Церска битка

Први светски рат - у Церској бици

Митар Ђуришић

Одлучивши се 1914. године за рат против Србије, Аустро-Угарска је на Дрини прикупила Пету и Шесту армију, у Срему Другу, а у Банату знатне ландштурмске јединице. Те снаге биле су предвиђене варијантом ратног плана када је требало ратовати само против Србије и, евентуално, Црне Горе. Међутим, како је рат и с Русијом постао неизбежан, другу армију је требало пребацити на североисточни фронт. Ипак, док саобраћајне прилике то не учине могућим, предвиђено је да се и она употреби за демонстративна дејства преко Саве. Да би ту могућност што више искористио, командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар Поћорек пожурио је са офанзивом преко Дрине. Не знајући куда ће непријатељ усмерити главни удар, српска Врховна команда је груписала своје снаге на линији Паланка - Аранђеловац - Лазаревац - Ваљево. За непосердну одбрану граничног фронта истурила је јединице III позива и поједине задружене одреде ради затварања најосетљивијих праваца који су од Дунава, Саве и Дрине изводили ка унутрашњости земље. Док се ситуација не разјасни, требало је остати у одбрани, а касније дејствовати “према приликама”.

Један од ових здружених одреда била је Ужичка војска под командом генерала Милоша Божановића. Њу су сачињавали: Шумадијска дивизија II позива /10, 11. и 12. пук II позива, ојачан 4. пуком И позива, свега 16 батаљона, три коњичка ескадрона, и 6 брдских батерија, под командом пуковника Драгутина Милутиновића/, Ужичка бригада /4. пук И и 4. пук III позива, свега 8 батаљона са три пољске батерије, под командом пуковника Ивана Павловића/ и Лимски одред /4. и 5. кадровски пук и један батаљон III позива, свега 6 батаљона и једна брдска батерија, под командом потпуковника Јеврема Михаиловића/. Сем тога, команданту Ужичке војске били су придати и Златиборски /750 људи под командом мајора Косте Тодоровића/ и Горњачки /750 људи под командом мајора Велимира Вемића/ четнички одред за дејства у позадини непријатеља и евентуално подизање устанка у Босни.

Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Рогачица - Бајина Башта - Мокра Гора - Прибој, затвори све правце који са тога фронра воде у долину Лина и Западне Мораве и тако штити лево крило и бок главних српских снага у Шумадији. Лимски одред је, сем тога, имао задатак да одржава везу са десноклилном црногорском групацијом, Санџаким одредом /Пљеваљаска дивизија -6.000/, прикупљеном у рејону Бобова и Бољанића ради затварања правца ка Пљевљима.

Када је 12. августа аустроугарска Пета армија прешла у напад преко Дине, а српске главне снаге почеле прегруписавање ради одбране Мачве и Подриња, Ужичкој војсци је наређено да пређе у напад ка Вишеграду да би за себе везала што више снага непријатеља и тако олакашала дејство главнине српске восјке која је на северозападном фронту водила одсутну битку. Командант Ужичке војске је тада одлучио да Ужичку бригаду задржи у одбрани између реке Трешњице и карауле Дервенте, а Шумадијском дивзијом и Лимским одредом да пређе у напад. При том је Шумадијска дивизија добила задатак да са полазних положаја Баре - Шарган наступа ка фронту Стари Брод - река Крушевица, а Лимски одред из рејона Гаочића ка фронту реке Крушевица - ушће Лима. Златиборски четнички одред требало је да пређе Дрину код села Клатијевица и Луке да би дејствовао у позадини снага непријатеља, оријентисаних ка Рогачици и Бајиној Башти, а Горњачки да дејствује између Лима и црнорарских снага, а по преласку границе “да тежи планини Јахорини”. Предњи делови Ужичке војске били су прешли граничну линију још 8. августа, посели Вардиште и линију Столац - Орлине -Метаљка западно од њега и положаје Врановину, Паштан брод, Вихор одера, а затим и 5. кадровски пук посели су Бујак у непосредној билзини ушћа Лима.

У међувремену је и Поћорек припремао офанзиву шесте армије на овом делу фронта. Њен 16. корпус из рејона Фоче и Горажда требало је да наступа, почев од 14. августа, ка Пљевљима и Увцу и даље Ужицу. Кад он избије на Лим, по предвиђању 18. августа, и 15. корпус из рејона Вишеграду и Бајине Баште требало је да почне наступање ка Ужицу. Будући да је Шеста армија бројала 60.000 војника, она је била готово два пута јача од Ужичке војске и црногорског Санџачког одреда, а у техичком погледу била је у вишеструком преимућству. Командант Ужичке војске, наравно, није знао какве непријатељске снаге има пред собом. Шести корпус је прешао у напад 15.августа и после дводневних борби потиснуо црногорске и српске делове који су раније прешли границу. По избијању на граничну линију, главнину снага је усмерио ка Рудом, док је помоћним снагама потискивао Санџачки одред ка Пљевљима. Напад Ужичке војске почео је 16. августа, али није имао успеха. Једино је десно крилни 10. пук II позива избио на Дрину између Старог Брода и Вишеграда. Лимски одред је тога дана изгубио сваку везу с црногорским снагама. Командант Ужичке војске је намеравао да продужи напад 17. августа. Међутим, делови аустроугарског 15. корпуса су тога дана прешли Дрину код Старог Брода, одбацили 10. пук ИИ позива са десне обале реке и тако осујетили ову Божановићеву намеру. Пошто се 10. пук задржао на линији Јањац - Гостиље, командант Шумадијске дивизије наредио је да се у остале његове јединице задрже на достигнутим линијама /у висини Поноса и Сухе горе/, да те линије утврђују и међусобно одржавају што чвршћу везу. Команданту Лимског одреда је наређено да, због ситуације код Шумадијске дивизије и црногорских снага, своје истурене делове повуче и главнину одреда јаче ослони на Вихру и Варду. Из Шумадијске дивизије и Ужичке бригаде упућена су му четири батаљона, ради јачања одбране на правцу Прибој - Чајетина. Шеснаести корпус је 19. августа главнином избио на Лим код Рудог, а помоћним снагама ушао у Пљевља. Када је извештен да су делови овог корпуса прешли на десну обалу Устибарске реке, а уочавајући надмоћност снага које нападају Рудо, командант Лимског одреда је предвече тога дана одлучио да своје делове из рејона Рудог поступно повуче ка Прибоју и караули Црни врх. Петнаести корпус је 19. августа вршио последње припреме за напад, јер је, с обзиром на критичну ситуацију Пете армије, добио задатак да безусловно одбаци преко границе српске снаге из рејона Вишеграда и Старог Брода. Његов напад је почео сутрадан, после снажне артиљеријске припреме. Надирући уз поток Бању, тежио је да поцепа борбени поредак Шумадијске дивизије. Притиснут тако јаким снагама, 10. пук је тражио одобрење да се повуче, али му је наређено да по сваку цену брани линију Јањац - Гостиље. И снаге с центра дивизијског распореда су тражиле појачање или одобрење да се повуку с Паноса, али је и њима наређено да морају задржати овај тако важан положај. Иако према Сухој гори није било јачег притиска, командант дивизије је ценио да му је и лево крило угрожено, с обзиром на повлачење Лимског одреда. Када је све ово предочио команданту Ужичке војске, добио је око 17 часова одобрење да дивизију повуче на линију Милошевац - Шарган. Повлачење је извршено у току наредне ноћи, али су 10. пук II позива и 4. пук И позива и даље задржани на Јањцу и Гостиљу. По преласку Лима, главнина 16. корпуса је наступала делом снага уз реку, а делом преко Соколовића ка Варди. Лимски одред се под борбом повлачио ка Цигли и Црном врху, на правцу Прибој - Чајетина. На фронту Ужичке бригаде није било притиска непријатеља. У целини гледано, иако је напад предузет јаким снагама, непријатељ је заузео једино предње положаје Ужичке војске и то по цену великих жртава. Само 15. корпус је већ имао 1.200 људи избачених из строја. С друге стране, иако офанзива Ужичке војске у тактичком погледу није имала успеха, у оперативном погледу она је била врло успешна: читава Шеста армија била је везана на њеном фронту и према Санџачком одреду.

Оба корпуса Шесте армије наставила су напад и 21. августа. Десети пук II и 4. пук I позива су читав дан пружали снажан отпор 15. корпусу, а у току наредне ноћи су се повукли на положаје источно од Милошевца, у дивизијску резерву. Лимски одред је одбио све нападе 16. корпуса. Тога дана је Поћорек одлучио да обустави напад Шесте армије због пораза који је доживела Пета армија на Церу. На горњој Дрини је требало да остану 1. дивизија из 15. и 8. бригада из 16. корпуса, а остале снаге, заједно са Петом армијом на доњој Дрини да бране леву обалу и спрече евентуални прелазак српске војске у Босну. Петнаести корпус је одмах предузео повлачење а 16. је добио наређење сутрадан док је напад који је изводио био у поном јеку. Тек када је после жестоких борби предвече тога дана потиснуо Лимски одред на положаје Лиса - Торник, и овај корпус је прекинуо борбу и отпочео повлачење на леву обалу Дрине. Врховна команда је наредила Ужичкој војсци да преће у офанзиву и поврати гранични фронт чим јој стигне 2. прекобројни пук III позива, који јој је из Ниша упућен шао појачање. Извршавајући овја задатак, Ужичка војска је до краја августа поново заузела истакнуте положаје према Дрини, пошто је савладала слабији отпор заштитничких делова непријатеља. У току свих ових борби имала је 1.327 људи избачених из строја и то: погинулих 206 /4 официра/, рањених 901 /15 официра/ и несталих 220.