Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занатлија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град.

Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Камена средњовековна тврђава, дигнута на литици изнад Ђетиње, вековима посматра Ужице. Први поуздани историјски записи о Старом граду, како сада Ужичани тврђаву називају, потичу из 14. века. Помиње се тада властелинска породица Војиновић као поседник тог утврђеног града из кога се могао назирати и бранити пут ка Босни, а после те породице и моћни српски жупан Никола Алтомановић.

Турци су освојили Ужице најкасније 1459. године. Од северних делове Деспотовине образовали су санџак, са седиштем у Смедереву, овај санџак је задржао своје име и после 1521. године, када је седиште пренето у Београд.

Те године српска војска је преживела тешке дане. Снабдевање и услови смештаја су јој били веома лоши, а заробљени аустроугарски војници пренели су тифус и друге заразне болести од којих је страдало 35.000 српских војника и скоро три пута толико цивила. Савезници се нису много трудили да помогну у овим невољама, али су зато врло упорно захтевали да српска војска пређе у офанзиву.

Највише снаге и средстава, Ужичани у тим годинама после Првога светског рата уложише у обнављање индустрије. Највише се примећивало у ткачници у којој пуном паром почеше да раде разбоји. Тада, у послератној Југославији, потражња за текстилним производима је била огромна.

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице.

Прочитајте све о хроници града који административно више не постоји, о давно прохујалим временима и још много тога.

37. (ужички) корпус је био један од корпуса Југословенске народне армије (ЈНА). Настао је 1951. године, приликом реорганизације Југословенске армије.