У дворишту хана, устаници су се окупили око тела момка рањеног у јуришу, који је у међувремену преминуо. Скинули су капе и оборили главе, мрмљали молитве за његову душу и клетве за душмане због којих је морао да погине. Младићи који су му били блиски, који су одрасли са њим, плакали су. Пришао им је и Карађорђе, прекрстио се и изговорио Оченаш, а онда се што је гласније могао обратио борцима, да га сви добро чују....

У међувремену, Карађорђе је показао да брине о својим људима и из крагујевачког затвора избавио Младена Миловановића тако што је тамошњем муселиму послао у размену ону тројицу заробљених Турака. Младен је био највиђенији утамничени Србин за кога је вожд знао, а силом није могао да га спасе, тако да је искористио заробљенике на најбољи могући начин.

Очајнички покушавајући да се извуку из неугодне ситуације, дахије су писале свима за које су мислиле да им могу помоћи и захтевале, запомагале, молиле да прикупе снаге и нападну устанике са југа како би заједничким ударом са две стране скршили устаничку војску. Нарочите наде полагале су у рудничког муселима Сали-агу, јер је он, као брат Кучук-Алије, имао највећу обавезу да помогне.

Срби су били силно охрабрени новом победом над јаничарима. После Аганлије, по носу је добио и злогласни Сали-ага, а територија ослобођена од дахија се увећавала. Пламен слободе је грејао ледену земљу и ширио се од нахије до нахије, од села до села, од човека до човека. Београд је био под опсадом коју су водили Јанко Катић, Васа Чарапић и кнез Сима. Турци у чаршији почели су да осећају прве последице тог стања: недостатак хране, дрва, муниције и других потрепштина.