Колубарска битка

Први светски рат - у Колубарској бици

Митар Ђуришић

Својом трећом офанзивом Поћорек није уништио српску војску, како је планирао. Сад је стајао пред одлуком: или премореним трупама дати неколико дана одмора, или наставити офанзиву преко Колубаре. Иако је по пристизању у Ваљево био обећао одмор, одлучио се за ово друго, јер му је требало да обезбеди пругу Обреновац - Ваљево ради снабдевања већ готово у свему оскудне војске. Био је и у заблуди верујући да су се српске трупе дубље повукле, те да на Колубари и Љигу нема њихових јачих снага. Српска Врховна команда је одлучила да искористи набујалу Колубару и масив Сувобора и Маљена као јаке препреке, да ту задржи непријатеља, одмори своје трупе, да их колико је могуће попуни људством, а по пристизању обећане артиљеријске муниције из Француске, Грчке и Русије, да пређе у противофанзиву. Ужичка војска је и даље имала задатак да брани Ужице и штити леви бок Прве армије. Она је била развучена на широком фронту, што није било оправдано с обзиром на то да од запада није претила непосредна опасност. Пошто су из њеног састава били изузети одред на Дебелом брду, 5. кадровски пук је још неки делови, Ужичка војска је сада бројала 33.265 људи са 55 топова и 15 митраљеза. Када су извиђачки органи Коњичког дивизиона утврдили да се јаке непријатељске снаге крећу од Букова ка Ражани и од Повлена ка селу Радановцима, 18. новембра је одлучено да се на Јеловој Гори и Кадињачи задржи само ојачана Ужичка бригада, а Шумадијска дивизија да се групише на Црнокоси.

У време овог прегруписавања, јака група пуковника Видена /две и по бригаде/ вршила је снажан притисак на Маљенски одред /12 пук II позива/, који је чинио лево крило Прве армије.

Због тога је Ужичкој војсци наређено да образује једну јаку групу која би ударом у бок Виденових снага растеретила Маљенски одред. На тај задатак је упућен 10. пук II позива, ојачан са два батаљона, две батерије и четири митраљеза /одред потпуковника Филиповића/. Остале снаге дивизије прикупљене су јужно од Ражане. Због потребе јачања одбране на овом правцу, на Црнокосу је повучен Лимски одред. Такав распоред је боље одговарао новоствореној ситуацији, мада Филиповићев одред није био довољно јак за постављени му задатак. Сем тога, тај одред је доста споро дејствовао. Тек 22. новембра је овладао Дивчибарама, сутрадан Краљевим столом, а 24. новембра је избио на М. Маљен, када је Маљенски одред био у пуном повлачењу. Пошто су Виденове снаге овладале В. Маљеном, Прва армија је изгубила јак ослонац, а тиме, као и притиском непријатеља на осталим правцима, била је осујећена намера Врховне команде и команданта Прве армије да се већ тада пређе у противофанзиву. Двадесет четвртог новембра је аустроугарска 18. дивизија појачала притисак ка Ражани и Дивчибарама. Мада је шумадијска дивизија успешно задржавала њене делове код Ражане, ипак јој је наређено да се у случају нужде може повући на Црнокосу, али да одатле снажним отпором мора обезбедити време за повлачење снага с Јелове горе и Кадињаче. Потпуковнику Филиповићу је наређено да се повуче на Зелени брег код Гојне Горе ради затварања праваца ка Г. Милановцу и Чачку. Пошто се под борбом повукао на Зелени брег, Филиповић је добио под команду још и остатак Маљенског одреда и делове Лимског одреда, на положајима Зелени брег, Зајчица, Душковци, Субјел, с тим да брани правац према Чачку и омогући прикупљање Ужичке војске на левој обали Скрапежа и Добрињске реке. У ствари, због отпора Ужичке војске и лошег времена, непријатељ тога дана није постигао већи успех. Међутим, и даље је нападао од Ражане, а постајале су нешто активније 4. брдска бригада према Дубу и 17. бригада од Вишеграда и Бајине Баште. Сем тога, између Ужичке војске и Прве армије остао је велик непоседнут простор. Због свега тога је командант Ужичке војске предложио, а Врховна команда прихватила, да се Ужичка војска повуче и групише за непосредну одбрану Овчарскокабларске клисуре. Шумадијска дивизија требало је да поседне положаје од р. Каменице од села Ср. Добриње, Лимски одред од Ср. Добриње до ушћа Скрапежа, а Ужичка бригада Крстац, између Моравице и Бјелице. Двадесет шестог новембра, док је ово повлачење било у току, аустроугарска 1. и 5. брдска бригада извршиле су снажан напад и заузеле Кошариште и Субјел. Потпуковник Филиповић је покушао противнападом делова Лимског одреда и 12. пука II позива да поврати ове положаје, али није успео. Ипак, непријатељ је задржан, а и наредног дана су одбијени сви његови напади, па су Филиповићеве снаге обезбедиле време за повлачење главнине Ужичке војске. То је било олакшано и тиме што непријатељ није тих дана вршио притисак ни на јендом другом правцу. Једино су ка Вихри и Врановини нападали делови 17. бригаде, али су били одбијени. Тако је 27. новембра напуштено Ужице, у које су ушле јединице 4. брдске бригаде. Осамнаеста дивизија је продужила напад 28. новембра. Читавог дана и наредне ноћи на фронту од Зеленог брега до Добриње ређали су се обострани напади и противнапади после којих је непријатељ успео да задржи Зајчицу и неке висове на десној обали Добрињске реке. Тога дана је генерал Живојим Мишић одлучио да повуче Прву армију ка Горњем Милановцу, после неуспеле одбране сувоборске греде. Мада тешка срца, Врховна команда је прихватила ову одлуку и , у складу с њом, наредила да се и Ужичка војска повуче на нове положаје: Шумадијска дивизија и Лимски одред на линији Поглед - Кита - Вјетриња - Морава, а Ужичка бригада на линију Гај - Руја - Горица - Кулашевац. Повлачење је завршено 29. новембра без притиска непријатеља. Један батаљон 4. брдске бригаде је тога дана ушао у Пожегу пошто је одбацио заштитничке делове Ужичке бригаде. Ова офанзива је исцрпла људске снаге на обе ратујуће стране. Аустроугарске трупе су се удаљиле од извора снабдевања и због огромних напрезања у снегом завејаним планинама готово стигле на ивицу снага. Па ипак, Поћорек је планирао да настави офанзиву 4. децембра. Српска Врховна команда је страховала да њене трупе ни на овој линији неће бити у стању да пруже јачи отпор. Међутим, та линија је била нешто краћа, стога и распоред јединица на њој прикупљенији. Сем тога, само два дана без притиска непријатеља било је довољно да се људство одмори и боље нахрани. Пристигло је и нешто муниције из Аранђеловца и Г. Милановца, јединице су бар донекле попуњене деловима жандармерије и на брзину обученим регрутима из Македоније. А изнад свега, стигла је дуго очекивана артиљеријска муниција из Солуна. Све је то за кратко време унело ново расположење међу српске војнике и пробудило њихов офанзивни дух у већој мери него што је ико очекивао. Из Прве армије су слати извештаји да се иза положаја “ори песма и вије коло”, а из Треће да је, према исказима заробљеника, стање код непријатеља тако лоше да “још мало треба па да их можемо тући грањем”. Због тога је у Врховној команди и у штабу Прве армије једновремено закључено да је наступио прави тренутак за прелазак у противофанзиву. Врховна команда је неким јединицама већ била авизирала такво наређење кад је 2. децембра извештена да генерал Мишић сутрадан прелази у напад и моли да се наређење у том смислу достави и осталим армијама. Тако је одлучено да противофанзива српске војске почне 3. децембра у 7 часова, у тренутку кад су већ - “пријатељи жалосно погледали како Србија пропада”. У духу општег задатка Ужичке војске Шумадијска дивизија требало је да напада главнином ка Прањанима, а помоћним снагама ка Гојној Гори, Лимски одред ка Шиљковици и Кремењу, док је Ужичка бригада задржана у одбрани.

Пред Ужичком војском је била 18. дивизија у рејону Прањани и Гојне Горе, 4. бригада у рејону Пожеге и 9. ландштурмска бригада на маршу од Бајине Баште ка Ужицу. Седамнаеста бригада нападала је Лимску дивизију из рејона Вишеграда, али без већег успеха. Док су аустроугарске снаге на Сувобору и Маљену већ озбиљно оскудевале у храни, код снага пред фронтом Ужичке војске стање је у овом погледу било нешто боље, због пљачке коју је 4. бригада организовала у Ужицу и околини. По интензитету њихове ватре, показало се да ове јединице ни муницијом нису биле лоше снабдевене. Првог дана напада Шумадијска дивизија протерала је истурене непријатељске делове и избила на линију Прањанска црква - Рујевица, али њен напад на Рујевцу у рејону Гојне Горе није успео. Лимски одред је такође заустављен на Годуну снажном ватром са Шиљковице, Кремења и Малињака. Предвече је јединицама наређено да се утврде на достигнутим линијама да би продужиле напад 4. децембр.а Постигнути успех није био велик, али је значајан по томе што је изненадио непријатеља који се управо припремао да сам продужи напад. Четврти и пети децембар су протекли у жилавим борбама. Обе стране су покушавале да нападају, али њихови напори нису довели до битније промене линије форнта. Тек касно увече 5. децембра 18. дивизија је добила наређење да се повуче на црни врх и Маљен да не би остала сувише истурена, пошто је 16. корпус сломљен на Сувобору. Ужичка бригада је тога дана разбила непријатеља и посела Крстац. Њену намеру да пређе Мораву и подржи лево крило Лимског одреда непријатељ је осујетио порушивши Гугаљски мост. Продужавајући напад, Шумадијска дивизија је 6. децембра овладала Подовима, Зеленим брегом и Гојном Гором, а Лимски одред је преко Шиљковице избио до Душковаца и Зајчице. Наилазили су само на слабије заштитнице, а од заробљеника су сазнали за тешко стање јединица непријатеља у повлачењу. У вези с тим, штаб Ужичке војске је наредио да Шумадијска дивизија организује гоњење преко Ражане ка Буковима и преко Радановаца ка Лепој равни, Лимски одред ка Црнокоси, а Ужичка бригада преко Пожеге ка Ужицу. Пошто је 18. дивизија 7. децембра била у повлачењу ка Ваљеву, главнина Ужичке војске је избила на пут Ваљево - Косјерић без отпора. Одатле је Шумадијска дивизија оријентисана преко маковишта и Јасеновца ка Рогачици, а Лимски одред преко Јелове горе, с тим да десним крилом садејствује Шумадијској дивизији, а левим Ужичкој бригади, која ће преко Ужица и кадињаче насутпати ка Бајиној Башти. Осмога децембра непријатељ је ужурбано евакуисао Ужице. Четврта брдска бригада је посела Хајдучки гроб, Трешњицу и Чакорево брдо да би обезбедила евакуацију. Међутим, Ужичка бригада је снажним јуришима сломила отпор на овим тачкама, па се непријатељ у току наредне ноћи повукао. Тек пристигли батаљони 9. ландштурмске бригаде, којима је била намењена улога посаде Ужица, нису ни ступили у борбу, већ су у паничном страху побегли ка Дрини. Преморене јединице Лимског одреда, које три дана нису добиле хлеба, биле су изненађене противнападом непријатеља на в. Приседо. Командант одреда је морао да интервенише резервом и деловима са Црног врха да би повратио Приседо и продужио напад по задатку. Ипак, ово је био само последњи трзај непријатеља предузет, вероватно, да би обезбедио време за сопствено повлачење. У даљем покрету јединице Ужичке војске нису наилазиле на отпор, сем што су повремено заробљавале делове заштитница непријатеља. На правцу Ужичке бригаде аустроугарски војници су били тако деморалисани “да су се по селима предавали и појединим дечацима”. Десетог децембра Ужичка војска је избила на Дрину. Шумадијска дивизија је ослободила Рогачицу, а Ужичка бригада Бајину Башту. Лимска дивизија, која се успешно одупирала нападима 17. бригаде ка Рудом и Прибоју, такође је прешла у противнапад. Дванаестог децембра је ослобидла Вишеград и Широким фронтом избила на Дрину, од Старог Брода до ушћа Лима. Непријатељ је још једанпут грозничаво покушавао да утврди леву обалу Дрине да би онемогућио прелаз српске и црногорске војске у Босну. Три дана касније ослобођен је Београд. Тиме су завршене српско-аустроугарске операције 1914. године. Осим заробљених, у Србији више није било непријатељских војника. Ужичка војска је у овој бици имала 7.222 избачена из стрја. Од тога 1.097 погинулих, 3.963 рањена и 2.162 нестала, што веома речито говори о размерама њеног ангажовања. Она је стално била на помоћном операцијском правцу. Имала је успеха и неуспеха, али никад није дозволила да непријатељ угрози бок и позадину главних српских снага.Тиме је она свој основни задатак часно испунила. Треба истаћи да је, нарочито у току битке на Дрини, њен бок и позадину исто тако успешно штитила црногорска Санџачка војска.