ТЕКСАС, 2002. ГОДИНА

Проклети Ред Риверу и сунце које те греје, што носиш кости предака мојих, зар ти и тога доста није. О мој Свети Маниту, ћорав се правиш па не видиш пламен ватре што гута вигваме наше. Скво моја белце ће рађат’, од буфала само кости ће остат’. Извора чистих, као сузе моје, брзо ће нестат и мутне реке свуда ће тећи. Утробу земље копат’ ће они јер им ништа овде свето није. Наше се душе у небо селе, ваљда тако Бог хоће. Индијанци небом лете и ко зна да ли ће икада више да слете, давно рече неки црвенокожац у самртном ропцу одапињући своју последњу стрелу...

Јутро, љигаво, спарно, влажи уморно тело моје. Облак се спустио ниско па прети злокобним црнилом својим. Светлице шарају небом док гром негде стабло распори. О тамна ноћи где сам то ја? Да ли сањам ил’ сам на јави. Понекад ми се од тог индијанца учини чукундеда Васо како прстом прети, ма не може он то бити, овај има перо на глави. Пробудих се у голој води, опет ме тај индијанац прогања. Шта је њему? Ил’ је луд ил’ му ноге смрде! Погледах на мобилни, сад ће пет. Кад пре?

Рад и само рад, арбајт махт фрај, глупе мисли израњале су из главе једна за другом, а кости пуцкетају при ходу у чланку као јасеново дрво испод верига. Полуотворених очију хватам се четкице и њоме трљам пожутеле и готово полуклимаве зубе. После четрдесете све почиње да попушта док се човек прави луд и не примећује. Намерно прескачем туширање, надам се Јасмина неће ништа приметити. Од како сам стигао у Америку купам се два пута на дан, јер то тако треба, кажу Американци, и моја жена исто. Лако би ја са Америма али против Јасмине, е ту су ми шансе премале. У купатило убацих мало длака са чешља, нека се нађе, она се увек љути како после туширања ништа не чистим иза себе. На брзину спремљен журно палим машину и буљим у још увек тамну ноћ. Свако јутро убого, негде после пет, пијем кафу код Џона. Тексас ми је леп. Он ме гледа уморно буљавим очима, целу ноћ је ринто, осмехне се свима:

– Добро јутро, процеди кроз месната уста, зној са чела обрише, свега му је доста. Боли њега уво за моје проблеме, Африка му далеко, изумрло племе. Никад ништа не пита, кафу спретно прави, изброји ми кусур, неће да ми фали. За њега постојим само овај минут, потпуно сам сигуран неће за ме гинут. Он не пита никог да ли је ожењен, колико има деце, пословно је слеђен. Када зграбим кафу у пластичној шољи, у ауто седам и са њом сам бољи. Јурим тако безглаво на то радно место, присећам се детињства, бака меси тесто. Понекад и суза у ту кафу кане, сваким јутром тако трошим моје дане. Док возим мечку, срком кафе растерујем дремеж, мисли су брже од мене, шта ме то све чека данас. Помислим на децу, ма нека су она срећна, за мене није важно. А мечка не би била мечка да не граби ко цура, Швабо је то правио. На аутопуту ништа ново, све блешти од стакла и лима. Напола пробуђен и помало слуђен народ јури на кулуке своје, оптерећен свим и свачим. Кредитним картицама накићени као руски војници ордењем, па их вуку и кад треба и кад не треба. Живи се лепо и раскошно на кредит. Докле тако? Па док се балон не предува и пукне, таква је Америка, па после банкрота све испочетка, од нуле.

Коначно се указа капија фирме. Велика, покретна, са камерама начичкана. Притиснух дугме, сезаме отвори се, оте ми се из уста и врата фабричког раја се отварају а мечку вежем где ми је газда одредио место. Прилазим згради укрућен, озбиљан. Успут качим беџ на прса, да се види и да ме препозна остарели стражар са дебелом диоптријом. Смешка се као увек, скоро му седамдесет, срећан неки човек, ради за малу кинту док у слободно време тражи повољну локацију за вечну кућу коју би платио кредитом ако може. Успут сусрећем колеге у ходнику и сваком искезим љубазно своје кљове, а успут мрзим самога себе и све ове фаце око мене. Улазим у свој офис без прозора са светлом што ме бије одозго. Успут вешам капут, и скроз сјебан заглављујем се у столицу, тражећи ваздуха да дођем себи. Око мене папира тона, једва се компјутер види. У ћошку корпа за смеће вапи да је неко истресе. Полице иза мене закрчене узорцима земље, спремне за анализу, само што не искоче. Прегледам мејлове од јуче, ништа лепо, све неке жалбе, као да сам ја крив што им земља има лош квалитет. Кастемер из Аустина напросто прети јер он ваљда зна каква му је земља и вели да сам ја то нешто зафркно. У сваком случају, пријавиће ме шефу а онда ће бити гњаваже до миље воље. Ко је народу угодио? Нико, па нећу ни ја.

Онда сам себе натерам, хајде ради, робе, живи, шта се буниш, не дижеш ништа теже од кашике. И тако ринтам док ме ноге не заболе и очи почну да трепају. Све је лакше док се мисли на зелембаће, тако би рекао мој школски Драган, кога смо из милоште звали развијотка и који данас пеца на Сави, дрогира се шљивовицом и јури преостале удовице које су једном ногом већ у гробу. Кад сам га год посетио нудио ме некаквим соком од малина који је сам справио и дубоко се извињавао што је ракија већ попијена. О Америци је знао скоро све, каже да би требало да добије докторску дисертацију на тему Холивуд. Ја сам му завидео на слободи а он мени тобоже на зелембаћима, па би онда праснуо у смех све док му сузе не би потекле низ лице. Брига њега што Мађарска нема море или што ја устајем као вампир и сисам самом себи крв. У праву је човек, понекад би се ујео и за оно што не могу када би живот могао вратит бар мало уназад. Драгану не треба ни мечка ни џип, он има бицикл мало старији од њега, а добро га служи. Једе савску рибу, слуша народњаке и буди се са првим сунцем. Чак га ни жене не интересују превише, а шта ће му у тим годинама. Кућа мала ко бомбона, шпорет бубњић хучи и тутњи. Понекад га јелени буде са пролећа када се паре и то су му бриге, а ја све то имам двоструко, троструко и само Бог знаде шта ће ми све то. Када бих могао само један једини дан да проживим као Драган и поново осетим слободу, која тако лепо звучи. На великом сату ближи се пет, гладан и јадан смешим се ко луд на комад. Још један прође дан, срце некако титра, ускоро ћу се ослободити ланца и својој кући да кренем. Мојој кући? Ја имам кућу или лажем самога себе? Мој дом беше онај тамо, преко воде, Богу иза ногу. Овај овде је леп, можда и лепши од мога дома али га не осећам, срце га неће. Тексашко цвеће мири као семберско, боје су исте, заиста је тако, и пчеле га запрашују али га душа неће. Живим због деце, због себе не. Даће Бог да се једном људски наспавам, лакше би ми било. И опет седам у мечку, она одморна, пуна горива, носи ме назад. Ја уморан керећи дишем, ваздуха требам а брци се смеју, ваљда следећа ноћ биће боља. У Мек свраћам на клопу, мири уље на загореле таве и већ давно заборављене славе. Поручим нешто да стомак зезнем, крче ми црева не могу слушат. Црвеним кечупом хамбургер шприцам, непца га неће. Ја га једем а он мене више. Успут таблету кљукам да ми стомак мало проради. Подригујем се мање-више и сретно кући долазим. А код куће дечица и жена, неко ме воли, а неко каже да воли. Сасвим довољно за један обичан, уобичајен дан у Америци, а сутра, надам се, да не буде горе.