету.

Ђаволи су отишли са ћепенака,

али су оставили своје заменике -

оне који седе тамо.

Ђаволи одлазе,

мајмуни долазе!

Многи су заборавили на своју невину игру бацања каменчића у дубоку

реку и на кругове.

Душа је заптивена баластом, орманима и тежином тела, букагијама

судбине, живота целог. ( Душа је одмакла за онолико за колико је

заостала у муклој заптивености дугог низа година , каже неко

посут белим брашном Времена, можда дух Воденичара МОАРЕ

ПАРАСИТЕ? Душа се извија из трулежног тела као дуга над

планинама, са ливада које ће бити прах, и пије росу са извора

предачких, јер је тамо најближе небеским телима и

звездама...Пуста воденица је самлела све, сву пшеницу, сва зрна

кукуруза, јарму, сав заборав, хиљаду година самоће, сад меље оне

каменчиће са ћепенака : од тога ће брашна бити умешени колачи

за све мртве и живе, за неукрштена времена... Границе вечне

мељаве нису границе ћепенака, срезова...Дубина и смисао живота не

мери се дубинском скалом као мора , или висинском као планински

врхови. Од убуђалог се прави лек - пеницилин, тако и од пропалих

и одбачених облика и материјала, биће створено нешто друго... )

(....)

*

Постоје различити начини ишчезавања

Неки чак величанствени.

И сваки има непоновљиви тајни печат.

Смрт ништа не отима, јер нема својство бандита и разбојника. Син,

умирући са Оцем, поново се рађа (заувек). Муж, умирући са женом,

побеђује судбину (судбина је заорала дубоку бразду - бразду

несанице)...

*

Пратећи полумисли, мисли,

раштрканост њихову,

стиже се до сваке стопе земље

и до њене миленијумске преисторије.

Стиже се до пута спиралног

што води у небо...

Неко зна тајну тога пута...

Неко зна тајну сваке стопе земље

и миленијумску хронику неизрециву...

*

Знао је и Зазидани деспот.

Смислио је како да сакрије своје тело

да га Турци мртва не скрнаве.

Позвао је слуге

и сваком у четири ока

издао заповест изричиту.

Једне ноћи позове првог слугу

и заповеди му да га убије

у кули манастира Манасија

и зазида га у један зид.

И када то овај учини и пође из богомоље,

сачека га други стражар и погуби,

по наредби господаревој.

Овога стражара убије трећи стражар,

опет по наредби господаревој.

Трећега стражара убије четврти код моста

и он је једини остао жив,

али није знао рашта уби друга.

*

Блејк је веровао да своје благо не можемо наћи

нигде другде до у врелу из кога извиремо,

и с нама сав наш свет, ма колико нас то врело

својом силином из себе расипало...

Та жена, чије презиме пршти под зубима

као кристали шећера, допловила је на чунићу

од врбовог листића, гоњена оним круговима

што су пловили низ Четврту рајску реку

Ништа није предодређено

ни дужина живота, ако се кругови непрестано разлежу,

ако неко баца каменчиће у дубоку воду.

Свако саплитање и свака заптивеност,

и свака попушена цигарета,

свака увреда, стрес и разочарање,

долази од оних заменика нечастивог

на ћепенцима. Границе вечности не постоје ...

ДОМАЋИ ПАУК

1

Свака кућа

има таван и подрум.

Домаћи паук

завукао се у сваку.

Најзнатнију.

И најнезнатнију.

И разапео своје замке.

И лови муве и мувице

и исисава их.

Као оса зрна грожђа.

3

Све је на проби,

човек и човештво,

време и времена,

паук и паучина

(проговара Сумња) .

Не би смео да будем затечен

великом милошћу Бога.

У овакво једно вече,

не бих био затечен.

Паук је плоднији од песника.

И таван је читаво једно царство.

4

Отац мој пун је Духа светога,

он оде тамо где мој дух стреми,

где се наши духови једначе.

Отац и син се повезани

гвозденом лозом судбине,

нећу рећи Вечности, већ

сјајем Видела, Фењера.

(Што је ћутало у Оцу, проговара у Сину.)

Што је мрак подрума или тавана

скривао у срцу Оца,

обасјава фењер упаљен у детињству

сина. Очи моје виде што нико други

не види. Источник.

И мрестилиште усред урвине.

И паунове испод расцвалих липа.

И трмке на месту где бујају коприве.

И шимшир што расте из рушевина.

И Светлост за којом идем

што зрачи с лица Господњег

пут светлости што греје разумом

спасења...

У мом Оцу огледа се моје лице,

као што се његово огледа у свему,

и све је то једно лице, Очево,

моје, детиње.

Отац мој оде тамо где је рођена Вечност...

7

Крв необично разређена,

одводи духове у мозак,

а духови су способни да подрже и појачају страст страха,у стању

су да држе отвореним, или да поново отворе

поре мозга - веровао је Декарт.

Да ли је свака страст узрокована

неким кретањем духова?

Каквих духова?

Духова шупљина можданих?

Или шупљина пећинских?

Или шупљина Лавиринта?

Постоји лавиринт који свако гради

годинама, деценијама. И дужину његових

тамних и рачвастих ходника тешко је измерити.

Како у памћењу налазимо ствари,

којих се желимо сетити?

Душа, према томе, није једини покретач сећања.

Али ни жлезда, која - како верује Декарт -

узастопно нагињући се на разне стране,

потискује духове ка разним местима на мозгу,

све док не наиђе на оно место,

где се налазе трагови,

што их је предмет,

којег се желимо сетити, оставио.

Одговор је у средишту непознатога лавиринта,

тамо царује још непознатије биће,

више налик на сфингу , него на минотаура.

Не треба га убити.

Да бисмо изашли из лавиринта,

треба одгонетнути загонетку.

Шта то значи?

Више је одговора у нереду и одлагању,

у тами и у лутању,

него у каквом књижевном, или другом архиву.

Усред смећа и последње прашине,

испод рушевина и пепела,

као на великом отпаду,

постоје дијаманти, небрушени,

који нису ништа друго

до снови - трагови у порама мозга,

гнездашца мања од гнездашаца колибрија,

где се раније гнездио дух, или духови,

као ласте под шупама.

Или на рушевинама тврђава.

Тако када се дух, или духови, врате

они у та гнездашца

улазе лакше, но у друга,

непостојећа и она која тек

треба савити. И тамо полаже јаја

и греје их својом топлином

док се у њима не завргне

нови кљунић који ће љуску пробити изнутра.

Дух себи лако улази у трагове тамо где је душа

јача од страсти.

Душа има снагу, али она је недовољна

без познавања Истине и Духа.

НИТ која води до средишта лавиринта

и изводи на видело

није поредак страсти :

дивљење,

поштовање и потцењивање, племенитост

и охолост, скромност и нискост,

страхопоштовање и презир,

љубав и мржња,

жеља,

нада, страх, љубомора, сигурност и очај,

неодлучност, храброст, смелост, такмичење,

кукавичлук и ужас,

грижа савести,

радост и жалост,

ругање, завист, сажаљење,

самозадовољство и кајање,

наклоност и захвалност,

огорчење и гнев,

слава и стид,

одвратност, туга и веселост,

већ дух, или духови,

који се пробијају кроз таму,

немир, као врела пегла кроз снег.

Сећање и страсти су слепчовође.

Заборав је неизбежна судбина

искушења модерног човека :

на том ђубришту је завршила

уметност амбиција и сећања.

У средишту лавиринта је

опсенарски куфер -

куфер у којем се чувају

безразложни предмети - ручне шкољке, скелет риба, змијска

кошуљица,љуштуре пужева, лубање људи и коња, цртежи нацртани

сувим угљеном,рибарске мреже, удице, крчази, златни шљунак - и ако,

заиста, желим да изађем на видело, треба да прођем кроз средиште,да

се вратим памћењу које пружа више горчине

него радости, не бојећи се ризика,

ничега се не бојећи. Јер памћење зна

одгонетку загонетке средишта и сфинге

и има моћ јачу од кентаура.

Памћење је начин изласка на видело...

МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ

ЛИЧНОСТИ

Како се дићи из болести,

изненада постати јасан?

Ту и тамо, нехотице, ничу личности

и чезну за тешким и још тежим плесом.

Употпуњавање воље,

значај усправних тела.

Хајде да поново замислимо поље

на коме, снажно ко здравље, расте дрвеће.

Та количина из земље избија,

способност да се буде тежак водоскок.

Времена су, ко платна, све чистија,

нема ко глину да меси, да се игра.

Да ли је свима потребно, као мени,

посматралиште телесне светлости?

Под кожом вени, светиљко, вени!

светлосне масе не дотичу те, јер крећу.

Непознати плес потомака.

Болујем, а тело тражи да се будуће,

ко једначина с пуно разломака,

слије у једну и једину меру.

УЧИТЕЉ ЕНЕРГИЈЕ

Шкрипе зупчаници, машине плове,

у уље пада мува, друга, трећа...

Тако лакше производимо снове.

Расте трава. Хоћу да будем срећан.

А још памтим наше мирне другове

што, ослоњени на челична плећа,

из глувог левка просуше кругове

по народу. хоћу да будем срећан.

Збиља су некад витлали ветрови,

јечала је по свим шумама труба,

енергију је разгонила тмина.

Човека којег растргну вепрови

на прагу је чекала верна љуба

с пешкиром и бокалом рујног вина.

ВЕЛИКИ ОРАХ

Велики орах, гледан из Цвилина,

окружен јатима чавки и врана,

не млад али пун старачких милина

(дисање на лишће још није мана

већ непосредан додир са тишином) ,

краљ који је схватио узрок ствари,

раскошно широк а прожет висином

јер за висину много и не мари,

док слуша шапат кише о слободи

смирен је у себи : да је на води,

био би прослављен као острво.

Бесмислом ветра на пусти брег донет

издвојен човек прерушен у дрво

читав је стао у обичан - сонет.

АРМАГЕДОН

Дубље у шуми, у влажној трулежи

где дрвосече руше нежне смреке

(грање не пада, већ са неба бежи

да, уморно, у маховине меке

положи кости) секира галами,

врше се брзи људски обрачуни,

док забезекнути пањеви сами

не забеле се - хајде, душе, дуни!

јутарња се магла с бојишта диже,

а стаза избија, по вучјем трагу,

на пропланак, двеста метара ниже,

до колибе где, стишавши дисање,

умирени радници троше снагу

на непотребне ствари, на писање.

Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?1 - како би предложио дух покојног Јефтића? Или - КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? - како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или - КАНТА ЗА СМЕЋЕ? - према стиховима живог Доб. Смиљанића?Њеног правог састављача и подстрекача, Г - дина Т. Ћирића - сакупљача овог опалог лишћа, не вреди питати. Мртва уста не говоре.

Издавачу се чини, да је ово што је отпало, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих тридесетак година. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи!

(20. 12. 2003.)

Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 - 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ...2 У ову књигу су укључени и делови рукописа објављеног у ч. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,15 - 16/ 2001.3

__________

1 Прва верзија ове антологије објављена је крајем 2003. године, на званичном веб сајту Заветина (интернет адреса њњњ.заветине.цом). Тамо је објављена нешто скраћенија, са следећим уводом: ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА? КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ?

Приређивачи Бора Јефтић и Ранко Младеновић (по наговору Духа Трајка Ћирића)

ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА !

Испробано средство

Испуњавам књижевне величине. Надуване

вредности сваке врсте.

БОРА ЈЕФТИЋ

*

ОТВОРИО САМ ЋЕВАБЏИСКО - ШКЕМБАРСКУ РАДЊУ код ДАМСКЕ ПАТКЕ Поезија са роштиља На захтев даје се и сирово месо са пања. Само балкански мезелуци С П Е Ц И Ј А Л И Т Е Т : Хајдучки ћевап Страх од верности УЧТИВ РАНКО МЛАДЕНОВИЋ драмски ћевабџија и шкембар

Први пут објављено у ДОКУМЕНТИМА (на крају НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике, Београд, 1938, стр. 202)

2 НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 - 1998 Заветине, Београд, 1999, 504 стр. вел. формата, тираж : 250. На корицама репродукција Анђела са лампом Милене Павловић Барили. * Рецензенти прелиминарног рукописа (1996) + Др Живан Живковић, мр Јован Пејчић * Рецензенти првог издања, 1999 : Саватије Иг. Митровић, Александар Лукић. НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 - 2000. друго допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. 850 стр. Тираж : 500. * Рецензент другог издања Александар Лукић. НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 - 2001.треће допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2002. 944 стр. Тираж : 100. * Рецензент Александар Лукић. НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 - 2001. - четврто, електронско издање (штампано на основу трећег). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2003. 944 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 - 2001. - пето, електронско издање (штампано на основу трећег, али без трећег дела - Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, тј. Канала ФИТРА!). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2004. 606 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић. (Канал ФИЛТРА је публикован као посебна књига - 252 стр.) - ЦД “Архив трговаца светлошћу”.

3 Фатаморгана четвртог и вероватно коначног српског издања антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. - НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : плусултра : Амфилохије, Милутин Бојић, Мило Бошковић, Радојица Бошковић, Зоран Бундало, Мирјана Божин... – Регистар III (а) ( стр. 28 - 43)

_____________

Белатукадруз:

"АНТЛОГИЈА ОПАЛОГ ЛИШЋА. Друго сачувано коначно издање", објављена је као 11. књ. ВЕЧИТИХ ЧУДЕСНИХ КОРЕНОВА, на преко 430 стр. ЦД са овом књигом публикован је 2006. године. Ова књига је понуђена, као поклон књига месеца Едиције ЗАВЕТИНЕ, на једном од сајтова Заветина. Књигу су бесплатно могли да пореузму сви заинтересовани. Не један аутор, заступљен у 8. и коначном издању антологије српске поезије 20. века, наљутио се, прочитавши ~Антологију опалог лишћа" и видевши да је "заступљен" и у тој другој антологији, стиховима отпалим од избора. Тим ауторима ми не можемо, нити желимо помоћи. Ради утехе, ја им могу речи, да сам себе искључио, као песника, као састављач, тако да сам заступљен само у тзв. Опалом лишћу. Прегледајући поново ту књигу, "Антологију опалог лишћа", у којој је требало да се нађе све оно што је отпало током времена на раду око антологије српске поезије "Несебичан музеј", као и "Антологије ГЕНИКС", ја сам видео да је на више од 430 страна, заиста, и стала главнина отпалих стихова, мада неких нема, на пример песама Радослава Војводића, које су, игром случаја, нестале, на путу од уредника Заветина до оних који су припремали рукопис... Вероватно има још сличних омашки, али - изгледа да су неизбежне.

Чему ОПАЛО ЛИШЋЕ? Српски антологичари најчешће нису имали обичај да полажу потпуне рачуне после неког завршеног посла; ја уводим тај обичај. На тај начин укључујем у српску књижевност, индиректно, нешто што вреди да буде укључено. И оваква каква јесте, ова антологија опалог лишћа, може бити подстицај за састављање нових антологија; јер у њој је садржано доста тога што су антологичари пређашњих времена искључивали....

Као аргуменат да у овом опалом лишћу има врло различитих и подстицајних стихова - наводимо, за почетак, саме стихове...

Субота, 24. јул 2010.

________________

Данило КИШ

ЗЛАТНА КИША

То што се збило

врло је блиско побачају

где су између сношаја и порођаја

збрисане границе времена

па се све ствари збивају

немогуће истовремено

стање неке чудне слабости

и моћи

и осећам га као

богојављење и као

богохуљење и као

благовести као

улазак нечег непознатог

као сама неизвесност

као свеопшта клонулост

и као свеопшта напетост

као жижа

у којој се пресецају

противуречности

као златна киша

бременита од сперме

божанске

тај час цене

чак и моји пријатељи

који тада осећају (ваљда)

моју снагу

скоро божанску

а са страхом га запажају

моја сестра и моја

жена

јер их подсећа ваљда

на њихове побачаје

и на њихове порођајне

муке

па ме остављају сама

моја се жена повлачи

у неко бременито

двосмислено ћутање

а сестра моја хода на

прстима и несвесно

ми приноси лавор

млаке воде

помало збуњена и

уплашена

правдајући се

уосталом врло наивно и

провидно

да би ми тај лавор с водом

могао бити од користи

ако од вртоглавице почнем

повраћати

или барем да сквасим чело

или ноге да оперем

и можда се из свега тога

родило то чудовиште

(та песма)

зато што његов долазак

није био попраћен ни

муњом ни облигатним

криком материнства или

очинства ни

звездом репатицом

мада је ћутање

било достојно

поштовања

ал дође на свет некаква

чудна наказица

син мој ил отац или

брат близанац ђаво

ће га знати

љигава нека жаба-крастача

клупко змије

слепић гуштер риба

крвава нека гомилица

без очију без лица

пуноглавац

бескрила птица

птица-самоубица

испљувак пола

недоношче крви

наказа ума нимало

слична мени а тако

близак мојој

крви

зачет у мојој

плућној марамици

феномен о коме пишу

медицински часописи

чудовиште што га

чувају на полици у

формалину плод грешне

љубави родоскрвнућа

семе едипово ин статус насценди

кобна грешка непогрешивог

бога чудовиште

самољубља медуза

амеба неслани измућак

самоплод онаније

ембрион агоније хибрид

црне крви и

зеленог биља

(а то је могла бити

судећи по предзнацима

песма над песмама крилата

нике десна рука милоске

венере осмех ђоконде

христос мојсије

богочовек)

а што сам ја крив

што не могу да носим

плод макар божански

184 дана у крви својој у

утроби и

што сам могао друго

него да ту наказу

бацим у ЊЦ и да

повучем воду

као да ништа није

ни било

нисам ваљда луд да је

самољубиво чувам у

тегли у

шпиритусу

(довољан је грех и

ова песма

свака песма)

сестра моја склања лавор

скамењена лица као

да је неки мртвац

у кући жена ми без

речи спрема белу

кошуљу

22. VIII 1961.

Мирко КОВАЧ

БИОГРАФИЈА БЕЗ ВЕСЕЉА

$ 7.

( детињство)

Често затичем себе потиштеног на тој релацији детињства,

јер увек се питам је ли се то стварно збило,

јесам ли то био ја, онај босоноги пастир,

онај немирко толико пута шибан

од момка у униформи што нам беше додељен

да на часовима будно мотри на нас и на учитеља

који није подносио комунисте,

да пази да не запевамо ускликнимо с љубављу,

јер сат веронауке бејаше брисан из програма,

а бејаше кажњиво тада љубити Бога!

Јесам ли то био ја, онај малишан острижен нуларицом

који је маштао да буде подворник у манастиру,

да спреми цркву пре јутрења, да буде негде близу певнице

и понекад одговара, а после богослужења да све опет доведе у ред,

и да кључеве цркве држи у својим рукама.

Кад год настојим сагледати свој живот у целини,

онда увек мислим да се то све није догодило

и да то није био мој живот!

Мени се то сада све привиђа као грч, као ноћна мора,

и ја настојим да помакнем врата од утробе и сиђем у нутрину.

Сада све више мислим да сам онај библијски вратар над Ковчегом,

вратар који је даноноћно на дужности,

који поред службе у храму врши још и певачку службу,

који своја стања оглашава и глазбеним средствима

харфама, цитрама и цимбалима,

како се то у Првој књизи Летописа каже за храмске вратаре!

$ 11.

( шта је писац )

Не кажем да је писац тмурни гњаватор и озбиљни предавач,

не кажем да је писац само онај који има шта рећи,

јер он је, дакако, и онај који уме да прешути и умре разочаран.

Волео бих да напишем књигу која ће се повремено отварати као речник,

волео бих да напишем књигу за оног читаоца који ужива у

непредвидивом,

волео бих да му моја књига буде охрабрење за његову страст.

Писац би морао развијати догађаје до чудесног,

пред његовим душевним оком морало би све да нараста до невидљивог.

$ 12.

( мајстори )

О мајсторима се одувек приповедало различито и тајанствено,

тај има златне руке било да шкропи крмачу, или длажи сломљену кост,

тај с лакоћом рукује летколбеном, или

шабером струже површину за лемљење.

О мајсторима није лако писати, јер су загонетни и знају да се држе,

и да избегавају одговор како им то и то полази за руком.

Често су тајанствени па и недоступни, не воле кад им се дира алат,

јер они се држе великог реда без којег нема посла,

љубоморно чувају тајну свога умећа, путују и погађају се,

увек су на цени, јер увек недостају и потребни су као крух;

они и за време ужине мисле о свом занату.

Само су траљави мајстори штеточине, јер отаљавају посао.

Већ сам донео у једној књизи мисао старог ковача,

очевог пријатеља и мајстора надалеко чувеног,

а овде ћу је поновити да се учврсти као дефиниција мајсторства :

" Свак зна клепати сјекиру или косијер и бацит усијан комад

у шкип воде, али свак не зна ослушкивати цврчање.

А по томе се разабира добар мајстор од слабог!"

О занатима и занатлијама мајсторски је писао Б. Ћосић,

ударивши свој жиг на тајну заната приповедачког.

Прича о мајстору и ученику, Д. Киша, најлепша је прича,

и без ње се не може ући у расправу о мајсторству писања.

Као дечак био сам обдарен зидар, а у мом крају барем је камена било.

Нисам зидао одока, већ сам се служио виском и либелом,

а један ми је чувени зидар рекао да се камен мора

проматрати с невидљиве стране.

Данас то делује као метафора, а ја сам камен заиста окретао

у рукама и загледао га да му пронађем невидљиву страну,

а онда бих га положио на зид, и гле, чуда, савршено би се ужљебио.

Јесам ли касније нешто усвојио од тога

у мом приповедачком знату, просудите сами!

Волео сам отпад, старе магазине, складишта и бувље пијаце,

проналазио сам црвоточне комаде намештаја, лира - ноге,

кутије од старих сатова, распаднуте тонет - столице,

ампир - плоче с пропалим фурниром, с флекама од мастила,

тоалетне сточиће с фиокама, а једном и неки чудан комад

интарзиран златним индијским атласним дрветом.

Усавршио сам занат рестаурирања стилског намештаја.

Морам величати свој занат и морам истаћи љубав према дрвету,

познавање фурнира, дивљење фантастичној структури годова и

чворова;

фурнир орахове жиле је таман, а након политуре добија чудесне

арабеске.

Сваки фурнир поседује неку своју ликовну димензију,

разноликост и богатство, структуре птичијег јавора граничи се с

маштом.

Трешњеви фурнир је помало морбидан, а кедров као свила.

Фурнир махагонија, палисандера, јавора, јасена, шимшира,

липе, лимуна, тује - представља лепоту и судбину властитог стабла.

А тек како пуно крушково дрво намештају даје постојаност.

Рестаурација почиње дугим, дугим проматрањем.

Најпре мојим враџбинама излечим црвоточно дрво,

разуме се да формулу тајим, а онда се скида стара политура,

омекша се шпиритусом и струже циклингом,

пропали фурнир скида се обично пеглом, или потапањем,

мада сам и ту окрио своју методу, и тајим је!

Тамније фурнире никад не бајцујем, само их пређем ланеним уљем.

Фурнир се бајцује тако што се кува у раствору стипсе,

остави се и суши два дана, а онда се премаже екстрактом

справљеним од фернамбук дрвета и шпиритуса.

Политирам на стари начин, с лоптицом (тампоном)

с идеалном размером шелака и шпиритуса,

а политирам све дотле док се у глаткој плочи, као у огледалу,

не одрази мој лик.

Ако сам нешто и од овог заната усвојио

у мом приповедачком занату, задовољство би било велико.

А збиља сам један комад фантастично урадио.

То је комода с каркетеријом махагонија и палисандра на храстовини,

с плочом од шпанског брокатела.

Сада се у њој може огледати мој пријатељ Фрањо Посавец.

А била је крш.

$ 13.

( рећи све изнова )

Дуго сам маштао да неке своје књиге преуредим, или их заборавим,

или изнова напишем, или барем нешто из њих одстраним,

кад наиђох једаред на Борхесов одговор да се не би усудио

исправљати своје раније "разнородне и неуређене" текстове,

пошто их беше написао "имајући у виду друго схватање

књижевности".

То ми беше подршка да се претходним књигама не враћам,

а саветодаваца сам имао много, добронамерних и злочестих,

који ми придиковаху да се не упуштам у то,

јер све што је једном урађено не исправља се

уколико не желиш дати за право онима који су те нападали.

Али ја бејах уверен да све што је једном речено може се

рећи другачије, јер песник лепо каже

да је сваки дан церемонија поновног рађања!

Осмелих се и одлучих да се у ризик преуређења упустим.

Критичара ће увек мучити шта сам мењао,

док ћу се сам и надаље питати зашто сам мењао!

Критичару нећу олакшати, а себи још мање,

али разлога за исправак увек има, или се увек могу пронаћи!

Ако се осврнем на раздобље седамдесетих, увек се питам

због чега се јавност тих година беше окомила на моју збирку

"инферналних слика" из детињства, Ране Луке Мештревића?

Та књига је била кандидат за спаљивање,

беше јој и једна награда додељена, али и одузета.

Та је књига била уписана у она малобројна остварења

за које је радништво гласало да се пониште;

била је предложена да се из библиотека изнесе вани, на сметлиште,

а њен аутор да се кривично гони.

Једна је приповетка из те збирке ушла у луксузну

и лепо уређену антологију Нова српска приповетка,

додељивану на дар за одлично владање у школама и другде,

али је враћана дародавцима као окужена због те приповетке.

Немојте мислити да себи нисам толико пута пребацио;

без осећања кривње тешко да се може извести достојна геста.

Онда сам, десетак година касније, неке пасусе из те збирке

једноставно одрезао као тумор, али не да понудим измирење,

нити да се додворим некоме за њен поновни излазак,

већ сам имао у виду "друго схватање књижевности".

Дилетанти ми приговарају да сам то учинио из неких других обзира;

не марим за то, та они су увек сродници са онима

који су ме и седамдесетих година грдили.

Преуређење књиге ствар је естетске природе

и не подлеже укусу оних који замерају.

Могу ли вам рећи да ја већ данас нисам онај јучерашњи човек!

може ли се то рећи?

Човек ради на преуређењу света у којем живи,

а камоли да не ради на усклађењу са собом.

Верујте ми на реч : свака је исправка ствар властитог очишћења!

Раније нисам прихватао опрез с дозирањем,

није ми било довољно распадање лешине,

већ сам и смрад уносио у књигу.

Раније сам остављао простора за споредно, сада су ми важне

ствари успутне.

Раније сам био издашан, сада сам стегнут,

раније сам се могао одати, али сад сам строг према себи,

раније сам мислио да сам ухватио бога за муда,

сад сам у том погледу опрезнији.

Сада усвајам неко владање, само не стога што ће

наш чистунац затиснути нос пред окуженом стварношћу,

већ из естетичке бриге да прекомерно не сме да обезвреди довољно!

- - - - - - - - - - - - - - -

ЗЛАТКО КРАСНИ

У КАНЦЕЛАРИЈИ

ЗАР ДА СЕ ОСВРЋЕМ

1.

у канцеларији / у канцеларији зар да се осврћем / сада када смо

дошли сви добри / и пуни / поверења радости и препричавања /

до дна до дна у наше / обострано здравља / у плаво свечано

униформисано небо / без обзира на све / немој ме само питати /

прекидати ми ток / уско повезан уз / нераскидиво судбински везан

уз / судбину тих празних / можда неутешних

2.

квочке шеткају ходницима скривају / поглед и кришом се / осврћу

ходници су / једносмерни кораци / правовремени / као по

мермерном / блоку по оклопу / бордо квочке широких бокова /

устаљено корачају / дан за даном по / пустим ходницима од /

мене до тебе од / ћелије до ћелије у / лобањи што одзвања /

челично