Музеј СПЦ

ОСАМ ВЕКОВА УМЕТНОСТИ ПОД ОКРИЉЕМ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Ученици и наставници Техничке школе отварају капије велелепне ризнице Музеја Српске православне цркве.

јануар 2020. године

Музеј Српске православне цркве чува реликвије од непроцењиве вредности, осмовековну баштину српског православља од времена Светог Саве до данас. Ту се налазе највредније колекције рукописних и штампаних црквених књига, старих српских гравира, одежди, сакралних предмета од метала, дрвета, кости, седефа и коже, црквених веза, печата, историјских докумената и портрета црквених великодостојника. Плаштеница краља Милутина, одора Светог кнеза Лазара, митра Катарине Кантакузине, похвала монахиње Јефимије, повеља цара Душана, кивот Светог Стефана Дечанског из 1343. године, Дечанско апокрифно Јеванђеље из 13. века сачувани су у музеју и сведоче о једном времену које је било, а за собом остављају траг духовности која ће увек бити.


Али ми у својим срцима, душама и мислима треба да баштинимо све оно што је цивилизацијски непроцењиво. То је наша победа! Да у нашем унутрашњем храму, без обзира на околности, разгоревамо, божију искру коју смо добили рођењем, да је преносимо даље, као старозаветни добри Самарићанин који чини добро свакоме на кога наиђе. Добро чинити је добро у некога усадити. Једном кад искра засија и зажари се, пут је видљивији и тешко се може замрачити... Такав музеј унутрашњег пламена ће будућим поколењима оставити клицу и семе разума, доброте, благости, поштења, истине, вере... и сјај у оку у коме се огледа лик драгог бића и зрак јутарњег сунца. Наша унутрашња светлост ће победити дубину мрака. Сијајмо!


професори Српског језика и књижевности; Техничка школа Ужице

Вече посвећено Музеју Српске православне цркве приредили су Ужичка академска парламентарна унија, Ученички парламент и ученици Техничке школе поводом јубилеја осам векова аутокефалности Српске православне цркве у свечаној сали Града Ужица.

У оквиру овог програма ученици су музичко-сценским наступом, изложбом радова, беседом и другим садржајима "одшкринули" врата Музеја Српске православне цркве и представили његове раскошне ризнице.

- У протекле три године указивали смо деци на оне вредности које немају у великој мери да виде у свакодневном животу на нашим националним телевизијама. Бавили смо се хуманитарним радом, посетили смо Српску академију наука и уметности (САНУ) и приказивали различите позитивне садржаје. Недавно смо посетили, српске светиње, манастире Ћелије и Лелић и изложбу поводом осам векова аутокефалности у Музеју Српске православне цркве у Београду - рекао је Бранислав Митровић, председник Скупштине Града Ужица.

Беседа са вечери посвећене Музеју Српске православне цркве:

Проповед немачког протестантског свештеника Фридриха Грисендорфа коју је одржао 1945. године у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника:

"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су однели они.


Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора, насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари, и Шиптари, и Бугари, и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика.


Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било ?


Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше: Србија!


Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе ! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".