Под турском влашћу

Турци су освојили Ужице најкасније 1459. године. Од северних делове Деспотовине образовали су санџак, са седиштем у Смедереву, овај санџак је задржао своје име и после 1521. године, када је седиште пренето у Београд.

Рат за ослобођење

Ужичка нахија се налазила на крајњем југозападу Београдског пашалука. Положај пограничне нахије одређивао је и њену улогу у српској револуцији, као и улогу града Ужица, њеног управног центра.

У ослобођеној Србији

Ужичка нахија и Ужице су дефинитивно ослобођени и присаједињени устаничкој Србији 1807. године. Од тада наступа нов период њихове историје у српској револуцији, испуњен, пре свега, унутрашњом организацијом власти, суда, сређивањем економских прилика и новим начином живљења у слободној заједници.

Ужичка кавга

Као и у Београду, и у Ужицу је турска посада у тврђави уливала муслиманском становништву сигурност и вољу да се супростави исељавању. Топовске цеви уперене према српским чаршијама биле су стална претња. Како су у ова два града осећали самопоуздање, Турци су стално изазивали бројне инциденте и на тај начин заоштравали односе између кнеза Милоша с једне стране, и турских власти са друге.

Ужичка нахија

Ужичка нахија била је једна од 12 нахија у Београдском пашалуку. Састојала се од кнежина Рујно и Црна Гора. Краће време од 1820. до 1825. посебна административна и пореска целина била је варош Ужице са околином (села Буар, Крчагово, Татинац и Дубоко).

Прилог о османлијском Ужицу

Пред вама је "Прилог познавању прошлости Ужица из османлијског доба" Хифије Суљкић. 19 страна текста описује Ужице од 15. до 19. века и живот муслиманског становништва, као и њихово исељавање из ужичке вароши.