КРИТИКА И ОДГОВОРНОСТ / Јован Пејчић

1.

Сме ли се као кри­тич­ки узе­ти текст из ко­јег се, те­о­риј­ски и ло­гич­ки, не мо­же из­ве­сти по­јам књи­жев­не кри­ти­ке?

До пој­ма кри­ти­ке не­ће се, ме­ђу­тим, до­спе­ти уко­ли­ко осно­ви­цу или са­му су­шти­ну кри­тич­ко­га тек­ста не гра­ди (уко­ли­ко у из­град­њи ове осно­ви­це не су­де­лу­је) јед­на ја­сна и стро­га свест о то­ме шта је кри­ти­ка и ка­да кри­ти­ка је­сте.

По­гле­дај­мо из­бли­за до­ба у ко­јем жи­ви­мо. Шта ће­­мо ви­де­ти?

Два­де­се­то сто­ле­ће не по­зна­је је­дин­ствен, тач­но опи­сан, сви­ма ра­зу­мљив и од свих при­хва­ћен по­јам књи­жев­не кри­ти­ке. Два­де­се­ти век, на­про­тив, ка­рак­те­ри­ше јед­но го­то­во ани­мал­но мно­же­ње док­три­на о кри­ти­ци – док­три­на ко­је, као да ни­су по­сре­ди иде­је већ ми­кро­би и ће­ли­је, не пре­ста­ју да се ме­ђу со­бом гло­же и про­жди­ру.

Ја­сно од­ре­ђен по­јам књи­жев­не кри­ти­ке ни­су, до­ду­ше, по­зна­ва­ла ни ра­ни­ја сто­ле­ћа. По не­ја­сно­ћа­ма и по­мет­њи ко­ја пра­ти ми­сао о књи­жев­но­сти, двадесети век се, да­кле, ни у че­му бит­ном не раз­ли­ку­је од ми­ну­лих ли­те­рар­них епо­ха. Али ста­ри ми­ле­ни­ји, про­ху­ја­ла сто­ле­ћа и да­на­шње до­ба – све је то је­дан свет, чо­ве­чан­ство по­то­па (ка­ко је ви­део и ка­ко је во­лео да ка­же Хам­ваш), чо­ве­чан­ство ме­ђу­тим ко­је у зад­њим де­це­ни­ја­ма, ко­је по­след­њих го­ди­на чу­је, осе­ћа и пре­по­зна­је са­мо је­дан тон – апо­ка­лип­тич­ки (Де­ри­да).

И са­да да­кле, при ова­квом ста­њу ства­ри, тре­ба се за­ма­ја­ва­ти „функ­ци­јом књи­жев­не кри­ти­ке да­нас“. Функ­ци­ја је ње­на у сви­ма вре­ме­ни­ма јед­на: да бу­де кри­ти­ка, и да је та кри­ти­ка – књи­жев­ност.[1] Да бу­де де­ло ми­сли­о­ца на под­руч­ју књи­жев­но­сти, а не по­ли­цај­ца, цен­зо­ра или тру­ба­ча не­ка­кве ли­те­ра­тор­ске гру­пе, кла­на или, не дај Бо­же, стран­ке на вла­сти (ма о ко­јем ре­жи­му да је реч).

Тако је од Филета с острва Коса (IV век пре Хри­с­та) – зашто би данас било другачије?[2]

Али ако пи­та­ње функ­ци­је (реч ко­ја, ина­че, са­кри­ва нај­по­губ­ни­ји иде­о­ло­ги­зам два­де­се­тог ве­ка) кри­ти­ке (што зна­чи ми­сли: кад год је на де­лу ми­сао, то се за­пра­во ра­ди о кри­тич­кој ми­сли) књи­жев­но­сти (ко­ја, ра­з­у­­ме се, ни­ка­да ни­је – ма ко­ли­ко то фељ­то­ни­сти у на­у­ци о књи­жев­но­сти по­на­вља­ли – сли­ка све­та, већ сан о све­ту) ва­ља пре­пу­сти­ти ли­те­рар­ним по­ли­цај­ци­ма и цен­зо­ри­ма (ко­ји, као што Стеј­нер ре­че, зна­ју са­мо да по­ка­зу­ју на пи­сце), шта они­ма дру­ги­ма, ко­ји се не ба­ве пи­сци­ма не­го књи­га­ма, пре­о­ста­је сем да, све­сно пре­и­на­чив­ши „днев­ни ред“, још је­дан­пут, с по­зи­вом на нај­но­ви­ја са­зна­ња, по­ста­ве древ­но пи­та­ње:

Шта је­сте књи­жев­на кри­ти­ка, и ка­да она – као књи­­жев­на – је­сте?

Тре­ну­так је, да­кле, да се – има­ју­ћи пред со­бом и­де­ал – по­све­ти­мо при­ро­ди, свр­ха­ма и зна­че­њу „но­вин­ске“, „јав­не“, „днев­не“, „те­ку­ће“, „кри­ти­ке из да­на у дан“, „кри­ти­ке од књи­ге до књи­ге“ (и ка­ко је све још не зо­ву), а то је онај вид кри­ти­чар­ске ак­тив­но­сти ко­ји пред­ста­вља пр­ви (не и нај­ви­ши) у хи­је­рар­хи­ји об­ли­ка из чи­јих се осо­би­на бе­ко­нов­ским „ин­дук­тив­ним ско­ком“ из­во­ди по­јам кри­ти­ке као са­мо­стал­ног књи­жев­ног жан­ра.

Реч је, про­сто, о при­мар­но­ме, „нај­ра­спро­стра­ње­ни­јем“ ти­пу кри­ти­ке, оном ко­ји се уста­лио од­мах по­сле Гу­тен­бер­га, та­мо од седамнаестог ве­ка, ка­да су по­кре­ну­те пр­ве но­ви­не и пр­ви ча­со­пи­си „за кул­ту­ру, књи­жев­ност и за­ба­ву“ – о кри­ти­ци, зна­чи, ко­ја се, пре све­га, ба­ви „пра­ће­њем“ те­ку­ће ли­те­рар­не про­дук­ци­је, ко­ја о но­вим књи­га­ма оба­ве­шта­ва, при­ка­зу­је их и оце­њу­је, и ко­ја због то­га – да упо­тре­бим ма­ло груб Кур­ци­ју­сов из­раз – не­ка­ко при­па­да „про­вин­ци­ји кри­тич­ког цар­с­тва“.

Еле­мен­та­ран об­лик, из ко­јег су се раз­ви­ли сви по­­­то­њи кри­тич­ки об­ли­ци.

Ја за ову вр­сту књи­жев­не кри­ти­ке не­ћу ко­ри­сти­ти по­ну­ђе­не на­зи­ве. Ни­је­дан од њих ни­је од­го­ва­ра­ју­ћи јер сви по­чи­ва­ју на овим или оним спољ­ним ка­рак­те­ри­сти­ка­ма.

Књи­жев­ни, или кри­тич­ки, или књи­жев­но­кри­тич­ки при­каз – то је још нај­бли­же од­ре­ђе­ње ове ли­те­рар­не вр­сте, ње­не при­ро­де и ње­не функ­ци­је. Рад­ња при­ка­зи­ва­ња не­ког де­ла ује­ди­њу­је, на­и­ме, све три ак­тив­но­сти ко­је ова­пло­ћу­ју су­шти­ну тог ти­па кри­ти­ке: ин­фор­ма­ци­ју, ту­ма­че­ње и вред­но­ва­ње.

2.

Увид у књи­жев­но де­ло и из­но­ше­ње су­да о ње­го­вој вред­но­сти два су еле­мен­та без ко­јих кри­тич­ког при­ка­за не­ма.[3] Пра­ве ли­те­рар­не кри­ти­ке има је­ди­но та­мо где по­сто­ји ра­су­ђи­ва­ње о де­лу, а – као што по­у­ча­ва Брин­тјер – на крај сва­ког ра­су­ђи­ва­ња увек тре­ба ста­ви­ти јед­ну исти­ну.

Исти­на пак, као и ми­шље­ње, без­у­слов­но опре­де­љу­је: она је вред­но­сна ка­те­го­ри­ја пар еxел­лен­це.

Вред­но­сни су­до­ви, за­то, ни­ка­да ни­су не­што пе­ри­фер­но или слу­чај­но. У књи­жев­ном при­ка­зу они су, шта­­ви­ше, од сре­ди­шње ва­жно­сти. Сам чин при­ка­зи­ва­ња де­ла већ пред­ста­вља ис­ти­ца­ње раз­ли­чи­тих вред­но­сти и не мо­же се, отуд, из­јед­на­ча­ва­ти ни са ка­квим про­стим из­но­ше­њем фа­ка­та.

Ни књи­жев­но де­ло као та­кво ни­је, с дру­ге стра­не, не­ки збир не­у­трал­них чи­ње­ни­ца и осо­би­на већ је, по са­мој сво­јој су­шти­ни, „пред­мет на­би­јен вред­но­сти­ма“, из че­га сле­ди да „вред­но­ва­ње не са­мо из­ра­ста из Шкри­ти­ча­ре­веЋ де­скрип­ци­је, већ је по­сту­ли­ра­но и пре­ћут­но са­др­жа­но у са­мом чи­ну са­зна­ва­ња“ (Ве­лек). Или друк­чи­је: ту­ма­че­ње и оце­на су „исто­вре­ме­ни и чи­не је­дан це­ло­вит по­сту­пак“ (Бах­тин).

Пре­ма то­ме, у књи­жев­но­сти не­ма по­ја­ве, чи­ни­о­ца или свој­ства ко­је ни­је под­ло­жно оце­њи­ва­њу. За­то на уве­ре­ње да се, кад је о ли­те­ра­ту­ри реч, љу­ди сла­жу у по­гле­ду чи­ње­ни­ца а ра­зи­ла­зе у су­ђе­њу, тре­ба гле­да­ти као на илу­зи­ју про­ис­те­клу из по­гре­шке у ми­шље­њу или из нео­д­го­вор­но­сти кри­ти­ча­ра пре­ма свом по­слу.

Пи­са­ти при­ка­зе зна­чи, ме­ђу­тим, ис­по­ља­ва­ти упра­во од­го­вор­ност, а кри­ти­ча­ра од од­го­вор­но­сти не мо­же за­шти­ти­ти ни­ка­ква стра­те­ги­ја ми­шље­ња, тим пре што он, пр­во, има оба­ве­зу да зна шта су ње­го­ва ме­ри­ла, да би тек по­том – и то је дру­го – уоп­ште знао шта ра­ди, и за­што.

С дру­ге стра­не: као што, исто­риј­ски по­сма­тра­но, вред­ност књи­жев­них де­ла ни­је не­про­мен­љи­ва ве­ли­чи­на, та­ко ни ме­ри­ла вред­но­ва­ња не мо­ра­ју има­ти стал­ност у вре­ме­ну. У то­ме се огле­да кри­ти­чан по­ло­жај кри­ти­ча­ра: сво­јом оце­ном он оце­њу­је на пр­вом ме­сту се­бе (Бог­дан По­по­вић).

Вред­но­ва­ње је, пре­ма то­ме, не­ка вр­ста оп­кла­де с вре­ме­ном; на та­кав ри­зик од­лу­чу­ју се, по пра­ви­лу, са­мо они кри­ти­ча­ри ко­ји рас­по­ла­жу осо­би­ном, на­го­ном, скло­но­шћу на­зва­ном – те­о­риј­ски крај­ње нео­д­ре­ђе­но – осе­ћај за вред­ност.

Осе­ћај за вред­ност је, опет, увек и бес­при­зив­но ин­ди­ви­ду­ал­на, не­пред­ви­дљи­ва, не­про­вер­љи­ва и, углав­ном, ин­ту­и­тив­на ре­ак­ци­ја на зна­ње (Фрај).

С те тач­ке, оце­њи­ва­ње оста­је, као што је још Кур­ци­јус утвр­дио – нео­бра­зло­жи­во.

Об­ја­шњи­ва је, ме­ђу­тим, та нео­бра­зло­жи­вост вред­­но­ва­ња у кри­ти­ци.

Ре­ше­ње се кри­је у од­го­во­ру на пи­та­ње шта је ос­нов­ни чин кри­ти­ке.

За Кур­ци­ју­са је то „ира­ци­о­нал­ни кон­такт“, спој две­­ју ин­ту­и­ци­ја или две­ју ства­ра­лач­ких ду­хов­них сло­бо­да, су­срет ко­ји се до­га­ђа под окри­љем ме­та­фи­зи­ке за­сно­ва­не на убе­ђе­њу да се „ду­хов­ни свет раш­чла­њу­је по си­сте­ми­ма афи­ни­те­та“.[4]

Кур­ци­ју­со­во ста­но­ви­ште ни­је уса­мље­но. Ме­ђу нај­у­ти­цај­ни­јим те­о­ре­ти­ча­ри­ма и кри­ти­ча­ри­ма у на­шем сто­ле­ћу оно је, шта­ви­ше, рас­про­стра­ње­ни­је не­го што се то у пр­ви мах ви­ди. Та­ко, на при­мер, Кај­зер твр­ди да су са­мо по­зва­ни­ма омо­гу­ће­на истин­ска вред­но­ва­ња умет­нич­ких и ми­са­о­них, уоп­ште ду­хов­них тво­ре­ви­на, што Фрај, до­не­кле по­ме­ра­ју­ћи на­гла­сак, по­твр­ђу­је ис­ка­зом да за при­су­ство вред­но­сти зна­ју са­мо они ко­ји вред­но­сти по­се­ду­ју.

3.

Не­из­бе­жност про­це­њи­ва­ња упу­ћу­је на сле­де­ће бит­­но обе­леж­је ли­те­рар­но­кри­тич­ко­га при­ка­за: ње­гов је ка­рак­тер, у су­штин­ском сми­слу – прак­ти­чан.

Свој­стви­ма прак­тич­но­сти при­ка­зи­вач­ке кри­ти­ке Ма­ри­ја Го­ла­шев­ска по­све­ти­ла је чи­та­ву јед­ну сту­ди­ју. Нај­са­же­ти­је из­ло­же­на, та свој­ства су сле­де­ћа:

а) при­ла­го­ђе­ност ин­те­лек­ту­ал­ном ни­воу чи­та­ла­ца;

б) ак­ту­ал­ност, с об­зи­ром на то да је кри­ти­ка на­ме­ње­на ши­ро­ком кру­гу чи­та­ла­ца;

в) увер­љи­вост, за­сно­ва­на на оном што је чи­та­о­цу по­зна­то и бли­ско;

г) из­ра­зи­тост, ко­ја се очи­ту­је у сме­лом из­но­ше­њу кон­ста­та­ци­ја, чак и он­да ка­да иза­зи­ва­ју сум­њу;

д) исто­рич­ност, ко­ја се об­ја­шња­ва раз­ли­чи­тим ви­до­ви­ма кри­ти­ке у раз­ли­чи­тим епо­ха­ма, од­но­сно за­ви­сно­шћу ње­них фор­ми од ин­те­ре­со­ва­ња пу­бли­ке.

Сво­де­ћи, на кра­ју, по­бро­ја­не осо­би­не при­ка­зи­вач­ке кри­ти­ке, у чи­јем ка­рак­те­ру не на­ла­зи ни­шта дру­го сем прак­тич­но­сти, Го­ла­шев­ска за­кљу­чу­је да ова кри­ти­ка пред­ста­вља ти­пич­ну исто­риј­ску по­ја­ву.[5] При то­ме, ре­чи­ма „исто­ри­ја“, „исто­рич­ност“ да­ју се зна­че­ња по ко­ји­ма ова кри­ти­ка има, на­вод­но, суд­би­ну ноћ­ног леп­ти­ра: при­вре­ме­на је и про­ла­зна.

На ис­тој ли­ни­ји раз­ми­шља­ња, дру­ги ту­ма­чи свр­ста­ва­ју књи­жев­ни при­каз ме­ђу та­ко­зва­не упо­треб­не тек­сто­ве, а не­ки га, опет, де­фи­ни­шу као „об­лик ко­ји не ра­ди за се­бе, не­го за ра­чун дру­гог об­ли­ка“.

Све, ме­ђу­тим, за­ви­си од то­га ко по­ме­ну­ту кри­ти­ку пи­ше, ка­ко то чи­ни и шта у свој текст уно­си.[6] Је ли то кри­ти­чар с уро­ђе­ним па не­го­ва­ним осе­ћа­јем за вред­ност и ле­по­ту пи­са­ња, за ду­бо­ку и бо­га­ту ми­сао, или је пак реч о мно­го­пи­сач­ком над­ни­ча­ру за­лу­та­лом у књи­жев­ност.

Ту не­ма ме­ста из­у­зи­ма­њу и про­гле­да­ва­њу кроз пр­сте: ду­хов­не вред­но­сти об­и­сти­њу­ју се ис­кљу­чи­во као јед­ни­на.

4.

Књи­жев­но­кри­тич­ки рад об­ја­шња­ван је на раз­ли­чи­те, не­рет­ко су­прот­не на­чи­не. Ош­трих по­ла­ри­за­ци­ја ту не­ма. Ка­да се ипак по­ја­ве, бр­зо по­ста­је ја­сно да по­ре­кло во­де из при­ви­да свој­стве­ног на­ра­ви оп­ште са­знај­но­кри­тич­ке схе­ме: озна­ка–озна­че­но, сиг­нал–сим­бол, звук–од­јек.

Ра­ди се о то­ме да по­је­ди­ни те­о­ре­ти­ча­ри ви­де кри­ти­ку о ка­квој го­во­ри­мо као умет­ност, не­ки опет као на­у­ку, а ни­је ма­ло нионих ко­ји је опи­су­ју као „компро­мис из­ме­ђу уни­вер­зи­те­та и жур­на­ли­сти­ке“ (Блан­шо), то јест као „укр­штај на­у­ке и но­ви­нарства“ (Рајх-Ра­ниц­ки).

За­ста­ће­мо код два­ју по­то­њих од­ре­ђе­ња. Оба ста­ва ин­ди­рект­но на­гла­ша­ва­ју из­ве­сну нео­п­ход­ну ак­ту­ал­ност (упо­ред­но кре­та­ње с вре­ме­ном, што је ну­жна од­ли­ка жур­на­ли­сти­ке, но­ви­нар­ства), ко­је се сва­ка кри­ти­ка – по­себ­но и пре све­га „при­ка­зи­вач­ка“ – мо­ра др­жа­ти.

Раз­у­ме се, ак­ту­ал­ност о ко­јој је реч ни­по­што не под­ра­зу­ме­ва та­ко­зва­ну кри­ти­ку-из-ак­ту­ал­них-раз­ло­га, о­н­у и она­кву ко­ја ду­хов­ним тво­ре­ви­на­ма по пра­ви­лу на­­ме­ће по­ли­ти­зо­ва­на ту­ма­че­ња, ко­ја се он­да за­вр­ша­ва­ју до­но­ше­њем не есте­тич­ких већ еми­нент­но иде­о­ло­шких су­до­ва.

Ти­ме, опет, ни­је ре­че­но да књи­жев­на умет­нич­ка де­ла – оста­ни­мо код њих – оства­ру­ју ис­кљу­чи­во естет­ске вред­но­сти. Да­ле­ко од то­га, иако су она тек по тим вред­но­сти­ма умет­нич­ка. Јер као што у чи­ну кри­тич­ког про­су­ђи­ва­ња (ис­пи­ти­ва­ња и вред­но­ва­ња) по­сто­ји из­ри­чит пре­лаз на де­ло, та­ко исто овај чин об­у­хва­та још и пре­лаз са де­ла на свет (Ста­ро­бин­ски).

Пре­ма то­ме, ли­те­рар­на умет­нич­ка де­ла по­се­ду­ју, по­ред естет­ских, и чи­тав низ дру­гих ква­ли­те­та, со­ци­јал­них и мо­рал­них пре све­га. Qуд­ском ис­ку­ству уоп­ште, па ни чи­та­о­цу, а кри­ти­ча­ру још ма­ње, не­мо­гућ­но је сто­га да „иза­ђе“ из од­но­са ко­ји све­то­ве умет­но­сти и ми­сли по­ве­зу­је и су­ко­бља­ва с ре­ал­ним све­том, сва­ко­днев­ним жи­во­том, исто­ри­јом, на­да­ма су­тра­шњи­це. По­пут пи­сца и чи­та­о­ца, кри­ти­чар је та­ко­ђе „ба­чен“ у ис­то­ри­ју и под­ло­жан свим исто­риј­ским при­ти­сци­ма свог вре­ме­на.

Сва­ка оце­на не­ког књи­жев­ног де­ла ја­вља се, о­туд, и као сво­је­вр­сно етич­ко про­су­ђи­ва­ње. Кри­ти­ка је ствар мо­ра­ла (Бенја­мин).

Уоста­лом, ни­су то је­ди­ни раз­ло­зи ко­ји кри­ти­ча­ра ну­жним на­чи­ном во­де пре­ко гра­ни­це естет­ско-фор­мал­но­га жа­ри­шта де­ла.

5.

До­пре­ти до ствар­не сло­же­но­сти књи­жев­ног де­ла ни­је ни ла­ко ни јед­но­став­но. Из­но­ше­ње са­др­жи­не и о­пис умет­нич­ких по­сту­па­ка ко­ји­ма се аутор слу­жио при уоб­ли­ча­ва­њу уну­тра­шње фор­ме свог де­ла, пред­ста­вља­ју тек не­што ви­ше од по­ло­ви­не кри­ти­чар­ског „по­сла“.

Ли­те­рар­но­у­мет­нич­ке тво­ре­ви­не не кон­сти­ту­и­шу се као не­ка­кви не­за­ви­сни, у се­бе за­тво­ре­ни ду­хов­ни ен­ти­те­ти. Оне су, та­ко­ђе, ин­тер­тек­сту­ал­не кон­струк­ци­је. Кон­струк­ци­је – јер смо, кад је о умет­но­сти реч, увек на под­руч­ју ство­ре­ног, ни­ка­да да­тог. Ин­тер­тек­сту­ал­не – јер се ра­ди о струк­ту­ра­ма вер­бал­них зна­ко­ва, а чим се по­ве­де рас­пра­ва о то­ме шта вер­бал­ни зна­ци пред­ста­вља­ју, не­ми­нов­но се за­ла­зи у чи­та­ву јед­ну се­ри­ју „спор­них“ обла­сти као што су: фи­ло­со­фи­ја, исто­ри­ја, есте­ти­ка, фи­ло­ло­ги­ја, ети­ка, бо­го­сло­вље, ан­тро­по­ло­ги­ја, пси­хо­ло­ги­ја, со­ци­о­ло­ги­ја... и шта још не.

Ин­тер­тек­сту­ал­ност књи­жев­ног оства­ре­ња ва­ља, пр­е­­­­ма то­ме, по­сма­тра­ти из ви­ше раз­ли­чи­тих угло­ва.

Јед­ном аспек­ту ипак при­па­да пр­вен­ство. Кад год је, на­и­ме, у пи­та­њу но­во књи­жев­но де­ло, про­цес ана­ли­зе и вред­но­ва­ња под­вр­га­ва се у нај­ма­њу ру­ку дво­стру­кој пер­спек­ти­ви.

Пр­во, раз­ма­тра­но де­ло нео­п­ход­но је ста­ви­ти у од­нос са свим ра­ни­је об­ја­вље­ним ра­до­ви­ма истог пи­сца (под усло­вом, раз­у­ме се, да их пи­сац има).

Дру­го, на­ред­ни кри­ти­ча­рев ко­рак мо­ра во­ди­ти ка ре­ла­ци­ји уну­тар ко­је се исто де­ло раз­ма­тра у од­но­су пре­ма укуп­ном књи­жев­но­кул­тур­ном кон­тек­сту. (То је при­род­но: не­ма де­ла ко­је би у пот­пу­но­сти би­ло осло­бо­ђе­но свих ути­ца­ја, ко­јем би се мо­гло при­ћи као је­ди­ном и пот­пу­но уса­мље­ном умет­нич­ком до­ку­мен­ту, као пр­вој и по­след­њој ре­ли­кви­ји по­ко­па­не ци­ви­ли­за­ци­је.)

У ви­до­кру­гу књи­жев­не умет­но­сти, удео ова­ко схва­ће­ног кон­тек­ста мо­же се уста­но­ви­ти на го­то­во свим пла­но­ви­ма: те­мат­ско-мо­тив­ском, об­ли­ков­ном, зна­чењ­ском, итд. Је­ди­но та­кав при­ступ у ста­њу је да, уз ко­ри­шће­ње од­го­ва­ра­ју­ће ана­ли­тич­ке тех­ни­ке, обез­бе­ди от­кри­ва­ње ко­ли­ко по­себ­них од­ли­ка де­ла, то­ли­ко и но­ви­на ко­ји­ма оно обо­га­ћу­је је­зик, књи­жев­ност, кул­ту­ру.

При­ка­зи­вач­ка кри­ти­ка, ме­ђу­тим, рас­по­ла­же обич­но „ма­лим“ про­сто­ром, па је тех­нич­ки не­из­во­дљи­во да о све­му пре­до­че­ном пру­жи екс­пли­цит­не до­ка­зе. Она за­кљу­чу­је, али је ма­ло кад у при­ли­ци да за­кључ­ке пот­кре­пи свим нео­п­ход­ним при­ме­ри­ма; оце­њу­је, а рет­ко кад је у мо­гућ­но­сти да оце­не те­ме­љи­то обра­зло­жи.

Еле­мен­ти чи­ји сплет де­фи­ни­ше књи­жев­ност (ау­тор, де­ло, је­зик, чи­та­лац, ли­те­рар­ни тре­ну­так, кул­тур­на тра­ди­ци­ја) под­ра­зу­ме­ва­ју оби­ман си­тан рад – ко­ји, ина­че, у са­мом тек­сту при­ка­за оста­је не­ви­дљив.

Што, ме­ђу­тим, мо­ра би­ти до­ве­де­но до нај­ве­ће о­чи­глед­но­сти, а што не­сум­њи­во про­из­ла­зи из свих оних прет­ход­но оба­вље­них по­сло­ва, је­сте пре све­га из­но­ше­ње ве­ро­до­стој­ног оба­ве­ште­ња о са­др­жин­ским и об­ли­ков­ним ком­по­нен­та­ма де­ла; по­том сле­ди об­ја­шња­ва­ње де­ла, го­вор о ње­го­вој сим­бо­ли­ци, зна­чењ­ским ин­тен­ци­ја­ма тек­ста; на кра­ју је оце­њи­ва­ње де­ла, ње­го­во сме­шта­ње у вред­но­сни по­ре­дак књи­жев­но­сти и је­зи­ка у окви­ру ко­јих се по­ја­вљу­је.

За­да­так кри­ти­ча­ра је, по све­му, тро­јак. У ча­су ка­да ис­пу­ни све ове „оба­ве­зе“, он пре­ста­је да бу­де „су­ве­ре­ни су­ди­ја“ и по­ста­је све­док (Ди­френ).

Као „све­док“, кри­ти­чар је у по­ло­жа­ју да кул­тур­ној јав­но­сти пре­до­чи сво­ју „вер­зи­ју“ де­ла ко­је при­ка­зу­је. Оту­да је ње­го­во из­ла­га­ње у исти мах из­ла­га­ње о се­би са­мо­ме, о лич­ној ви­зи­ји књи­жев­ног де­ла. Го­во­ре­ћи, на­и­ме, о ис­ку­ству раз­ли­чи­том од сво­га, кри­ти­чар за­пра­во про­ду­бљу­је и ре­флек­ту­је сво­је соп­стве­но ис­ку­ство.

Пе­чат лич­но­сти кри­ти­ча­ра оста­је, зна­чи, за­у­век ути­снут у текст, а кри­ти­ка (при­каз) пре­о­бра­жа­ва се у ин­стру­мент кул­ту­ре за­хва­љу­ју­ћи ко­јем, као што јед­ном ре­че Јан Про­коп, књи­жев­ност не под­се­ћа увек на гу­му за жва­ка­ње.

(Јован Пејчић, КЊИЖЕВНИ СВЕТ – КРИТИЧКА СВЕСТ. Облик и реч критике 2, Просвета, Ниш 2004, стр. 9–19)

[1] Ovim pitaњem posebno sam se bavio u raspravi „Kri­ti­ka kao kњi`evni `anr“ (zbornik Kњi`evni rodovi i vrste – teorija i istorija IV /ured. M. [uti}/, Beograd 1992, 97–114).

[2] Pone{to sam o tome rekao u kњigama Tajna i krst (Beo­grad 1994) i Profil i dlan (Beograd 2003): prob­lemi koje su jo{ Stari postavili nisu za jednokratnu upo­tre­bu. Kao ni re{e­њa koja su za sobom ostavili.

[3] Da ne bih pre­vi­{e oti­{ao u {i­ri­nu, ogra­ni­~i­}u se na kњi­`ev­na umet­ni~­ka de­la kao pred­met kri­ti~­kog pri­ka­zi­va­њa (vid. ogled „Kњi`evna kritika“ u mojoj kњizi Oblik i re~ kritike /Beograd 1994/, po­sebno str. 21–30).

[4] Do sli~­no­ga za­kљu~­ka Isi­do­ra Se­ku­li} do­{la je mno­go pre Kur­ci­ju­sa. Po Isi­do­ri Sekuli}, „kri­ti­~ar mo­ra ima­ti is­to­rod­nih cr­ta sa ta­len­ti­ma ko­je kri­ti­ku­je“ (ova ~i­њe­ni­ca na­ve­la me je da Isi­do­ri­ne ide­je o kri­ti­ci pre­i­spi­tam u sve­tlo­sti naj­u­ti­caj­ni­jih sa­vre­me­nih te­o­ri­ja kri­ti­ke /vid. moj og­led „^in i ~ar kњi­`ev­ne kri­ti­ke“ ob­ja­v­љen u pan­~e­va~­kim Sve­ska­ma, VI/25, 1995, 128–133/). Te­o­ri­ja kri­ti­ke @or­`a Pu­lea (takozvana kri­ti­ka po­i­sto­ve­}i­va­њa) po­~i­va upra­vo na pret­po­stav­ka­ma ka­kve su Isi­do­ra Se­ku­li} i Ernst Ro­bert Kur­ci­jus svo­je­vre­me­no vi­de­li kao za­snov sva­ke auten­ti~­ne umet­ni~­ke kri­ti­ke (vid. moju kњigu Prostori kњi­`ev­nog duha, Ni{ 1998, 135–143, 246–247).

[5] Tri decenije pre M. Gola{evske, Isidora Sekuli} nalazi da – kao „spoљna, refleksna, me­hani~ka [..]– kritika iz dana u dan [...] nosi skoro uvek karakteristiku vremena i karakteristiku mentaliteta u nekoj kњi`evnoj republici, ili u narodu“.

[6] Na ovom mestu vredi setiti se Getea, naime „da su re~i stvar dobra, ali ne najboљa; da naj­bo­љe ne postaje jasno kroz re~i, nego kroz duh koji radi“.