Никола Алтомановић

Никола Алтомановић (Војиновић) (1348, 1366 — после 1376) је био српски великаш, војсковођа и ратник из друге половине XIV века. Владао је широким простором од Рудника до Јадранског мора. После Маричке битке постао је најмоћнији српски великаш, а Дубровачку републику је приморао да му плаћа годишњи данак од 2000 перпера као законитом наследнику круне Србије. Против њега је створена широка коалиција суседних српских великаша коју је подржао и краљ Угарске и они су током јесени 1373. године потукли Николину војску, а њега самог су после опсаде Ужичког Града ослепели, поделивши међусобно његове земље.

Велики жупан Алтоман је владао Хумом, али је после његове смрти 1359. године његову област преузео његов брат кнез Војислав (око 1355—1363) који је том приликом практично протерао једанаестогодишњег Николу и његову мајку са њихових поседа одредивши им врло малу област за управу. Војислав је током година распада српског царства постао најмоћнији обласни господар у тзв. Рашкој земљи насупрот Мрњавчевићима у новоосвојеним крајевима (простори данашњих република Албаније, Грчке, Македоније и Бугарске). Међутим његова изненадна смрт 25. октобра 1363. године, оставља те простране крајеве на управу његовој удовици Гојислави и двојици малолетних синова Добровоју и Стефану.

Већ око 1366. или 1367. године Никола је постепено преузео контролу над облашћу око Рудника односно северним деловима области свог стрица повезујући се са локалним господарима који су формално признавали власт кнегиње Гојиславе и почињући отворено да наступа против кнегиње. Иако је био изузетно млад, он је активно са мачем у руци узео учешћа у борбама са локалним господарима који су и даље признавали кнегињу, због чега је створио репутацију јаког ратника и способног војсковође. Последња фаза сукоба између Николе и кнегиње на простору око Требиња и у Хуму одиграла се у периоду од јесени 1367. до краја 1368. године и окончала се потпуном победом Николе, који после тога постаје господар некадашњих земаља његовог стрица великог кнеза Војислава, које су обухватале:

  • Рудник

  • Подриње

  • Полимље

  • источни део Хума

  • Конавле и Драчевицу

Завршни чин у његовом освајању било је примање вазалства Санка Милтеновића који је до тада признавао власт бана Босне, а био је први сусед Дубровачке републике. Никола је подржао Санкову побуну против босанског бана, након чега је Твртко напао Санка и приморао га да се повуче у Дубровник. Иако је Дубровник био на страни Твртка, чак до те мере да су изнели став да је савез Санка и Алтомановића "само за времена и нипошто неће дуго потрајати, док је босански банат уистину вечан, они су одбили да изруче Санка босанском бану. Годину дана касније 1370., ипак је дошло до помирења између Твртка и Санка, који је наставио да буде вазал Николи Алтомановићу, након чега су и Никола и Твртко склопили примирје.

У то време је тзв. Рашка властела на челу са Лазаром Хребељановићем (1371—1389) је отпочела са прављењем широког савеза против Мрњавчевића коме је приступио и Никола и то и пре него што је сломио отпор кнегиње Гојиславе.

Битка на Косову


Савез који је склопила тзв. Рашка властела против Мрњавчевића стављен је на пробу када се краљ Вукашин са војском упутио на Косово 1369. са намером да локалне владаре, превасходно Вука Бранковића, зета Лазара Хребељановића и ујака Николе Алтомановића, примора на признавање своје власти. Савезници су заједно са царом Урошем (1355—1371) успели да окупе трупе и до битке са Вукашином је дошло на Косову, највероватније у близини Звечана који је држао Никола.

Вукашинова бројнија, опремљенија и искуснија војска са најамницима однела је одлучну победу над слабо опремљеном и малобројнијом војском (већи део Алтомановићевих трупа је чувао његову западну границу, док су остали обласни владари били сувише слаби да би могли да обезбеде неку већу војну силу) тзв. Рашке властеле. Током битке кнез Лазар се повукао када је видео да је битка изгубљена, али су на бојном пољу остали и Никола и Урош. У том сукобу је Никола остао на бојишту иако је битка била изгубљена показавши како велику храброст, тако и способност и умеће. На крају је успео некако да се пробије и преживи битку, али је вероватно током ње био рањен, пошто о њему након битке неко време нема вести. Током борбе су Вукашинове трупе успеле да живог заробе цара Уроша, који је морао да призна Мрњавчевиће за своје наследнике.

Последица Николиног рањавања, односно вести да је погинуо у борби, била је отказивање послушности већег броја његових вазала и губитак једног дела територија. Тако је његов савезник кнез Лазар себи 1370. године припојио Рудник и околину, Санко је заузео Конавле, а Милош Повић Звечан. Сам бан Твртко је ово видео као своју шансу и отпочео је са нападима на жупанове земље.

Састанак са кнезом Лазаром


Пропаст Мрњавчевића и смрт цара Уроша (02. или 4. децембра 1371. године) донели су велике промене на простору некадашњег српског царства. Северне делове њихове државе разграбила је већином тзв.Рашка властела окупљена око Лазара Хребељановића, док су јужни делови припали Османлијама. Снажење кнеза Лазара приморало је Николу да се посвети својим источним границама. Због тога је он почетком 1372. године послао Лазару предлог да се састану и изгладе своје неспоразуме.

Договор је био да се састану ненаоружани у пратњи петорице исто тако ненаоружаних људи. Међутим Лазар је проценио да је могуће да Никола планира клопку, због чега је са собом повео и већи одред људи који је сакрио у непосредној близини, претпостављајући да ће и Никола учинити сличну ствар. Кнез Лазар се није преварио да је реч о клопци, али се преварио око самог жупановог плана. Никола је унапред одредио место састанка, после чега је послао своје људе да на њему сакрију оружје и да га покрију слојем снега, после чега су уклонили све трагове свог боравка.

Никола и Лазар су се састали на договореном и отпочели разговор. Током преговора су се жупанови људи дочепали сакривеног оружја и кренули у напад, а самом Николи је дотурен бодеж којим је он напао кнеза Лазара заривши му оштрицу у груди. На лицу места су страдали двојица лазаревих пратилаца, после чега су Никола и његови људи кренули у потеру за преосталом тројицом, сматрајући да је и Лазар мртав. Нешто даље су у снежном смету стигли и убили Михајла Давидовића и Жарка Мерешића. Међутим Лазара је сигурне смрти спасао велики златни крст који је носио испод одеће, који је спречио да га сечиво прободе, тако да га је оно само посекло, тешко га ранивши. Узбуњен виком, на поприште састанка је стигао Лазарев паж, који је нешто даље чувао коње, и подигао тешко рањеног кнеза Лазара на коња и спасао сигурне смрти.

Непосредно после овог сукоба Никола је повратио Рудник, који му је пар године раније одузео Лазар, његов војвода Степош Степановић је заробио Милоша Повића и повратио Звечан. Непосредно после тога је у једној клопци коју су му наместили Николини људи, погинуо Санко Милтеновић који је предводио помоћне трупе које је бан Босне послао у помоћ Дубровнику. Крајем зиме је постигнуто прво примирје, а онда и мир између жупана и Дубровчана, после чега је обновљена трговина. Услов мира је било плаћање светодмитарског доходка Николи, пошто је сада и de jure престао да постоји немањићки владар Србије коме је он припадао. Николи је овај мир користио, јер је желео да има одрешене руке за дејства на другим странама.

Пропаст и смрт


Српски жупан Никола Алтомановић (Војиновић) изгубио је своје територије у сукобу са Коалицијом (српски кнез Лазар, босански бан Твртко Први и угарски краљ Лудвиг Први — бан Горјански). 1. Ширење Босне на делове поседа Алтомановића ; 2. Привремено ширење поседа Зете (Балшићи); 3. Данашње границе Црне Горе.

Широка коалиција која је створена против жупана одмах је кренула у напад септембра 1373. године. Бан Твртко I, кнез Лазар и бан Никола Горјански, са 1000 копљаника које је послао краљ Лајош I, су са запада, истока и севера ударили на Алтомановићеве земље. После првих пораза Никола се повукао на југ, планирајући да пружи отпор противнику из неке од његових тврђава, али његов кнез Зорка у Клобуку, кога су највероватније потплатили Дубровчани, одбија да га прими у град. Жупан се после тога повукао у Требиње, одакле се пребацио у Ужички град планирајући да се у њему утврди и пружи отпор.

Непосредно после њега, под град је стигао кнез Лазар и отпочела је опсада Ужица. Током опсаде коришћене су како опсадне справе (катапулти, балисте и корњаче), тако и ватрено оружје односно први топови, а сам град и Никола су се предали крајем новембра исте године.

Николине земље су међусобно разделили победници:

  • Кнез Лазар је преузео Рудник и Ужице

  • Бан Твртко је преузео горње и средње Подриње и доње Полимље

  • Вук Бранковић Косово

Балшићи су такође искористили Алтомановићев пад и за себе узели Требиње, Конавле и Драчевицу, које је бан Твртко преузео од њих 1377. године.

Никола био је заробљен и предат Стефану Мусићу, рођаку кнеза Лазара, на чување. Годину дана касније, 1374. Мусић га је ослепео уз прећутни пристанак кнеза Лазара. Према легенди он се после тога склонио у један манастир у земљи Ђурђа I Балшића (1362—1378), у коме је и умро 1374. године.

Међутим, након осљепљивања, Никола се у изворима опет помиње након две године, 1376. Тад се још увек помиње као жупан, који је имао своје људе, а вероватно је и трговао с Дубровником. Не зна се када је преминуо, али се претпоставља да је то било после 1395. када Веће умољених спомиње извесног жупана Николу кога неки поистовећују са Николом Алтомановићем.