Индијанци небом лете

Тексас, 2014. године

После три месеца паклених врућина напокон је ноћас падала киша. Јутро је прекрасно и коначно могу да удахнем свежину ваздуха и осетим мирис озона.

Тексас, 2012. године

Једну улицу ниже живео је мој комшија Родољуб, за пријатеље Рођо Аксентијевић. Висок, ошишкавио још у раној младости. Косе седе и врло проређене.

Тексас, 1998. године

Дабогда се на дедовину никада не вратио, страшна је то клетва, чак ако сте је уснули. Кад сам крочио у туђу земљу обузела ме страховита туга.

Тексас, 2003. године

Јутрос сам устао на леву ногу, а то значи да ми је фитиљ кратак и да бих могао експлодирати сваког часа. Свестан сам те мане па се контролишем да не дође до ерупције.

Тексас, 2003. године

Роквел, тај дивни, предивни градић у коме сам пронашао свој други дом и који као грозд виси изнад језера Реј Хабард, кога увек расхлађује лагани поветарац доносећи мирисе разноврсног биља са зелених прерија.

Тексас, 2003. године

У јуну упекне звезда, где убога жарка прегреје мозак, па тело почне знојем да кипти а суза усахне у сланом оку, тражећи хлада у веђи. Прегрејан ваздух лебдећи трепти, у песку ветар трагове ставља, мокенбирд, опет храбро из грма, песмом се јавља.

Тексас, 2002. године

Проклети Ред Риверу и сунце које те греје, што носиш кости предака мојих, зар ти и тога доста није. О мој Свети Маниту, ћорав се правиш па не видиш пламен ватре што гута вигваме наше.

Тексас, 1999. године

Тексас, разбацан у својој лепоти, привлачи народ са свих меридијана. Понеко дође само да га види, испроба укус најбољег стека, омирише нафту и врати се у постојбине своје.

Тексас, 2001. године

Плачући, гледао сам звезде кроз прозор детињства мога. На небу се указа мајка, сва у белом, као најлепши анђео мој. Махну ми руком и рече...