Трг партизана
Време ужичког градског Трга
Ту где се некад налазило "турско гробље" и део Ужица које су називали "Гробница", после одласка муслимана спонтано је изграђен градски трг - Житна пијаца. По својој намени и по свему што је нудио, житни пијац је био центар Ужица. Сви су се са тим слагали и власт и грађани, који су ту куповали жито, сухомеснате производе, бели мрс и сељаци који су ту одржавали вашаре, као и лутајући циркузанти који су високо изнад пијаца разапињали своје жице и конопце, по којима су акробате возили бицикле или изводили неке друге "ломиврат" вештине. Немци су ту 1941. подигли вешала, партизани су ту одржавали војне параде и политичке митинге. Љотићевци су 1943. одржали комеморацију својим изгинулим војницима у Сечој Реци у битци са четницима и комаданту Лаутнеру, званом Милош Војиновић, зету Андрије Мирковића. После рата партизанска власт је прекрстила ужички центар у "Трг ослобођења".
Коначно су победници у рату и револуцији, петнаестак година после рада одлучили шта ће са центром Ужица, тако што су решили да га сруше и да направе нови трг који је добио име "Трг партизана"... Главна намена Трга партизана била је да чува сећање на партизанску борбу и њену славу. Да би још боље обављао тај задатак на Трг је постављена повећа бронзана фигура Јосипа Броза. Ту осим споменика Титу није било места за ништа друго, Трг је био подређен намени чувања сећања на партизанску борбу и њену славу.
Шта се даље догађа објашњава ужички академик Љуба Симовић:
"Времену у ком је пројектован и грађен, и циљу који је том пројекту постављен, та фигура је била довољна. Али оно што је могло да буде симбол једне идеологије није могло да буде симбол једног града, и израз његовог индетитета. Седиште једног политичког мита није могло да се наметне као трајно седиште Ужица. И било је сасвим природно што је, када је тај политички мит потрошен и симбол на који се он ослањао, и који је израшавао, уклоњен са Трга. Међутим, уклањањем тог симбола био је само половичан потез, уклоњена је скулптура партизанског врховног команданта, али је име "Трг партизана" остало, чиме је показана наша склоност ка компромисима и политичким решењима, али и наше непознавање и подценивање значаја и вредности микротопонима.
После уклањања Титове скулптуре, овај амбициозно замишљен Трг, који је некад био пијаца, све до данас је остао празан. На њему нема ничега осим сенке мрачне и агресивне вертикале хотела "Златибор". Становници хаотичних нових насеља, подигнутих по околним брдима, у којима су куће нагомилане једна на другу, и у којима се нечији праг наслања на нечији кров, немају свест ни о устројству града ни о улози и значају градског средишта. Њихово средиште је остало у селима која су напустили. А оно мало преосталих староседелаца, после свега што су преживали и изгубили, не знају чиме - којим симболима, којим смислом, којим обредима, којим средиштима и сећањима - да испуне градско средиште, које им је, уосталом, само половично враћено.
Током лета, на десном ободу Трга, испред кафића и ресторана, појављују се црвени, плави, жути или наранџасти сунцобрани, и столови и столице од ратана, бамбуса или пластике. Те живе боје, живописна младеж која се ту окупља, доприносе живости и депатетизацији овога простора. Али том простору је потребно још нешто. То непознато и суштинско нешто нећемо да откријемо и дефинишемо ако се отворено не суочимо са кризом коју ствара сва ова празнина у нама и око нас. Та криза није само урбанистичка."
60 година од отварања Трга партизана у Ужицу
На предлог Слободана Пенезића Крцуна, ЦК СКЈ и СУБНОР одлучили су да се 4. јула 1961. централна прослава 20-годишњице устанка одржи у Титовом Ужицу. Уочи манифестације отворен је Трг партизана и на њему откривен споменик Јосипа Броза.
Градња Трга почела је 1958. године по идеји архитекти Славка Мандића и Милорада Пантовића, који су овај кварт замислили као језгро јавног живота Ужица.
Уз простор поплочан белим и црним мермером, на 19. 154 квадратна метра, никла су три блока зграда са 330 станова, библиотека, пошта, позориште и уметничка галерија. Све је коштало ондашњих 1.817.464.833 динара, а радници који су били ангажовани на градилишту радили су укупно 2.014.929 сати.
Прослава отварања Трга партизана у Титовом Ужицу, на којој је присуствовало 200.000 Југословена, почела је у 11 сати, када је Тито, у пратњи Јованке Броз, одржао говор на простору између фабрике "Први партизан" и пекаре "Сретен Гудурић". Сат и по касније, пробијајући се кроз масу народа који их је засипао цвећем, пристигли су на Трг. На јарболима је лепршало 265 тробојки.
Титов споменик на Тргу партизана у Титовом Ужицу открио је Александар Ранковић, а том чину поређани поред маршала, присуствовали су Светозар Вукмановић Темпо, Владимир Бакарић, Петар Стамболић, Милош Минић, Иван Рибар, патријарх Герман, 24. амбасадора и 15 отправника послова страних држава.
Приказ десне стране Трга, ауторског дела који припада архитектури Милораду Пантовићу. Рани модернистички обриси ове архитектуре, према теоретичару архитектуре архитекти Алекси Цигановићу (2013.), као да више произилазе из 1936. него из 1963. године. Несавременост фасадног и организационог концепта, смештена у рану модерну и идеју грађанског друштва, представља идејну супротност не само преосталом делу Мандићевог трга већ и супротност стваралачком делу самог овог аутора у погледу достигнућа које је постигао реализацијом зграда београдског Сајма неколико година пре ужичког трга, 1958. године.
4,75 метара високу скулптуру Јосипа Броза, сачинио је загребачки вајар Фране Кршинић. Завршне скице урађене су у атељеу Антуна Аугустинчића, у Загребу. Првобитна идеја уметникова била је да Броза представи у динамичној пози, на коњу, али од тога се одустало. Разлог је била исувише очигледна сличност такве једне фигурације са споменицима Бану Јелачићу у Загребу и споменику Кнезу Михаилу Обреновићу у Београду. Намера је била да се спомеником у Ужицу личност Јосипа Броза, извајана у бронзи, реши тако да недвосмислено асоцира на његову временску непоновљивост и оригиналност.
Младе београдске архитекте Добрила Ивановић и Милан Антић. Мозаик oрдена „Партизанска споменица 1941.“, израђен поводом двадесетогодишњице устанка, ће бити постављен приликом другог и претпоследњег доласка Јосипа Броза у Ужице, 28. фебруара 1961. године (рад академског сликара Маринка Бензона).
Зграда поште у Ужицу је осмишљена као архитектонска реминисценија косовске великохочанске куће, а њен кров је био и дословно обучен покривачем од маћанских камених плоча, како би се снажније подцртала веза са народним градитељством.
Симбол грађанске културе, интиме, породичног маловарошког миљеа - декорисане каљеве пећи, налазиле су се у сваком од ових станова, са десне стране Трга. Пројектант М. Пантовић је рану модернистичку афирмацију своје архитектуре споља - доградио оваквим мотивом и изнутра.
На месту данашње "Конингове" зграде на тргу Партизана налазила се лепа двоспратница са балконима, позната као "Ткачка кућа". Зграда је срушена крајем седамдесетих година приликом градње хотела Златибор. Дуги низ година на њеном месту је стајала ограђена рупа на чије су тарабе Ужичани лепили умрлице и плакате.
Лист "Вести", 18. маја 1984. године
