МЕМОАРИ

Пореклом са Златибора, очигледно старином Херцеговац, оличавао је у себи и испољавао оне најбоље особине Срба Златибораца, Ужичана, или, како често говоримо „Ера“. Није уновчавао своју природну мудрост, ни духовитост, ни сналажљивост, ни вредноћу, како су то чинили у новије време неки Ужичани, који су имали име свештеника, а били јефтини „народњаци“ или још јефтинији „политичари“, најчешће самозванци и самопропагатори. На срећу, таквих је било и има мало. Митрополит Јосиф је понео из своје куће са Златибора, из села Дрежника, од Богом му датих честитих родитеља, оца Крсте и мајке Јелисавете, природну богомдану трезвеност и мудрост, побожност и честитост, црквеност и родољубље, а и ону народну радљивост и домаћинство, који карактеришу српског човека и Српски народ кроз векове. Његова побожност није била умишљена, ни налицкана, него дубоко проживљена, јер је то био искрен и дубок човек, прави Србин.

Кренуо је кроз живот да се школује у Београдској богословији, да служи Цркви и Роду своме, да служи најпре у браку (био је парох у Маковишкој и Драгојевачкој парохији), а кад му је Бог супругу узео, он се ставио Христу на располагање, постао је монах и тако служио Богу и роду, Цркви и народу. Завршио је Кијевску Духовну академију и магистрирао студијом „Улога српског свештенства у ослобођењу свога народа“. Затим предаје једно време у матичној му Богословији и руководи Монашком школом у Манастиру Раковица (где је и замонашен).

Учествовао је у свим борбама свога народа, током балканских и светског рата (био је војни свештеник у четничком одреду Војводе Вука). Учествовао је и борио се како је знао и умео, а није ни могао да не учествује, јер су тако радили и његови преци и остали наши праоци и јунаци. А он је у јуначко време одрастао и стасао – у време ослобађања Јужне Србије, ослобађања Косова, у време светског рата. Пише он у својим успоменама, тако живим и драматичним, како је нпр. бранио Српски народ на Сави у Београду 1914. године. Живео је са својим народом, трпео и преживљавао његова страдања. После пада Србије, послат је у дипломатску мисију у Бизерти, затим у Русију, и од 1917. године у српску богословију у Оксфорду, где је радио заједно са јеромонахом Николајем (Велимировићем), сада међу Светим Небеске Србије. По ослобођењу, постао је ректор Призренске богословије, и са тог положаја изабран је 19. децембра 1920. године за Епископа Битољског.

Поменућу два примера карактеристична за његову трпељивост, али и урођену му духовитост, које сам чуо од очевидаца. Када се 1920. године, после хиротоније за Владику Битољског, ишло на његово устоличење у Битољ, ишло колима до Охрида, а онда на коњима преко планине до Битоља, јер другог пута није било. На једном месту тога пута он падне с коња и сломи руку. После је говорио да га је ту нашла „Божија казна“, јер је на том месту у рату 1918. године видео једног погинулог Бугарина у неком смешном ставу, и тада се и нехотице насмејао, што му се сада на истом месту „осветило“. Како је био јунак, устао је стиснуо зубе кад су му на брзину превили руку неким пешкиром, и одмах појурили даље, јер је у Цркви Светог Димитрија у Битољу требало бити устоличење на вечерњој служби, и тамо их је велики број људи очекивао. На улазу у цркву, поздравио га је један тамошњи свештеник, кога је Јосиф лично знао као изразитог бугараша у време окупације од 1914. до 1918. године. Тај свештеник је на вратима цркве говорио славопојку Владици Јосифу, нашто га је овај једно време слушао, а онда, како га је рука болела, у једном моменту је прекинуо свештеника, рекавши му: „Доста, оче! То што си рекао – мени, а што си мислио – теби!“ Такав је био и у животу Митрополит Јосиф.

Такође, причао нам је Отац Јустин (Поповић), када су 1930. и 1931. године њих двојица, Јосиф као Епископ, а Отац Јустин као јеромонах, послати у Закарпатску Русију, која је тада припадала Чешкој, да враћају из уније Православне насилно поунијаћене после срамне и страхотне Брест-Литовске уније (тада су, почев од 1594. године па надаље цар Сигисмунд и папа огњем и мачем наметали унију Православнима, а после Првог светског рата, под дивним и демократским председником Масариком, њима је омогућен повратак у Православље, те је тако од тих православаца-повратника обновљена данашња Светометодијевска Православна Црква у Чешкој и Словачкој). Њих двојица су, дакле, годину дана радили у Закарпатју, и урадили много. Кад су, вели о. Јустин, обилазили планинска села на падинама Карпата, спавали су где стигну, често на слами, и јели што им се успут нашло, но Владика се Јосиф никада није ни на шта жалио. Један детаљ је остао живо упечаћен. Поранили су негде рано преко огранака Карпата, да стигну у једно село где се народ окупља. Био је мраз, сунце се тек рађа из Карпата, они по снегу узбрдо задихани; топи дах, који излази из митрополитових уста, на његовој дугој бради ствара дуге леденице. Изгледао је као старозаветни патријарх или пророк. У једном моменту, Јосиф застаде, прекрсти се, и гласно рече: „Помоз Боже јаднијем Србима и луђијем Русима!“ Био је велики подвижник; живео је скромно, и такав је остао до краја живота. Никад ништа није за себе стицао. Радио је само за свој народ и Цркву Божију.

Као Епископ Битољски изабран је за Митрополита у Скопље 1932. године, и тамо је доста урадио. Између осталог, покренуо је, са професорима Философског факултета у Скопљу, познати часопис „Хиландарско дело“, који је био на нивоу, ако не и више, претходно познатог часописа „Хиландарски живот“. У Скопљу је тада било изузетно учених људи и великих стручњака, као што је Радослав Грујић и други, а Митрополит је око себе окупио и већи број теолога Срба и Руса. На Скопској катедри је много урадио на црквеном и народном напретку (а одобротворени од њега, остали су незахвални – до рата, у време рата, и после рата). Митрополит Јосиф је у то време помагао и Манастир Хиландар (уступивши му Манастир Св. Арханђела у Чичеву за метох), који је тада био осиромашио услед конфискације од стране грчке државе свих метоха и већи део поседа изван Свете Горе. Он се и током окупације и одмах после рата старао да се попуни умањено Хиландарско братство, јер је био Јерарх монахољубив и манастирољубив. Његовом заслугом, уз Патријарха Варнаву, привољена је добротворка Перса Милосављевић из Београда да на Топчидерском брду подигне данашњи женски манастир Св. Ваведења.

Да се вратимо мало уназад. Када је са Епископом Николајем ишао у Енглеску да заступа српску ствар, умео је и тамо да говори (мада је више говорио Епископ Николај). Митрополит Јосиф је говорио мудро и кратко, и његово сведочење о Српском народу било је добро примљено, јер је увек говорио изворно, аутентично. Он, иначе, није био човек од пера да би много писао, али оно што је написао и оно што је написао и оно што је изговорио у својим беседама, и нарочито заступао у животним ставовима, остало је запамћено у Српском народу и ушло у златне странице српске историје.

Но, највећи подвиг Митрополита Јосифа је оно што је, у доба распећа Српске Цркве и народа под окупацијом немачком, бугарском, балистичком, мађарском и нарочито усташком, урадио за Српски народ и Српску Цркву. Протеран је из Скопља (5. маја 1941. године), као да је био туђин, као да је он био тамо окупатор, а не црквени пастир народа Божијег, који се залагао за свој народ, чинио добро где год је могао, и жртвовао се несебично. Протеран је од Бугара и од бугарашких слугу, чије трагове и последице Скопље и до данас доживљава и преживљава. Дошао је у Београд само са једним коферчетом у руци. Како је протеран видеће читалац у оном делу ових Мемоара, у којем у виду извештаја Светом Синоду то описује. Но, то још детаљније описује у најпотреснијем делу својих успомена, својих мемоара – „Са црниша на гориша“. Овај народни израз, вероватно златиборски, ерски: „Са црниша на гориша“, значи: Са зла – на горе! Са црњега на још горе. Тако је и било Митрополиту и његовој живој Цркви, страдалном народу под окупацијом. Он то страдање описује потресно до суза, што ће читаоци и сами видети и доживети. Споменућемо само један детаљ. Силазим, вели, на железничкој станици у Београду, препуни вагони избеглица са свих страна пристижу, а нарочито из злогласне и злочиначке Ендехазије... Мене вуку за рукав и говоре: „Оче, помози, оче! Где ћемо, оче? Шта ћемо, оче?“ А не знају да сам и ја сам избеглица, и да и ја не знам где ћу.

Међутим, Митрополит Јосиф је изгледа добро знао где треба ићи. Отишао је у Патријаршију, у моменту када је Патријарх Гаврило већ био ухапшен и када је Владика Николај – два кључна човека у Српској Цркви – већ био скинут са своје Епархије Жичке и интерниран у Љубостињи. Митрополит Јосиф се нашао у Патријаршији да окупи најпре Епископе, оне из Србије и оне добегле у Србију: Нишког Јована, Шабачког Симеона, Браничевског Венијамина, Зворничко-Тузланског Нектарија, викарне Арсенија и Валеријана и друге, и да, као брат са браћом, по вековном православном, канонском предању, од присутних и окупљених саставе Синод, те да тако почне радити и Црквом руководити. И Митрополит Јосиф је то успео. Окупљени „ендимуса“ Синод (=Синод од присутних Епископа) деловао је и делао све време рата, успешно водећи брод Српске Цркве по бурном мору.

Има у Патријаршији једна слика: како Патријарх Георгије (Бранковић) моли Светог Николу да брод Цркве на узбурканом мору прихвати и спасе. Најтеже време брода Српске Цркве било је управо током окупације. Митрополит Јосиф је ту и тада био богомдани и богомудри крманош. Причали су: да је, сходно договору уочи самог рата, требало да се све Владике нађу и Жичи и ту се договоре шта да раде, те да је Јосиф требао из Скопља да сврати у Жичу, но он је „пожурио“ у Београд! Тешко да је та прича тачна, јер је Патријарх већ био ухапшен, Владика Николај већ од Немаца смењен, и то је Јосиф свакако већ знао, па је зато ишао право у Београд. И добро је урадио. Да је он каснио, можда би било касно да се у Патријаршији нешто још могуће уради, те Цркви и народу помогне. Кажу такође, да кад се Патријарх Гаврило вратио у земљу, новембра 1946. године, и кад га је Митрополит Јосиф са Владикама дочекао на улазу у Патријаршију, а ту је била присутна свудаприсутна УДБА-а, којој је било стало да се Патријарх врати у земљу ради њихове пропаганде у свету, јер, ето, Патријарха страдалника из немачког Дахауа враћају у земљу! – рекао је Гаврило Јосифу: „Видећемо шта си ти то радио у току рата!“ Сигуран сам да је Патријарх то рекао да би то УДБА-а чула, а да је Патријарх у дубини душе био задовољан радом Митрополита Јосифа. Јер, шта би било да није било Митрополита Јосифа и његове предузимљивости и сналажљивости. Мудар је био Патријарх па је то рекао, јер је требало то удбаши да чују. Али, даљи наставак рада и сарадња Патријарха и Митрополита показује да је он био сасвим задовољан, јер Митрополит Јосиф није ништа урадио што није било на добро Цркве. Просто речено и са историјске дистанце процењено: био је човек који је осетио прави моменат да треба радити, и шта треба радити, и зато се ставио на чело Синода да поведе и организује живот Цркве онолико колико се могло под окупацијом. Уосталом, био је и један од старијих Јерараха међу сабраћом, и притом једини преостали „слободни“ Митрополит, јер су Загребачки и Сарајевски већ били на путу за Голготу, а Цетињски је био одсечен окупационим зонама.

Немци су били кивни на Српску Цркву и Српски народ због рушења срамног 25-омартовског пакта, и пројаве народног слободарства већ 26. марта 1941. године (када су Краљевчани позвали пред домом у парку Еп. Николаја, тражећи да им каже шта се то збива са шмокљанском политиком Кнеза-намесника). Бојали су се пројаве Српског народног поноса и неропског карактера (они који говоре, као што су љотићевци, да је у 27. марту главну реч имао енглески Интилиџенс-сервис, исти такви или њима слични говоре да је и у 5. октобру 2000. године много штошта „са стране“ умешано. Јесте, и тада и сада. Али – није само то, и није то то!).

Пројава народног гнева 27. марта 1941. године, не може ничим другим бити објашњена, него непредвидивим карактером Српског народа, а тога карактера су се увек бојали сви српски непријатељи: Немци, Хрвати, комунисти, фашисти, шиптари, данашњи капиталисти, многи евроамериканци и њихови немалобројни домаћи еврослинавци. Српски народ није ситно рачунџијски народ, који ће прво рачунати шта ће бити сутра, него гледа да лицем својим чистим изађе сутра пред Бога и историју, пред Лазара, Милоша и Карађорђа. Зато су Немци најпре напали Српску Цркву и српску културу. Већ 6. априла, на Цвети, бомбардована је у суседству Патријаршије Народна библиотека, а одмах по уласку Немаца у Београд, зграда Патријаршије је била запоседнута и из ње избачене све црквене установе, канцеларије, архив. Митрополит Јосиф је пристигао на време да рад Патријаршије организује, преко пута у Љубичином конаку, док није потом мудрим начином успео да поврати и зграду саме Патријаршије и очисти је од немачког јавашлука и ђубрета.

Митрополит Јосиф се „снашао“, искрено речено, на најбољи могући начин и у страшним околностима. Успео је прилично брзо, као што рекосмо, на њему својствен, мудар и духовит начин, да поврати Патријаршију и десетковане патријаршијске установе, али без икаквих уступака Немцима. Патријаршија је била скоро бомбардована, у сваком случају доста оштећена. Немци су од почетка јавно говорили да треба уништити Српску Цркву и српску културу, и тако више неће бити Српског народа. Дакле, исто оно што данас говоре Американци и њихови лакеји, полтрони и бескичмењаци, којима је стало да сломе кичму Српском народу (приписујући све добро што има Српски народ неком „национализму“, и све то сводећи на „заоставштину“ Милошевића; а ако има још Милошевићеве заоставштине, то су управо само ти и такви „стари комунисти – нове демократе“, пресвлачигуњци и танкодушићи, оно што је у општој светској безљудици избило на површину, и плива онако како ветар пуше. Милошевић је био губа претходне комунистичке губе на грбачи Српског народа и избачен је брзо, али су за Милошевићево претрајавање неколико година криви управо они западњаци, који су га таквог хтели, да би Српском народу могли да раде оно што су му радили, и што му још увек раде, преко „демократизованих“ и „либералних“ бивших тито-стамболићевских епигона. Јер, са честим Србима, не би могли, ни пре ни сада, тако да раде).

Митрополит Јосиф је убрзо како-тако организовао живот Српске Цркве: да Епархије буду попуњене, администриране, управљене, да ништа не остане непокривено црквеном бригом, пастирским старањем. Нарочито је велика заслуга његова, и Епископа око њега, било прихватање великог броја избеглица, свештеника и народа. У кратком периоду, када је била Комесарска управа, која ништа није могла да уради, Митрополит Јосиф је и тада радио. Потом, када су честити људи умолили Недића, једног српског официра очуваног изгледа из претходног 12-дневног рата, боље рећи издаје – осим оних који су за Дражом кренули, први у поробљеној Европи, у оружани отпор Хитлеру (док су љотићевци итекако сарађивали са окупатором) – да прихвати да формира владу, макар и квислиншку, како би зауставио сурвавање народних кола са свом децом и свим домаћинствима у бестрагију, Јосиф је и са њиме радио и сарађивао. И морао је радити и сарађивати. Али, само до личне и народне чисте савести и неупрљаног образа. Било би бесмислено сада расправљати да ли је могао и како је могао другачије, али Митрополит Јосиф није служио ни режиму квинслишке владе у окупираној Србији, а још мање да је служио Немцима. Зна се тачно, и то је остало у архиви Светог Синода, када су Немци покушали да га дискредитују тражећи да осуди борбу Српског народа, четника и партизана, против окупатора, да је он на вешт начин избегавао да изда проглас осуде и једних и других, говорећи и као отац: „То су наша деца. Боре се“.

О раду Митрополита Јосифа под окупацијом могли би говорити многи избегли у Србију Срби са Косова и Метохије, из Босне и Хрватске, а нарочито оних преко 200 свештеника који су примљени и смештени најпре у Аранђеловац, а после по Епархијама и парохијама широм Србије. О његовом раду речито говори и мудро припремљен и достављен Немцима, а затим тајно послат у свет, Меморандум о програму и геноциду над Србима у НДХ, о којем је већ доста познато (и који ћемо ускоро издати у сва 3 његова издања), али није познато да је екипу Српске Цркве, која је сарађивала са Максимовићевим Комесаријатом за избеглице, организовао и подржавао Митрополит Јосиф у самој Патријаршији. (У од њега организованој канцеларији урађен је и детаљан извештај: Злочини Арбанаса извршени над Србима Косова и Метохије од 1941-45. године, коју смо објавили у књизи Од Косова до Јадовна, 7. допуњено издање, 1987.).

Јосиф није био искључив човек, него је гледао пре свега општенародно добро. Није тада, нарочито у почетку, ни било све тако јасно, јер су времена била мутна и опасна. Треба знати да су у почетку сарађивали четници и партизани, и било је јасно да се треба борити против окупатора, али је требало и народ спасавати од пропасти, која се на његово биолошко и духовно биће одасвуд наднела. Нарочито преко Дрине и на Косову. Начин на који је народу хтео да помогне Недић, није био, нити остао, идеал за Србина. Недић је трагична фигура, трагична жртва трагичних околности, страшнога доба читавог једног народа. Сарадња са његовом владом била је – преживљавање под окупацијом, и, колико се год могло, без уступака срца и савети. „Сарадња“ са Љотићем, који се наметао као сваки од народног бића отуђени тоталитарац, и притом наметана и од окупатора, није била прихваћена, и зато је Митрополит Јосиф био непопуларан и непожељан код љотићеваца. Они су првенствено њега имали у виду кад су у својим новинама писали о „црвеним Владикама“! (То је била директна денунцијација Немцима. Љотићевци су, и тада, као и пре тога и касније, били буквално детерминисани антикомунизмом, који их је одређивао до те мере да су здушно прихватили сарадњу са окупатором, са нацизмом: били су једина партија слободна под Хитлером, и притом наоружана!). О томе сведоче ови Митрополитови Мемоари, као што ће читалац и сам видети. Горке речи горких искустава записао је у њима распети Митрополит.

Митрополит Јосиф је избегавао, и избегао, да се приближи и Немцима, да им се представи онако како није својствено Српском Владици. (Поједини новоусташки „историчари“ писали су, не тако давно, да је Српска Црква преко Митрополита Јосифа „сарађивала“ са Немцима, чак и у „прогону Јевреја“. То говоре и пишу они чија је Црква и народ имају своју Независну државу под Хитлером и у њој затирао Србе, Јевреје, Цигане, све не-Хрвате / као сада Шиптари под Американцима на Кос-Мету све не-Албанце! / Да ово није тачно, постоје, уз лична, и писана сведочанства у Архиви Св. Синода: да су Митрополит Јосиф и заточени Владика Николај спасавали Јевреје и под Немцима). Када су Немци хтели да га навуку на танак лед, да му доделе „орден за заслуге“, он је то врло вешто избегао: изнео се тај предлог пред Св. Синод, и од Синода је дошла одлука да „постоји ред у Сабору“, да се „по старешинству додељују ордени“, а како он „није најстарији у Сабору, онда не може орден прихватити“. Та и таква одлука, вешто срочена, била је јасно избегавање признања Немцима, или од Немаца. Дискредитација од стране Немаца није успела. Тако су и комунисти, кад су после Немаца дошли на власт, покушавали да га на разне начине дискредитују. Већ првих недеља по такозваном ослобођењу Београда 20. октобра 1944. године (које „ослобођење“ је српски Београд коштало најмање 25.000 невино ликвидираних, а Србију око 150.000), организовали су омладину да испред врата и прозора Патријаршије виче: „Доле Јосиф!“ А Митрополит Јосиф, отворивши прозор, пита децу: „А децо, који Јосиф? Има на тројица: Висарионовић, Броз, Цвијовић?!“ Деца су му на то аплаудирала, јер су очигледно била наговорена.

Јосиф је, заиста, и под комунистима, док није дошао Патријарх Гаврило и преузео кормило Цркве, настојао да уради све што се може. Видеће то читалац у његовим Мемоарима, и у прилозима уз ове Мемоаре. Да кажемо засад само толико: да је Митрополит Јосиф, са Св. Синодом, први упутио, и то најмање два пута, мало познате Меморандуме Српске Цркве новој комунистичкој власти због прогона Српске Цркве од комунизма. (Када сада чујемо или читамо бивше комуњаре где још увек говоре како су „ослобађали“ народ од фашизма, само се запањујем њиховој безочности: што немају иоле свести да кажу како су тај исти народ и његову Цркву потом терорисали и затирали – од Косова до Јадовна. Најновија српска судбина, од Јадовна до Косова, само је последица тог њиховог „ослобођења“ и њиховог „демократског социјализма“ у коме је страдао највише јадни Српски народ и његова Црква! Њихова безочност ја као сада ове америчке „тоталитарне демократије“: никада се не запитају, да ли би се ми и сами, без њих, ослободили, сами, без њих, изградили слободну и правну државу, са људским правима и достојанством!?).

Но, да се вратимо Мемоарима Митрополитовим, и препустимо их самим читаоцима да из њих сагледавају његов светли и мудри лик. Митрополит пише како је ишао у Русију, и тада и раније. Његове карактеристичне оцене Русије, нарочито оне из 1945. године, врло проницљиве, мудре процене и оцене, сличне су оним које је о Русији дао Свети Петар Цетињски, који је прошао својеврсну голготу ишавши да тражи помоћ од Русије, али доживевши тамо и горчину да буде протеран, па је говорио Свети Петар, а за њим слично и Митрополит Јосиф: „Не треба се удаљавати далеко од Русије. То је опасно. Али, не треба ни сувише близу прићи. И то је опасно!“ Таква је мудрост Српског народа. Срби имају своју историју, свој став, свој карактер, свој идентитет. Нити је грчки, нити је руски, нити је западњачки, нити источњачки. Србин је свој на своме. А јесте и Исток и Запад, како је говорио Свети Владика Николај, давни друг и сарадник Митрополита Јосифа.

О њиховом друговању могло би се написати ако не књига, свакако дуги текст. Пре него што је Мита Костић, чувени свештеник и писац из Горњег Милановца, написао књигу „На туђем послу“, чуло се да је Митрополит Јосиф као комита погинуо, а Николај је тада рекао: „Е, Јосифе, погибе на туђем послу!“ Испоставило се да тога није било и да је Јосиф остао жив. Њихово дружење, као што поменусмо, било је и кад су ишли на Запад, током окупације, и после ослобођења 1918; затим, током Јосифовог еписковања и Битољу и митрополитовања у Скопљу. Владика Јосиф је волео и да се нашали на рачун Владике Николаја, а и Николај је, на свој начин, узвраћао слично Јосифу. Кад су, рецимо, постављали нека тешка питања из историје или духовне природе Николај је гурао Јосифа: „Ајде, кажи ти Јосифе. Ти одговори“. А кад су Јосифу долазиле неке побожне жене и причале своје приче, често пута и фантазије, Јосиф им је одговарао: „Идите ви, децо, Николају. Он је стручњак за то, нисам ја“. Има још и других симпатичних анегдотских детаља, али, у сваком случају, Јосиф и Николај су били људи који су у једном јарму, као два библијска вола, орали на њиви народа Српског и рода људског, сејући реч Божију и семе јеванђелско; и такође су вукли, и извлачили, кола Српског народа из многог и тешког глиба, из тешког посртања и страданија, и зато су били и остали дубоко уписани у бразде Српске земље, у бразде српске историје, у биће и битовање Српскога народа и Светосавске Цркве, биолошко, патриотско, културно, духовно, црквено, хришћанско, људско.

У текстовима који се пред читаоцем налази се посејана мудрост Митрополита Јосифа, забележено његово људско и владичанско искуство. Када је, при крају рата, резимирао своје односе, свој посао, рад и сарадњу са појединим људима током рата и окупације, са којима није могао да се не сусреће и за добро свега народа не сарађује, читалац ће видети какву је разборитост показао у карактеристикама које износи о Недићу, Љотићу, Јонићу. О овој двојици последњих – који су били идеолози једне политике, наводно народне, а у суштини отуђене од бића и карактера Српскога народа, и као такве хибридне и несрпске, маскиране (има их који се и данас маскирају) флоскулама и паролама о тобоже „српској идеологији“, и притом се заклањајући чак и иза Владике Николаја – Митрополит Јосиф је рељефно изнео верну слику какви су то људи били. Осетио је, пре свега, њихов секташски карактер. (Јер, реч је у ствари о једној секти; слично као што данас имамо политичке и идеолошке странке, нарочито у Београду, које су типично секташког менталитета. Зато углавном не разумеју Српски народ и Цркву). Оно што битно разликује Владика Јосифа и Николаја од љотићеваца, и ондашњих и данашњих, јесте то што су и Јосиф и Николај били српске патриоте, људи изразито српског карактера, а ови други су изразито секташи, људи секташког менталитета који претендује да тобоже покрива својом претенциозношћу Српски народ и његов карактер (сличну секташку претенциозност показује, нпр. и писац „Корена“ и „Деоба“ и „Времена власти и издаје“, који својим комунистичким менталитетом хоће тобож да представи карактер Српског народа, а у ствари слика себе и свој свет).

Митрополит Јосиф и у овим Мемоарима показује да је његов став за време рата и окупације, као и после тзв. ослобођења, био став српскога патриоте и Владике. Није ниједној странци припадао, нити то приличи српскоме Владици да било којој странци припада. Тако, нпр., када су Николају говорили да је „љотићевац“, Николај је одговорио: „Љотић би ваљда пре био николајевац“! Уствари, ни једно ни друго није било, нити може бити. Тако би сваки српски патриота могао, ако је прави патриота, да се назове – „јосифовац“, а не да Митрополит Скопски и свесрпски припада овој или оној странци. Као што и данас став правих српских Владика и правих српских свештеника није страначки, није партијски, али јесте патриотски, црквено-народни. Називајући Митрополита Јосифа и друге Владике током окупације „црвеним владикама“, Љотић и љотићевци ту своју бруку нису признали. Владика Јосиф није служио црвенима, али су љотанери тиме показали како су се односили према њему. Комунисти су врло добро знали ко је Митрополит Јосиф, и били су кивни што није током окупације био дискредитован, што није био стварни сарадник и колаборатер Немаца, него је био народни човек и патриота, страдалник који је дизао и носио Крст свој и свога народа.

Требало је носити и изнети лични и народни Крст. Требало је примити на стотине избеглих српских свештеника и око милион српских избеглица, и све њих како-тако сместити и збринути. Нико није остао без крова и хлеба, као што у наше дане имамо многе избеглице из Српских Крајина и са Косова и Метохије, који се потуцају по земљи Србији од немила до недрага. Многи су од тих избеглица од туге умрли у Србији, али нису доживели неправду какву доживљавају данас Срби добеглице са Српског Косова или из Српских Земаља и Крајина западно од Дрине. Она Србија и онаква каква је била, окупирана и распета, Србија Митрополита Јосифа, била је патриотска Србија. Ова Србија сада је партијска Србија, јер има секташку и полтронску власт. У овим и оваквим вођама не препознајемо ни онакве вође какви су били силом прилика у рату. Ови су продани, пре него што се то од њих и тражи. Разноразни председници, министри, партијске вође и коловође многобројних мафија, које једна другу пањкају, руже па и гањају, а Богами и убијају, а онда то, мангупски великодушно, своје понашање приписују Српском народу, и из свога, изводе причу о „српском карактеру“! А Српски народ пати под њима, као што је патио под комунистима, и нацистима, и не може од њих да дође до речи. Али, жив је Бог, и жива ће бити душа наша, како су говорили Пророци и у најтежим моментима библијске историје. А историја Српског народа и Цркве Христове у њему јесте библијска.

Митрополит Јосиф је био и остао човек и Владика светла лика. Такав ће и остати запамћен. Човек који се човечански борио у току свих ратова прве половине 20. века, у Краљевини Србији и Југославији, оној предратној несрећној и оној комунистичкој још несрећнијој, у слободи и под окупацијом, у земљи и иностранству. Борио се и „добар рат ратовао“, како вели Апостол Павле. И није био сломљен, мада био је прогањан. Нарочито од комуниста. Штета што није стигао да остави своје записе о комунистима, своје Мемоаре о њиховој безочности, лицемерју и нечовештву. Протеран је од немачких слугу из Скопља, и комунисти му нису дали да се врати на своју катедру, него су га и из Врања протерали; затим из Црне Горе, па из Жиче, где је био постављен за администратора Епархије Жичке, јер је његов саборац Николај био проглашен за „народног непријатеља“ и као такав није могао да се врати у земљи и на своју катедру.

Завршио је овоземни живот и Манастиру Ваведењу, на Топчидерском брду, где му је и данас гроб. Тамо мирно и спокојно почива после орања и преоравања по њиви Господњој, примљен и упокојен у миру Господа свога. Почива крај Свештеномученика Доситеја Загребачког, кога је примио измученог и измрцвареног из Загреба, као што је примио и толике друге живе мученике из Западних и Косовскометохијских српских крајева. Гроб Митрополита Јосифа је, по промислу Божијем, до гроба Свештеномученика Доситеја, јер је видео његове муке и описује их овде у Мемоарима.

Уз Патријарха Гаврила и Светог Владику Николаја остао је као велики човек и велики борац, и тешких времена свенародног страданија. Сва тројица су били велики људи, динамичне, сложене и дубоке личности. Они који не знају шта је Црква, и шта је човек Христов у Цркви, шта је и какав је црквени живот и епископски подвиг, могу да мисле да је између њих било некога сукоба. А, једноставно, било је живога живота, живога става и одстојавања себе и свога богомданог позвања у овом свету и животу. Ако је и било спорења, било га је, код свих тројице, најпре са собом, а за свој народ. Између Митрополита Јосифа и Патријарха Гаврила није било битног сукоба. Били су динамични људи, који су још од васпостављања Патријаршије 1920. године живо учествовали у животу и раду Српске Цркве. Причали су нам очевици да су код и око тихога Патријарха Димитрија носиоци динамизма у Архијерејском Сабору били Митрополит Гаврило, Митрополит Јосиф и Владика Николај. Они су радили и сарађивали, орали и преоравали, али свој животни пут и дело, своју христоповерену им сетву народне њиве Јеванђељем Богочовека нису напуштали, запуштали. Нису је сејали семеном својих идеја, својих политика, ситних интереса, него српским чојством и јунаштвом, али зачињеном сољу благодати Духа Божијег.

Поводом објављивања ових Мемоара Митрополита Јосифа треба рећи и још ово. Како се почело са објављивањем њихових појединих делова и одломака, реаговали су они који се Мемоарима осећају погођени. Покушавали су чак и да их дискредитују, да наводно „нису аутентични“, те тако скрену воду на неке друге воденице, јер њихова то не може да самеље. Међутим, аутентичност ових Мемоара позната је свакоме ко је иоле имао доступа Патријаршијској, Синодској архиви. Из Извештаја Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору СПЦ о раду од 1941. до 1947. године, који је Митрополит Јосиф написао са својим сарадницима, а који је текст, на око пет стотина куцаних страница, Свети Архијерејски Сабор 1947. године на челу са Патријархом Гаврилом, прихватио као Извештај из целог рата и окупације, јасно се види да је Митрополит Јосиф био овакав каквог га видимо у његовим Мемоарима.

Покушај дискредитације и Митрополита Јосифа и његових Мемоара само пада на лице оних који нису у стању да поднесу целу истину, и остану на ногама. Такви су, на жалост, они о којима он пише у Мемоарима. Следбеници човека који је написао Патријарху Гаврилу и Владикама Николају и Иринеју, поводом рушења срамног пакта са Хитлером, нешто онако надмено и самоуверено, као што неки данашњи београдчићи читају лекције Патријарху Српском и Светосавској Цркви, а појма немају шта је Црква, нити су је икада живели и доживели.

Не кажемо да је у Мемоарима Митрополита Јосифа све апсолутно тако како је записао, али је то његово лично сведочење, и у томе је вредност овога текст. Неумитна историја, а она се неће завршити на нама нити на онима који су је писали под комунистима, или овим који је пишу последње деценије и последњих пар година, употпуниће то, и нешто можда исправити, али ће многе чињенице, које је записао Митрополит Јосиф, остати као факта која улазе и стварну историју Српског народа и Српске Цркве.

Митрополит Јосиф је сведок историје, какви су били и какви треба да буду данас српски Јерарси. Пред свакога може да стане смела и чиста лица, као борац за свој народ – живу Цркву живога Христа, Распетога и Васкрслога – не извињавајући се, не полтронишући, нити се бранећи. Он такав већ поодавно стоји на суду пред Лицем Божијим. Они који га клеветају, домаће и страно зло, не могу му наудити. Клеветали су тако и његов народ: Аустрија у Првом светском рату, усташе у Другом, комунисти после тога, и сада га клеветају слични овима тоталитарци, евроамериканци споља, и њихови домаћи епигони изнутра.

Митрополит Јосиф је био златиборски бор, велики српски дуб, који је остао дубоко укорењен у Српском народу и у Српској Цркви. Нека му је од нас хвала за све што је урадио, а код Господа нема му је вечна награда и Вечан спомен на небу и на земљи!

Манастир Тврдош, Епископ

Уочи Св. Пророка Илије 2003. г. Атанасије (Јевтић)