Ужице је изнедрило бројне познате људе. Један од њих је и Немања Kовачевић, новинар и водитељ. Иако има само двадесет седам година, ове године обележава десет година рада у медијима.

Име УЖИЦЕ је сложеница од двије древне просте ријечи: УЖ-ИЦЕ. Својим постањем ове ријечи су врло старе, толико старе да су у савременом српском језику појединачно изгубиле значење.

Као и сваког јутра Весна уђе у канцеларију Бироа у коме је радила, у ормар одложи своју торбу, и застаде крај великог позора. Баци поглед на миран океан који се простирао све до границе са небом.

Мени у биографији неће писати да сам рођен у Ужицу. Остаћу ускраћен за тако нешто. Рођен сам у Сјеници где сам провео детињство и одрастао. А пут ме често водио негде далеко.

Нестају сведоци прошлих времена, један по један, а и ја се не осећам баш најбоље. Ето, прошле године оде нам Цоке. Мој брат од тетке. Релативно млад. У својој шездесет трећој години. Увек пун енергије, планова...Држао је кафанче при врху Татинца, СУР ,,Код Цокера“, где су се, углавном, окупљали његови пријатељи.

Ка­да сам пр­ви пут од­ла­зи­ла из Ужи­ца, зна­ла сам да ћу се вра­ти­ти. Не­ка­ко се то под­ра­зу­ме­ва­ло, иако су мно­ги од­ла­зи­ли на фа­кул­тет са иде­јом да ће оста­ти у гра­ду где сту­ди­ра­ју или оти­ћи још да­ље.

Ако ћемо искрено, морам признати да сам био пријатно обрадован када сам, пре извесног времена, добио позив, путем справе/апарата мобилне телефоније, да напишем некакав текст (тзв. ауторски) за „Наше Ужице“.

Увек са поносом истичем да сам рођен у Ужицу, без обзира где и са ким разговарао. Одрастао сам у “Гуштерају“ где сам провео најбезбрижнији део мог живота. Памтим своје другове из детињства, са некима сам још увек у контакту.

Кошарком сам почео да се бавим са седам година, заједно са својим старијим братом код тренера Душка Мицића у Севојну.

У Севојну сам тренирао до седмог разреда, након тога сам прешао у КК "Play Off Uzice" код Сретена Ђурића.

Био на кастингу, Академији или у продавници, једно од првих упућених ми питања је: “А одакле си ти?”, на које ја одговорим: “Не, нисам из Црне Горе, из Ужица сам”... И, након тога, зову ме “мали Ужичанин”...

Нема лека за носталгију. Можете пробати разне магичне напитке, спрејеве и сирупе, али не вреди. Не попушта, па макар се кљукали и таблетама за смирење као пилићи концентратом. Код блажих облика, довољно је бар некад обићи породицу и пријатеље из старог краја.

Бранко Станковић је у РТС-у већ 30 година, а половину тог времена ради као аутор и уредник емисије „Квадратура круга“, која је до сада имала више од 750 издања, пише о Станковићу Горан Ђоковић и додаје...

Док испијам први јутарњи гутљај кафе посматрам град.

Тачније посматрам део града са моје терасе. Још прецизније, посматрам улицу Николе Пашића и њену околину са терасе једне од највећих објеката у граду.

Сећања су увек варљива, чак и када их пише историчар, па се стога унапред ограђујем, од неких ставова и тврдњи, које ћу изнети у овом тексту.

Задата тема је била да упоредим Ужице некад и сад.

Ужице у коме сам растао (не и рођен, то се догодило у једном другом граду, неких стотинак километара источно) било је градић који иде у супротном смеру од овог данас. Расло је привредно, демографски, културно, али је још у време моје средње школе почело урбанистичко богаљење града.

На Видовдан 28. јуна 1914. у Сарајеву, члан Младе Босне, Гаврило Принцип, убио је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је био повод за објаву рата Србији од стране Аустроугарске 28. јула. 1914. Између атентата и објаве рата биле су консултације са Немачком, због евентуалног уплитања у сукоб Француске, Енглеске и Русије.

Наше Ужице... Све што ми се мота по глави и срцу када помислим на родни град, детињство, породицу, пријатеље, стане у ове две речи. Ако бих хтео да поједноставим додатно, довољно би било рећи дом...

Ништа није тако лепо као детињство проведено у улици где се од раног јутра чује дечија граја. Тада је све могуће и све достижно, идеје се рађају и остварују јер за нас није било препрека. Освајали смо свет, маштали.

Писати о успешном развоју је афирмативно и не изазива негативне реакције. Насупрот томе уколико се могло и морало постићи више и о томе сведочити сигурно ће узроковати негативне реакције на које је аутор спреман. Пођимо редом.

Увек и свуда је предност када сте Ужичанин!!! Слажете ли се са мном? Књижевни говор смо учили на Академији. Био сам убеђен да Ужичани имају најисправнији говор, најближи књижевном, али наш савремени говор се све више удаљава од књижевног. На жалост.

Као шестогодишња девојчица схватила сам да се свет не завршава на почетку улице у којој сам живела, код продавнице Клисура и да он уопште није величине дужине моје улице. Нисам била сасвим сигурна колико далеко се он тамо простире, али сам знала да је то један неистражен простор и да је непрегледно велики, а ја сам, наравно, имала идеју да га целог упознам.

Ракијска пијаца (за неупућене – ужичка градска четврт) средином седамдесетих година 20. века не беше ништа непријатнија од остатка српских чаршија сличних габарита, за живот детета старих родитеља (иначе ученице нижих разреда основне школе), што ја тада бејах.

Било је и Капедунум, и Мали Цариград, и Република, и Титово да би се најзад вратило свом имену – Ужице и да би најзад постало савршена архитектонска збрка, град сличан другим градовима у Србији.

Рецепт за прављење малог слатког града:

Потребно је узети један бели трг, ни много велики ни много мали.

Па онда развући Главну улицу по средини.

Затим додати малу белу Цркву, за боже помози...

Док сам замишљено гледала ка тој гомили окупљеној на тргу, питала сам се шта се то, за име света, догађа што је скупило читаву једну нацију на том малом месту. Гледала сам у њихова насмејана лица, понека са каквим заводничким осмесима и глађењем косе, понеке мушке погледе који као да су одмеравали и кокетирали са неким у кога су тако помно гледали.

Сада у неколико потеза мишем можете да нађете скоро све што је мој отац некада исписивао на полеђинама расходованих рукописа радио и ТВ драма, које је доносио са свог радног места на Телевизији Београд. Писао је увек ноћу, у кревету, наслоњен на лакат, под светлошћу неке од својих импровизованих лампи.