МОЈИ МРТВИ ДРУГОВИ

ПРВО ПЕВАЊЕ

Где ли су они сада, и оно што могло је

Да нас смири? Одакле зове, ноћас, тај глас?

У ономе што започесмо, да не бисмо лутали

био је и тајанствен звук што поведе нас

у горње и доње светове; а уведе нас у бездање!

Јесу ли чудне сенке, то осећање живо

и сродно свима нам, у оном необичном часу

што у несазајном кружи и додирује ме,

и изненада, и у ноћима мрклим заболи у гласу

док зове: да водимо уклето коло уклето, мој друже!

Као и душе изгубљене и без сна, где су,

а ницале из пепела детињства и у невољи,

из тела мртвих и давно покопаних, као јереси,

то саће преточено и у бол и у сање!

ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ

Или је Бранко, "роде мој", унесрећен у Загребу,

док се колеба између Мајаковскога и Ставрогина,

а Сергеј: у својој крви осећа Јорданску Голубицу,

и, ено, силази у Подземље Орфеј без Еуридике

а тамо, у Рају, сви су и пренапити!

Или Дебели оргија уз гомилу незадовољних,

"лепо је бити жив ако и себе промениш".

То он телефонира из неке српске кафане –

сигурно је на суду одбранио невиног а убицу

и одушевљен као Карамазов пуца у дане!

Заједно са Циганима – суров је живот,

а они и јесу – "најбољи народ на свету",

вечито у лађи небеској као и Христос,

а у таквом часу: самоубити се – бити!

ТРИДЕСЕТ ШЕСТО ПЕВАЊЕ

Стресох се, у кући ледена тишина, и хуј

однекуд – док подижем телефонску слушалицу.

Ништа! Не звони више, ни бруј, ни даха нема,

само у мраку као да се нешто живо креће,

а ја стојим: изабрао бих и тајни предео!

Немам кога да позовем – с ове стране смрти,

али бих пошао на југ, онамо у детињство,

где видим себе, завичај и обасјан у сунцу.

Ја сам одоздо и пењем се, поздрављам некога,

можда су то и мртви, гле, ено их и на врхунцу!

Је ли то молитва њихова, евхаристија у струји,

или то живе муње протеста разбијају мрак

и у пркос несрећама и ове речи обасјавају

и шапуће их ветар: Страшни га Суд проклео!

-------

САМ ПРЕД СОБОМ

Како Ти је ноћас – сам пред собом!

Стојиш, ћутиш, не знаш – где ћеш.

Испред су – контејнери, смеће,

наниже – пијаца, пусто, Дунаво.

Али, како себе поднети,

дршћу струне, мисао, у глави – авети!

Изгорело све унутра, и јаз се грана,

и боли, и боли, а отворена сва врата.

Непотребан је говор, речи као ексери,

језик не уме да заноси, муљ захвата.

Како објаснити блесак, укротити муњу?

У срцу јами – откупити се, порећи буну?

Сваког часа – све мање је снаге,

и дрхтуљи црно вино, малаксавају страсти,

немогуће – вратити се себи!

Незадрживо пошао си, лебдиш;

ох, како ћеш пасти,

како ли ћеш неодмерено пасти!

Мртве су, и туђе, жене које си љубио,

заточен си у разбијеном огледалу,

никако парчиће да саставиш.

Не има заноса пљускова које славиш,

исцеђен, убледео, мамуран, с омчом што стеже!

Где ћеш ноћас, друже мој, где ћеш, драги кнеже?

Немаш с чиме да пуцаш,

друкчије одавно Ти не приличи.

Где су твоје лепе девојчице?

Немаш коме да пођеш, и нико Те

одавно не очекује. ''Очекује''. Одјекује.

Магла ти сумња јауком покрила лице.

Капље мајска киша и слива мисао у блато,

а Ти не можеш ни у снове да пуцаш,

разбијено је већ све: шта ћеш погодити?

Неки део себе, парче месечине, душе – убити –

неке усне драге, грудву и крик – противи се,

оно што излаз хоће, побуну: у метак сли се!

Згађен, о, згађен, осмехујеш се, благо,

а тачка на којој јеси љуља се, не постоји.

Која је то храброст – наставити, и трагом,

својим трагом – изнова, неке беле руже да освојиш.

Проживљено, кораке младости, не разумеш,

оно што ће бити, о, срљаш ли – то умеш. Умеш!

Стеже, ох, стеже око грла, око врата, стеже.

Зора ће, и спавају можда – будуће неке љубави;

успињеш се, посрћеш ли – како да их пробудиш?

Одважно је, о, ићи даље, ићи, бауљати, мој кнеже!

Посрћеш у туђој кући, хулиш, инатиш се, охолиш!

Са музиком – дрхтуљиш, запеваш; и у слому –

болиш!

РАЗЛИЧИТИ

Понекад чак и сами себе недостојни

па и спокојни иако још издвојни,

али не и проклети, ни проклињући,

иако у патетичном ритму исповедни

попут великог песника Јадиковке,

мрзитеља на лепе жене и богате;

у нама изгореваше и лепота унутрашња

можда и за многе босјаке скривена

о, бејаше најчешће и у томе:

пркосни и у препрекама непрестано

излазисмо из тога и радујући се

и у грчу и болни и у отпору

јер смо освајали оно што волимо

и осмех зато бејаше неодољив!

Где су сада и она срца што за нас куцаше

и наша такође – одавно без треперења!

Има ли ишта у овим ноћима да се познаје

од онога у чему бејасмо и чиме јесмо?

И оно што сусрећемо поново – мртво је

зарђало или труло, одавно бачено,

чак и зидане куле којима се диве путници,

све је то прах – изузев оних љубави

с којима се градило, у којима сијаше занос

и узидавала се лепота док се врхови дизаше

и у ширину и у вис, и она небеса плава,

као једина истина да зидање опстаје вечно

и сјај којим се проживљава чудо

оно што ће вековати и као песма

и у пркос рушењу – Вавилонска кула осветљена је!

Жестоки можда и када није требало

увек верујући да је и оно више од могућега

и незадовољство животом и чежња за рајем

и мука само онима који нису схватили!

Јесам ли ти залуд говорио, али ко то?

Говори Дух твој: оно што је Бог у теби!

Оно што бивало је и као дневни облаци

налик на нежност предвечерја и месечине

стишавало се у грмљавини којом се језик

тек ослобођен сумње – будио да објасни свет!

Познаје ли се то: различити бејасмо

и извори воде и вртови и сенке наше

у царствима која смо измишљали

и у рајевима као у драгим успоменама

свих који су тражили и нису нашли,

и нису се никада домогли циља,

па ипак, па опет: избављали смо се

наликујући и на Дон Кихота и кнеза Мишкина

и уз Хамлета и све дозвољено браће Карамазова

повремено и као омађијани, ах,

били смо и јесмо и опстали: различитост!

ПРОСВЕТЉЕЊЕ

Сунце, сунце, сунце, усред дана,

зелен парк је, зелен брег далеко,

а сам јесам, а сам јесам,

и овде где сам, и овде где сам,

а видик је окренути, ужаснути,

док зрак бије сред Србије,

немир општи, немир овај,

зебња – свемир,

страшни гласи – главе ниске,

са врхунца што то стиже,

и све ближе, све је ближе,

и све болно, умоболно, све нас стиже,

ено одсјај – облик тавни,

и мистично просветљење –

постоји ли у ваздуху, у телима,

у очима наговештај – душа пати,

у тој трави, у зеленој, свуда чуда,

у језику док и хуји, чим забруји,

у речима малаксалим,

у времену кризном, клизном, овом,

у гомили вапијућој, баш горућој,

у гладнима, колонама са заставом,

постоји ли – Просветљење!

А кише и даље падају, сливају,

лију, лију, свуда бију, изливају,

и громови на Србију,

где кола више не играју

где нема крви узаврелих

где много сточице залута

унезверено тражећи господара;

и ко да зрело воће узбере,

ко ће јагоде доносити

ко трешње црвене и невине

кад нема дечице да се оките?

Сточица одасвуд и иште милостињу

на улицама голих рамена и удова

и када запева бакшиш очекује

а најхрабрији леже у гробовима

и усамљени, неки, сањају у кулама

и нема ко да оплакује јунаке

плаћа се ономе који издаје

и све се радо извргава руглу

а уз добоше, уз помпу, уу, уу!

И шта се то иза Смисла крије,

''глупаци само одећу гледају'',

може ли се ушима веровати

а материјална хармонија звука

што тражи наше мишљење?

Опстаје ли Смисао бар у речима

које још пробијају зидове

док воде циљу једином

који и јесте ритам мишљења

иако тутањ одзвања, ања, а, а, а!

О, какав то ми свет бејасмо,

једном, одавно, када извираху извори

и моћ, уздање, самопоуздање,

некдашња и крв врела, узаврела,

као и треперење чисто, боје чудеса,

али и благости, и чаролија љубави,

стварност милости у огледалу столећа,

запамћено и као симболика векова,

и нада и снови који Орфеја будише,

и све то – никада старо, запретано је,

а гавран и даље кљује на стени чудној

и лица предака на невидљивој икони

зачуђена су: чиме то обасјана,

а у мистичком пробуђењу;

где је оно некдашње поље љубави,

и зашто онамо страшљиве сенке играју,

позоришно царство изгубљених у мраку,

и сузе се узалуд сливају у циркусу,

и занемели глас сањају у опакоме ћутању.

Може ли и са дна да се поверује

у тајновито снивање што разбуђује

и рађа понекад и обнажује светлост

као што изгубљени народ у промисли

иако сам, иако сам, иако сам,

поверује у реч одавно смишљену

и онај мост између прошлости и данас

ено га – како обнавља језик;

и који то корачају, у том корачају,

онамо излазе, и овамо, испред сунца,

ено га и бескрај: једини разлог опстанка!