Kaко ме Ужице одучило од порока

Ужице у коме сам растао (не и рођен, то се догодило у једном другом граду, неких стотинак километара источно) било је градић који иде у супротном смеру од овог данас. Расло је привредно, демографски, културно, али је још у време моје средње школе почело урбанистичко богаљење града. До тада је град са неколико солитера, али чије су улице имале тротоаре и дрвореде, имао изглед града. Куће су имале дворишта, са јавних градских чесми је текла исправна вода, деца су могла да се беру воће из својих и суседних дворишта. Полиција и малобројни лопови су држали монопол на насиље, знало се ко је музичар, ко политичар, ко курвар, ко конобар, а постојала је и малобројна категорија приватника, углавном ситних занатлија. Ситних по величини послова и тржишта, али врхунских и професионалаца у својим пословима.

Лас Вегас није на Ђетињи

У та времена чак ни директоркска деца, као ни деца још живих бораца комунистичке војксе, тзв. партизана, (до седамдесетих већ масовно учлањених у СУБНОР и Савез комуниста) нису се дрогирала, бар не сва. Али, ваљда је у људској природи да забаву и задовољство тражи у пороцима, па је и Ужице моје младости имало своје покушаје у том смеру. Није да се икада озбиљно приближило светским престоницама греха, али ентузијаста је било, као и увек, као и свуда.

Углавном, већ од дечијег узраста највећи део мушких Ужичана искусио је неки вид коцке. Почне се са 7-8 и оним Figurine Paninni сличицама спортиста и цртаних јунака, са играма „пола-цело“, „пар-непар“, па они спретнији с временом пређу на картање, рулете и чуда, они мање спретни нађу поузданије и стабилније каријере.

Срећа, коју сам тада сматрао за несрећу, је била да су у мом крају расла браћа М.-ић, бистри дечаци невероватне нумеричке меморије. „Пола-цело“ је била помало игра среће, јер нико није могао да предвиди да ли ће обе сличице пасти на лице или ће једна пасти на наличје. Али у „пар-непар“, моји комшије М.-ићи су били невероватни. Меморисали би по 5-6 стотина имена фудбалера и, што је важније, бројева под којим су њихове сличице лепљене у албуме. Довољно је било да виде само мали детаљ са лица сличице, боју дреса, део фризуре играча са слике и - погодили би број са наличја.

Неколико сезона упорног губљења ме, тако, још од детињства одучило од коцкања. Браћа М. су дипломирала сличице па прешли на „шлагу“, игру у којој се погађају комбинације серијских бројева папирних новчаница. Око за детаљ и нумеричка меморија су тек овде дошли до изражаја. Старији брат је, нпр. када би имао готов новац, меморисао серијске бројеве новчаница које би имао код себе. Ако неко мисли да то није подвиг, пробајте са једном, а он је умео да запамти (и понекад за опкладу тачно изрецитује) серијске бројеве по 20-30 новчаница које би му се нашле у џепу. Срећом, до тада су ми већ демонстрирали да то није спорт за мене, па нашлаги ни од једног од њих нисам изгубио ни динара. А увек су имали ону помало витешку црту да противнику дају избор и макар привид шансе, дакле не мораш да се коцкаш ако не желиш. Они су касније наставили са повременим карташким играма, кладионицама, а ја сам пробао да нађем неки други порок или грану криминала за себе.

Насиље

Игре „каубоја и индијанаца“ или, потпуно иста игра са друкчије названим улогама, „партизана и немаца“ логично су с временом еволуирале у мало насилније забаве. Око мојих раних тинејџерских дана физички обрачуни, туче песницама и, знатно ређе приручним хладним оружјем (мотке и каменице) постале су честа појава. Опет сам, слава Богу, у комшилуку али и школи имао спретније борце. Неколико пута окрвављен нос и пар понижавајућих батина ,чак и од годину-две малађих комшија, одучили су ме и од насиља. Толико добро да и данас чак ни не викнем на децу. Добро, викнем,али више зато што ми попушта слух него зато што сам насилан.

Многи моји ужички комшије, који су у улично-школском насиљу били спретнији и, како се говорило, храбрији, су наставили тим путем, па су неки од њих постали виђенији градски криминалци, „мафијаши“, како се онда говорило. Не знам шта је у том свету мерило успеха, али неки од њих су завршили искасапљени по улицама Милана, Болоње, Беча, Минхена… Неки су убијени и у Ужицу, а неки допали вишегодишњих робија, што у југословенским, што у италијанским и немачким затворима.

Било како било, насиље је тако постало други порок од кога ме наше Ужице одучило још у раној младости.

Алкохол и други измењивачи свести

Онда, негде на преласку из основне у средњу школу, моја као и многе претходне генерације почињу да откривају алкохол. Алкохол је био више момачка забава, дакле уз безначајно учешће женског света, а у том узрасту се још увек добро мешао са спортом. Није било неуобичајено да моји другари и ја после пар сати малог фудбала у Великом парку свратимо на пиво пред „Србијанку“, продавницу завучену иза тадашње робне куће „Металотехна“, или како су је годинама, све док преко пута ње није отворена робна кућа „Београд“, звали - „Нове робне куће“.

Постало је још пре 30-ак година модерно да се жали на недемократски режим СФРЈ. Режим, да се не лажемо, није био демократски ни у најмаштовитијем схватању тог појма, али мене као петнаестогодишњака нико није питао за личну карту када бих у продавници куповао цигарете и/или алкохол. А још теже објашњив данас је био феномен да се у пекарама тадашњег ООУР-а „Сретен Гудурић“, чије су поједине радње имале надимак „Здрављак“, могли купити и на лицу места конзумирати пиво, вињак, клековача и други алкохолни напици.

Тако сам касних седамдесетих година у пекари "Сретен Гудурић" код ужичког Дома здравља, присуствовао оваквом разговору:

У реченој пекари, стратешки смештеној између покојне Поште (срушили је деведесет девете неки чобани, будале) и ОШ "Нада Матић" (која се и данас тако зове), у неких пола седам ујутро појављује се плавокоси упосленик Пететеа, Јакљанин од својих тада 35-40 година, звани "Жућо Поштар" наручује, у мамурни час када сви купују лепиње и бурек - пиво (феномен да си у пекари могао да купиш "унуче" вињака или "влашицу" пива тешко данас могу да објасним и себи, некмоли другима. Обашка да је на питање „које?“ тачан одговор био „велико“ или „мало“, а не као данас робна марка).

Продавачица, онижа жена сличних година, лепушкастог лица, и црне "природне" (коврџаве) косе, га у полушали пита:

"Ђе ћеш пиво на празан стомак?"

А Жућо вели:

"Није празан, имају унутра већ два вињачића!"

На другој страни дана били су вечерњи изласци у кафане. Фајронт (сат у који се затварају) у већини кафана био је у десет увече, а избор пића - неколико врста ракија, пиво (као и у пекарама избор се сводио на – мало или велико) и шприцери. Из данашњег угла ми је помало тужно да је у шприцерима кисела вода била онај бољи и квалитетнији део напитка. Проблем са вечерњим изласцима био је што су исте малобројне кафане биле на располагању мени и мојим средњошколским проферсорима, оном мањем делу који је излазио у кафане.

Суочен, дакле, са једном врстом љубитеља капљице у ране јутарње сате, а са својим средњошколским прифесорима у кафанама, увече, брзо ми је постало јасно да ни у свету боемштине, како се тада еуфемистички говорило о алкохолизму, немам шта да тражим. Тако ме Ужице у доброј мери одучило и од пића.

Дроге, разних тежина нису биле толико распрострањена појава. С једне стране скупе, па тиме све до ратова деведесетих недоступне нама, обичним смртницима. С друге стране, друштво кога се данас носталгично присећамо као доста егалитарног, није имало исте аршине баш за све. Ако би мене народна милиција ухватила са грамом-два неке илегалне супстанце, ризиковао сам батине, затвор, срамоћење и шта све не. Ако би се исто догодило детету неког локалног директора или субнорца, ризиковали су ништа. Ваљда је и та неједнакост пред законом, уз беспарицу широких омладинских маса, био разлог што тешке дроге нису имале велики број конзумената у мојој генерацији Ужичана. А и разлог што сам се од неких ствари одучио пре него што сам стигао да се на њих навадим.

Секс

Чак и Црква о сексу има контроверзна мишљења и контрадикторне ставове: те јесте грех (прародитељски, штавише), те није грех него активност неопходна за стварање и размножавање богољубиве и богоустрашене популације. За потребе ове приповести, сложићемо се са ставом да јесте грех, нарочито јер сам чуо да је као активност прилично забаван за учеснике. Ако сте лакше дроге могли да конзумирате испред носа и наочиглед неуке полиције, а позната је прича о милицајцу који је, видевши средином осамдесетих групу младића како између себе додају џоинт, извадио тек отворену паклицу цигарета „Филтер 57 (седем ин педесет)“ и дао им је, пун искреног сажаљења, са сексом то није случај. Они који су дотичну активност упражњавали кажу да је потребан минимум удобности и то добро заклоњен од очију јавности, па чак и од својих најближих.

Како год, времена у којима је текло моје одрастање, тачније адолесценција, била су времена масовних миграција из села у градове. У градове се селио не само радно способан млађи свет, него често и бабе и (истина, ређе) деде, који би запосленим самоуправљачима чували децу. А људи су се досељавали много брже него стамбени простор. Заједно са бабама-дадиљама, у градове су мигрирали и патријархални ставови, или је бар тако мени изгледало. Много касније сам, наиме, научио да оно „нећу пре брака“ у ствари значи „нећу С ТОБОМ“, али то је већ неки други проблем.

Када се испод свега подвуче црта, немање ни где ни с ким ме је одучило и од овог порока. Не бих ишао толико далеко да кажем „спасило“, јер не осећам се спашено, а сво ово одсуство порока из мог живота није од мене направило свеца нити посебно духовну особу.

Али се, ваљда због недоступности порока, и даље својих 18 година проведених у Ужицу сећам као једног лепшег и невинијег доба.