1915. година

Први светски рат - године 1915.

Митар Ђуришић

Те године српска војска је преживела тешке дане. Снабдевање и услови смештаја су јој били веома лоши, а заробљени аустроугарски војници пренели су тифус и друге заразне болести од којих је страдало 35.000 српских војника и скоро три пута толико цивила. Савезници се нису много трудили да помогну у овим невољама, али су зато врло упорно захтевали да српска војска пређе у офанзиву. У време припрема Италије за почетак операција, силе Антанте су захтевале да српска и црногорска војска изврши продор ка Љубљани да би обезбедиле спајање италијанског и руског фронта, јер су били планирани дубоки продори у Аустро-Угарску са југозапада и североистока. Овај захтев, као и руски и италијански планови који су га условили, били су, наравно, нереални. Чак је и начелник руске Врховне команде велики кнез Николај Николајевич морао признати да се од Србије превише тражи. Почетком септембра те године, Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска потписале су Војну конвенцију о заједничком нападу на Србију. За тај задатак прикупљена је аустроугарска Трећа армија на Дрини и у Срему, немачка Једанаеста армија према Тимоку. Оне су обједињене под заједничком командом немачког генерала Макензена. Јужно од Прве груписана је бугарска Друга армија, која није била под заједничком командом. Те снаге су имале укупно 372.000 пушака, око 1.700 топова, 10 ескадрила авиона и бројну речну ратну флоту на Дунаву и Сави. Цар Виљем је Мекензену издао кратаку заповест: “Српску восјку одлучно поразити и успоставити и одржавати везу преко Београда и Софије са Цариградом”. Мекензен је био уверен да ће продором до Крагујевца, Ћуприје и Ниша коалиционе трупе извршити овај задатак. Уколико бугарске снаге са истока у то време стигну до Крагујевца, а аустроугарске са запада до Ужица, коначно слом српске војске би био постигнут. Упркос упозорењима из Србије, силе Антанте су се заносиле надом да ће Бугарску придобити за себе. Чак су и мобилизацију бугарске војске цениле као блеф. Због тога су одбиле предлоге српске владе и Врховне команде за притисак на Бугарску, а поготово за превентивни рат против Бугарске да би се предупредио њен напад на Србију. Сем тога, Србији су озбиљно замериле што упућује своје снаге на источну границу. Ипак, српска Врховна команда је подешавала развој својих снага према новоствореној ситуацији, коју је она реално ценила. На доњој Дрини и Сави задржала је Прву армију, трупе Одбране Београда, Трећу армију и Крајински одред на Дунаву, Тимачку војску, Другу армију и део Трупа нових области на граници према Бугарској. Део ових последњих је контролисао границу према Грчкој и Албанији. С обзиром на то да су ове снаге имале 232.000 пушака и 685 топова, непријатељ је, очекивано био у великом преимућству. Због тога је српска Врховна команда планирала да спречи продор непријатеља на српску територију, а ако у томе не успе, да успорава његово наступање стварајући тако време и простор за пристизање савезничких снага, уз чију би се помоћ организовала противофанзива. Наде у ову могућност потхрањивала су бројна савезничка обећања и пребацивање по једне француске и енглеске дивизије са Галипоља у Солун, чије је искрцавање почело кад и Макензонов напад на Србију, а које је, како се предвиђало, убрзо требало ојачати новим дивизијама. У састав српских трупа оријентисаних према северу и истоку нашла се и главнина дотадашње Ужичке армије. Уместо ње, образован је Ужички одред у саставу Прве армије, под командом пуковника Ивана Павловића, који су сачињавали: 2. прекобројни пук III позива, 4. кадровски пук, 4. пук III позива и црногорска Доњовасојевићка бригада. Укупно 14 бараљона са 26 топова. Распоређен на десној обали Дрине, од реке Трешњице до ушћа Лима, одред је имао задатак да затвори правац Вишеград-Ужице и да штити леви бок и позадину Прве армије. Напад Макензенових снага почео је 6. октобра. Аустроугарска 62. дивизија у рејону Вишеграда била је још у формирању. Ипак, два батаљона су покушала да пређу Дрину, али су одбачена, па је даље пребацивање њених снага одлагано све до 22. октобра. У међу времену, због ситуације на северном фронту, Прва армија је била принуђена да се повуче источно од Колубаре. Ужичком одреду је наређено да се у случају нужде повуче на Дебело брдо и Кадињачу , даље повлачење да подешава према кретању Соколске бригаде из рејона Ваљева. Двадесет другог октобра 62. дивизија је форсирала Дрину северно и јужно од Вишеграда. После вишечасовне борбе потиснула је Ужички одред и образовала мостобран на десној обали реке. Одред је повукао главнину на Шарган, а Доњовасојевићку бригаду ка Прибоју. Пошто се очекивало његово даље повлачење, а и иначе је цењено да он не може бранити правце према Ужицу и Санџаку, замољена је црногорска Врховна команда да овај последњи затвори својим снагама. У вези с тим, ка Прибоју је упућен Косовски одред /3.000 војника предвиђених за упућивање у Приштину као помоћ српским трупама Нових области/ и 1. санџачка дивизија /4.500 људи/ на Вихору, Врановину и Вардару, на десној обали Лима. Сталним притиском, нарочито 1. санџачке дивизије, паралисан је даљи продор аустроугарске 62. дивизије све до 12. новенбра. По пристизању црногорских снага и због померања Прве армије ради одбране Аранђеловца, Ужички одред је наставио повлачење. Кратко време је задржао главнину на Шарампову, Ђаковом камену и Кадињачи, Доњовасојевићку бригаду на Палисаду, а већ 28. октобра се, преко Ужица и Пожеге /Доњовасојевићка бригада преко Ариља/, повукао на положаје у висини ушћа Ђетиње. Још једанпут, и то на дуже време, Ужице је морало да се напусти без борбе. Два дана касније одред се повукао на Марковичке положаје, а 31. октобра, због неуспеха Соколске бригаде и делова Дунавске дивизије II позива у одбрани Горњег Милановца, на положаје код Кулиноваца и Придворице, јужно и југозападно од Чачка. После упорних борби на левој обали Западне Мораве, Прва армија је 31. октобра добила задатак да затвори долину Ибра. За заштиту свог левог крила одредила је Ужички одред на положајима између села Врдиле и Каоне. Пошто упути један батаљон III позива у Ивањицу, који тамо треба да се ојача старцима последње одбране и затвори правац преко Кућиша ка Јавору, Ужички одред требало је упорно да брани нове положаје да би обезбедио повлачење Прве армије на десну обалу Мораве и њено даље кретање долином Ибра и гребенима с обе стране ове реке. Првог новембра су у Чачак ушле аустроугарске 10. и 20. бригаде. Десета је сутрадан наставила друмом ка Краљеву на коме су се код Самаиле затекли једна полицијска бригада и комора Ужичког одреда. Командант батерије ангажовао је стотинак својих људи и коморџија да задржи непријатеља, а о опасности известио команданта Ужичког одреда и непосредно команданта Прве армије. Командант одреда, чије су трупе биле у покрету ка Каони и Врдили, организовао је противнапад и одбацио непријатења до Каменог пута и Бановина. Убрзо су му стигли у помоћ по један пук из Дринске и Дунавске дивизије II позива. Оценивши да се овде ради о груписању јаких српско-црногорских снага за против напад, а и иначе су од почетка борби страховали да ће им војвода Мишић приредити још неку Колубарску, непријатељске команде су биле принуђене да се ограниче на јачање мостобрана у рејону Чачка. Истовремено је ослабио и њихов притисак ка Краљеву, чиме је олакшано даље повлачење Прве армије. Тако је ова одлучна акција Ужичког одреда имала успех и преко очекивања. Генерал Макензен је 5. новенбра наредио да 62. дивизија са две бригаде из 19. корпуса штити десни бок аустроугарске Треће армије на правцу Вишеград -Ужице -Пожега и одбаци црногорске снаге на правцу Нове Вароши, а 19. корпус и одред генерала Сорсића /две бригаде/ да нападају правцем Ивањица - Сјеница, а 8. корпус од Краљева ка Новом Пазару. Српска Врховна команда је поново затражила да црногорска војска прошири свој фронт на исток, да обезбеди правце кроз Санџак и тако заштити леви бок и позадину српске војске у повлачењу. У вези с тим, сердар Вукотић је упутио једану бригаду на Кокин Брод да затвори правац ка Новој Вароши, две бригаде на Јавор /Јаворски одред/ да затворе правац Ивањица - Студеница. Пошто је 19. корпус 7. новенбра избио у Ивањицу, и командант Прве армије је упутио 4. пук II позива са ојачањима /Студенички одред/ да затвори правац Ивањица - Студеница - Ушће. То је била лева побочница армије. Ужички одред је водио вишедневне тешке борбе с аустроугарском 53. дивизијом на улазу у Ибарску клисуру. Ноћу 11/12. новембра био је прнуђен да се повуче на линију Ком-Клик, северозападно од Маглича. Сутрадан је повучен у Ушће, где је образовао армијску резерву. Петнаестог новембра, са положаја у рејон Беле стене, прихватио је Дринску дивизију ИИ позива, који је непријатељ принудио да се повлачи ка ушћу реке Јошанице. Тек што је овај задатак извршен, упућен је преко Новог Пазара друмом ка Дугој Пољани, куда се повлачио црногорски Јаворски одред, да би с њим и са Студенички одредом затворио правце који од Сјенице и Јанковог камена воде ка Новом Пазару. Седамнаестог новембра та одбрана је организовала у висини Жабрана, Осаонице и даље на исток до Дежевске реке. Међутим, иако није био непосредно угрожен, морао је већ сутрадан да се повуче на десну обалу Рашке да би обезбедио повлачење Прве армије на десну обалу Ибра и даље ка Косовској Митровици. Под командом пуковника Павловића тада су се нашли Јаворски одред, распоређен југозападно од Новог Пазара и Студенички одред, североисточно од ове вароши. Због настале потребе да се из рејона Рибарића осигурају правци ка Беранима, Пећи и Косовској Митровици, 19. новембра је преко Ковача тамо упућена Доњовасојевићка бригада, а затим и Јаворски одред ка Рожају да би затворио правац Сјеница - Рожај - Пећ. Они су тада враћени у састав Санџачке војске. Развлачећи остатак својих снага, Ужички одред је затворио све правце који од Новог Пазара воде ка планини Рогозни и долини Јошаничке реке. Двадесет првог новембра Врховна команда је обавестила војводу Мишића да је пропао покушај продора кроз Качаник за Скопље и осујећено спајање са савезничким снагама које су на југу Македоније остале готово потпуно неактивне. Пошто је предстојало повлачење на Косово, и даље, Мишић је морао да пошаље Дринску дивизију II позива за Рожај, да се деловима Санџачке војске затвори правац Нови Пазар - Беране. Дунавска дивизија II наставила је повлачење десном, а Ужички одред левом обалом Ибра. Код с. Жабара одред је прешао на десну обалу реке. Иако без притиска непријатеља, повлачење је извршено уз огромне тешкоће, јер су трупе биле изгладнеле и преморене у даноноћним борбама и покретима. Двадесет трећег новембра Ужички одред је у тактичком погледу потчињен команданту Дунавске дивизије II позива. Сутрадан, Врховна команда је издала директиву за повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније, на албанско приморије. Прва армија /и Ужички одред у њеном саставу/ добила је улогу заштитнице на правцима који од Пећи и Новог Пазара воде ка Андријевици и Беранима и даље за Подгорицу и Скадар. Према аустријским снагама из Санџака, заштиту је и даље вршила црногорска Санџачка војска, после код Пљеваља, Берана и Мојковца. Борбе и покрети ужичког одреда били су веома динамични и напорни. Што од губитка у борбама, што од узгредних осипања, одред је изгубио више од половине свога људства. Па ипак, увек је био спреман да прихвати сваки нови борбени задатак, које је извршавао с примереним пожртвовањем и упорношћу, иако су његово људство претежно сачињавали трећи позив и најмлађа годишта готово необучаваних регрута. Макензен је постигао половичан, привремен успех: овладао је српском државном територијом, отворио пут за Софију и Цариград, али није уништио војску, скупштину и владу Србије. Оне су наџивеле драму 1915. године. Напустиле су своју отаџбину, уз огромне жртве и у историји готово невиђене напоре. После опоравка и реорганизације на Крфу и Виду, српска војска је враћена на Солунски фронт и након дуготрајних борби и страдања у победничкој савезној офанзиви, у јесен 1918. године, одлучујуће утицала на сламање Бугарске и дала огроман допринос коначном слому Аустро-Угарске и Немачке.