Бесмртни батаљон
Ове приче Редакцији је послао Ненад Милкић, писац трилогије "Ми смо бранили Кошаре".
Приче су сведочанства преживелих бораца о многим ратним догађајима који су одиграли на државној граници Савезне Републике Југославије и Албаније.
СЛАВА ВАМ И ХВАЛА!
Ма, опет бих све исто!
Кажу паметнији од мене да сви људи на овом свету умиру два пута. Први пут када им душа напусти тело, а други када их сви забораве. Има и трећа судбина.
Време је, сине, да кренеш!
На опроштају од родитеља некако се везах за мајку. Гледам је, а све ми се поглед не одваја од ње. У дубини њених очију потражих утеху, срећу, љубав, а видех сузе и тугу.
Југославије више нема!
Србин има три светиње, а то су крсна слава, породица и отаџбина. Крсну славу, хвала Богу, славиш и преузећеш је од оца. Породицу ћеш тек да оснујеш.
Ово овде вам је село Кошаре!
То вам се само назива селом, али у ствари то је пар планинских уџерица које су углавном користили чобани. Годинама долазим на терен и никога не затичем на тој локацији која је још позната као Мусина кућа.
Био сам ти у Ужицу!
Пре неког времена, рођени, био сам ти у Ужицу. Ишао неким својим послом па ме пут нанео поред касарне у Крчагову. Замолио сам сапутника да на трен станемо пред зградом.
Умро је за земљу коју је волео!
Деки је умирао дуго и тешко, као херој и мученик. Умро је за земљу коју је волео, границу и другове које је штитио, часно име које је понео у вечност.
Не дирајте ми Русе!
Ратујући са њима, дошла је до мене једна прича. Кажу да када Рус креће у рат на дар му мајка или супруга даје један орах. Кавкаски.
Добри мој Црни!
Знаш ли ко ми је тада постао најбољи пријатељ, рођени? Био је то Црни. Знаш, на караули „Кошаре“ су одувек, по причању старијих граничара, били сјајни пси.
Е, то ти је, Газиместан!
Запалих цигарету и погледах све оно о чему су причали. Пред очима као да угледах кнеза Лазара са његовим бивољим роговима, окруженог витезовима у сјајним оклопима како јуришају у срце османлијске армије.
Убиће нас култура несећања!
Заборав ће прекрити приче о нама и местима на којима смо положени, и мало људи ће знати да је најлепша биљка израсла баш на оном месту на ком је јунак пао.
БИОГРАФИЈА
Ненад Милкић (Лозница, 1985) српски је правник, песник и књижевник.
Рођен је 1. фебруара 1985. године у Лозници, детињсто је провео у Бањи Ковиљачи. Са супругом Драганом живи у Малом Зворнику. Заљубљеник у шах, историју и старословенску митологију.
Члан је удружења Менса.
У првом роману „Зовем се Дуња” отвара теме абортуса и насиља у породици, износећи чињеницу да само због насилних прекида трудноће сваке године Србија изгуби град величине Шапца, Краљева или Чачка.
Трилогијом „Ми смо бранили Кошаре” чији су делови: „Последња стража”, „Зов карауле”, и „Бесмртни батаљон” даје ново светло на догађаје у рејону карауле Кошаре током 1998. и 1999. године.
Рецензије у његовим књигама писали: драмска уметница Љиљана Лашић, новинар Михаило Меденица, књижевник Саша Симоновић, и новинар Зоран Шапоњић.