Не дирајте ми Русе!

Ратујући са њима, дошла је до мене једна прича. Кажу да када Рус креће у рат на дар му мајка или супруга даје један орах. Кавкаски. Не поклањају му ни златни ланчић на чување нити чарапе, да му буде топлије, нити заветне речи. Ништа од тога. Рускиње и Рускињице своје драге испраћају са једним орахом, па кад се врате, ако се икада врате, они тај орах засаде као успомену на своје војевање.

– Ено, онај тамо је из Серјожиног рата у Авганистану.

– Онај под брегом ти је Олегов из Босне.

– Видиш стари који се још држи крај младих стабала, е тај је Љовин из мађарске револуције.

Као да могу да чујем топли руски језик са драгим акцентом у неком селу подно Кавказа како причају о својим драгим и њиховом учешћу у рату.

– А она празно место, бабушка? – зачуо би се и глас дечака или девојчице који са знатижељом прате причу старијих.

– То ти је, душо, место за Булахов орах. Он је никао негде на српском Косову.

Да ми је, рођени, да посетим место где је наш брат Булах пао. Захвалим се и њему и целој Русији, пошаљем пољубац његовој породици, због верности и братољубља међу нама. Сада и занавек. Да својим сузама залијем орах који се из његовог џепа откотрљао и никао негде на Проклетијама. Онај, кавкаски!

Живимо у време када се све руско међу нашим светом блати. Слушамо како нам Руси нису ни пријатељи, а камоли браћа. Како су нас вазда преварили и остављали на цедилу. Говоре несретници и не знају шта зборе. Покушавам да прећутим и да се склоним. Не иде ми то увек од руке, не могу! Како да прећутим када знам да највише причају они који су најмање за ову земљу дали. Најгласнији су они који су седели по кафанама док су Руси, заједно са Србима крварили гаће по Босни, Хрватској, Косову. Како да не заплачем над њиховим жртвом као и за било којом палом у одбрани српства?

Не дирајте ми Русе! Не сеците кавкаске орахе расејане и поникле по српској земљи. У њиховој хладовини је пријатно одморити се, цигарету запалити, о прошлости причати и о будућности сањарити. Шта ће нам хлада правити, ако њих исечемо?

Или нам, рођени, више ништа није свето. Ни храст столетни са записом ни шљива под којом се окупимо ни таковски грм ни кавкаски орах. Неће на добро изаћи, ако добро добрим не умемо вратити. Како чинили, тако нам Бог помогао. Да ли смо, питам се, Његову помоћ и заслужили?