Политичари и војна лица

„Србији је Први светски рат наметнут. Раздобље од 1903. године до почетка овог рата за њу представља крупан напредак, те су неки то раздобље назвали ’Периклеовом ером Србије’. Но, тај период успона нагло је пресечен. Сарајевски атентат Србију је затекао заморену, неприпремљену. У рат је ушла као жртва агресије. Борила се истовремено за ослобођење и уједињење Југословена који су живели под Хабзбурговцима...”

„Велики рат Србије трајао је 51 месец. Од непуних 4,5 милиона предратних њених житеља погинуло је на фронту, умрло од рана и болести, истребљено од окупатора и нестало близу 1,2 милиона лица, што износи око 27 одсто. Србија тог доба је била умиралиште. Подаци варирају код разних аутора, али се поуздано зна да су губици Србије несравњено већи од осталих зараћених држава. После Србије највеће жртве дала је Француска, око 10,5 одсто свога становништва...”

Овако је у својој књизи „Ужичани у Првом светском рату” ратна страдања Србије сумирао Миливоје Антонијевић, бележећи многе појединости војевања Срба за отаџбину. Записао је и шта су знамените личности ратног времена говорили о нашим страдањима: – Навала Србије на непријатеља, који је био укопан у стене изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овог рата – Лојд Џорџ, председник британске владе.

– Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље – Алфонс Краус, аустроугарски генерал.

– Повлачење наших савезника Срба, у околности под којима је остварено, превазилази по страхотама све што је у историји до сада као најстрашније забележено – француски маршал Жофр.

Од свега се највише памти коначна победа. Пробој Солунског фронта водио је у ослобођење отаџбине. Коначна офанзива почела је 15. септембра 1918, када је загрмело око 1.700 савезничких артиљеријских оруђа, од чега је на фронту српске војске било преко 500 топова. У две армије груписана је српска војска, начелник штаба њене Врховне команде био је војвода Живојин Мишић. Почело се тродневном битком код Доброг Поља, где су Бугари натерани у повлачење.

„Кренули су и Британци и заузели Струмицу. Французи су ишли нешто брже од осталих. Срби су успешно продирали: 27. септембра делови Прве армије су ушли у Велес и наставили ка Овчем Пољу. Тиме се српска војска удаљила од француских и енглеских трупа за читава два дана марша. Бугарска 29. септембра у Солуну пред Франше д’Епереом потписује капитулацију. Друга српска армија је избила на бугарску границу код Царевог Села, Прва на линију Куманово – Крива Паланка, а Французи су ослободили Скопље...”

Стигавши пред Ниш, 9. октобра, Прва армија се удаљила за 180 километара од осталих снага: „Био је то опасан ризик, јер је Прва армија имала 9.000 према 13.000 непријатељских пушака. Упркос наређењу Франше д’Епереа да се задржи на тој линији, јер срља у опасност, генерал Петар Бојовић је, уз сагласност српске Врховне команде, продужио наступање, у дводневном боју против Аустроугара и Немаца ослободио Ниш 12. октобра и упутио гонеће одреде према Дунаву и Сави. Београд је ослобођен 1. новембра. Дакле, Прва армија је од Доброг Поља до Београда скоро стално под борбом прешла око 500 километара за 45 дана.”

Друга армија се са бугарске границе окренула ка западу, јер савезници нису дозволили да српска војска улази у Бугарску. Главнином снага продужила је правцем Рашка–Краљево–Чачак, где је стигла 29. октобра. Одатле је упутила Тимочку дивизију ка Дрини, Ужице је ослобођено 1. новембра. За то време део француских трупа продирао је преко Пирота долином Тимока на Дунав.

„Тако су енергичним пробојем за месец и по ослобођене Македонија и Србија, а избачене из строја Бугарска и Турска чиме је пружена помоћ Антанти на западном ратишту. Аустроугарска је капитулирала 4. новембра, али је Мађарска прогласивши своју независност настојала да Војводину задржи. Док је француским снагама гонио Немце, Франш д’Епере је наложио српској Врховној команди да упути делове снага преко Дунава, Саве, Дрине за поседање југословенских покрајина у бившој Аустроугарској. Делови Прве армије упућени су у Банат, Бачку, Славонију и Хрватску, а Друге армије у Босну, Херцеговину и Далмацију. Немачку су неуспеси принудили да капитулира 11. новембра. Немачки маршал Макензен је заробљен у Пешти и преко Београда спроведен у Солун. На крају је 13. новембра капитулирала и Мађарска. Тако је Први светски рат окончан...”