Под турском влашћу

Турци су освојили Ужице најкасније 1459. године. Од северних делове Деспотовине образовали су санџак, са седиштем у Смедереву, овај санџак је задржао своје име и после 1521. године, када је седиште пренето у Београд. Судећи по турском попису из 1476, шире подручије Ужица припадало је брвеничком кадилуку у чији су састав улазиле нахије Брвеник, Рујно и Осат. Седиште Брвеничког кадилука било је у граду Брвенику, на ушћчу Брвенике у Ибар. Сам кадилук протезао се, судећи по делимично извршеној убикацији насеља, од оног великог завоја што га чини Дрина у свом средњем току, тј. од линије Рогатица-Страгачина Лука на северу, до Новог Пазара и Рашке на југу и до Увца на истоку до Ибра на западу. Било је, значи, обухваћено планинско подручије Таре, Поникава, Златибора, Јавора, Голије и Чемерна, а у средишњем делу тог простора уздизао се Стари Влах.

Пре 1516. године из брвеничког кадилука издвојене су нахије Ужице, Рујно и Ваљево и укључене у новообразовани ужички кадилук. Смедеревски санџак налазио се најпре у саставу румелијског ејалета (пашилука или беглербеглука), а 1541. припојен је новооснованом будимском ејалету у чијем ја саставу остао, чини се, до пада Будима (1686).

У првом, до сада познатом попису смедеревског санџака, из 1476. године, Ужице се назива селом, што значи да је спадало у неутврђена места. Поуздане вести о постојању посаде у ужичком граду датирауј из 1516. године; забележенно је да посадници - њихов број се не наводи -уживају баште и винограде у старом градском опкопу.

Сасвим прецизне податке имамо тек из 1560. године, тада је посада бројалаукупно 44 мустахфиза. Међу њима налазили су се: диздар, ћехаја, 2 сербуљука и три верска службеника- хатиб, имам и мујезин, што сведочи о постојању веће џамије у самом граду.По знатно каснијем сведочанству Евлије Челебије, џамија је била посвећена султану Мехмеду II.

О поправљању и одржавању тврђаве старало се хрићанско становништво вароши и за ту службу уживали су извесне пореске олакшице; били су ослобођени намета познатих под именом аваризи диваније и текјалифи урфије.

Попис настао нешто касније уписује свега 34 местахфиза. Међу њима био је и један тобџија и сви су, по уобичајној турској пракси, за своју службу уживали тимаре.

Почетком осме деценије XVI века број мустахфиза износио је само двадесет, а после 1589.-34. До повећања броја мустахфиза дошло је, бесумље, због пораста хајдучије, посебно на овом подручију.

Обавештења турског светског путника Евлије Челебије, звуче аутентично када је речо величини посаде. Он наводи да се у овом граду, будући да је у унутрашњости земље, налази само 20 војника, на челу са диздаром. За своју службу поседују тимаре.

Прва сигурна сведочења о цивилном насељу које се развијало уз тврђаву даје већпоменути турски попис из осме деценије XV века. Ужице се ту назива селом и има укупно 64 домаћинства (од тога једно удовичко). Попис је настао када је ово подручије, због угарских упада са севера, било веома немирно, па је и та чињеница морала утицати на степен насељености овог места. Број становника је, значи, у перуоду који је предходио турском освајању, могао бити знатно већи. Ова предпоставка је утолико прихватљива када се има на уму да се Ужице налазило у близини средњовековних привредних средишта и на раскрсници важних трговинских путева.

У току наредних четрдесетак година, упоредно са знатним приливом муслиманског становништва, Ужице ће попримити муслимански карактер и насеље ће добити источњачки изглед. Потребама муслимана (у две мехале живело је укупно 165 домаћинстава) - служиле су се две богомоље; за једну се изреком наводи да је месџид. О постојању других објеката исламске архиктетуре нема ни посредних ни непосердних сведочанстава, али сасвим је вероватно да их је морало бити, нарочито оних које су служиле трговини и занатима. Од 165 муслиманских домаћинстава, 69 (или 41,82%) су исламизирана. и поред тога, и међу хрићанским становништвом дошло је до видног пораста, било је 95 обичних или нормалних домаћинстава, 16 удовичких и 27 неожењених мушкараца. Ужице је ,што је већ поменуто, средиште истоимене нахије и кадилука и има статус касабе.

Попис који је настао 1528. - значи само дестак година касније - показује упадљив пораст овог насеља. Број махала се попео на пет - махала часне султанове џамије, месџида Мехмеда, сина Хамамџије, махала месџида Ибрахима, махала џамије Хаџи Мехмеда и махала Шири војводе - а број муслиманских домаћинстава износио је 294, од тога 27 или 0,91% исламизираних.

Хришћана је било знатно мање него у претходном попису: 35 домаћинстава и 15 неожењених.

Муслимани који су касније дошли населили су се око тврђаве и чинили посебан џемад, наводи се у попису.

Исламских богомоља било је укупно пет; две џамије и три месџида.

И у наредним деценијама XVI века Ужице доживљава интезиван развитак. Шездесетих година ту постоји десет муслиманских махала са 600 домаћинстава и 30 неижењених мушкараца, пет џамија и пет месџида. Усред снажне исламизације, број хришћанских домаћинстава је у сталном опадању, износи 32 и један неожењени. Број конвертита попео се на 98 или 16,33%.

Многи објекти исламске културе, који ће у следећем столећу детаљно набројати Евалија Челибија и који пердстављали нужни део сваког муслиманског насеља, безсумње су били изграћени управо током XVI века.

Последњи сачувани турски попис настао је у време владавине Мурата III (1574-1595), највероватније почетком осамдесетих година - региструје у 16 махала 433 муслиманска домаћинства; хришћанских, која су по устаљеном обичају чинила посебан џемат, било је 36.

Ово смањење броја домаћинстава свакако треба довести у везу с разним моријама, у првом реду чумом, која је седамдесетих и осамдесетих година у неколико наврата, харалана подручију Ужица и Босне. Исламизација је била, према ранијем периоду, знатно мања. Међу 433 муслиманска домаћинства 25 или 0,57% била су исламизирана.

Потребама муслиманског становништва служило је 15 богомоља, од којих шест џамија по имену: џамија покојног (султана) Бајазит хана, часна џамија Хаџи Мехмеда, часна џамија покојног Шири војводе, часна џамија Синана Чеклебије и часна џамија Али војводе. Поименично помињу се следећи месџиди: Хаџи Хамамџизаде, Мансур, Бедредина,Хаџи Гази, покојног Рустем-војводе, миралаја, и Али хоџе, имама.

Турски географ прве половине XVII века Хаџи Калфа записаће само да је Ижице велика касаба. Евлија Челебија назива Ужице шехером и налази у њему 4 8000 муслиманских кућа, три махале хришћанске раје и једну јеврејску махалу. Исламских богомоља било је укупно 34.

Пошто Ужице у то доба спада у категорију шехера и за неколико џамија, које наводи Евлија, има потврде у турским званичним изворима ранијег времена, Евлијина сведочења не звуче сувише претерано. Реч је о следећим џамијама: Алајбегова џамија је вероватно џамија Пустем-војводе, миралаја, можда је то касније Шеикова џамија. Налази се десно од чесме Каменог корита, уз поток Уремовац. Хусеин-агина је вероватно ранији месџид Хусеина одабаше, Намиди (?) заде је ранији месџид Хамами-заде Мехмеда. По казивању истог аутора, овде се налазило још и једанаест основних школа, (занимљиво је да Евлија уопште не помиње медресу, а спомен на њу од данас се сачувао у Ужицу, треба да се налази на месту садашње основне школе Андрије Ђуровућ), десет текија, два јавна купатила, каравансарај (из текста није сасвум јасно да ли је речо једном или два каравансараја), једанаест трговачких ханова , 1 140 уредних и лепих дућана, један јак камени безистан и две јавне кухиње. Панораму града употпуњавали су мостови на Ђетињи - три дрвена и и три камена, тврда и лепо зидана - преко стотину воденица за млевење брашна, неке од њих билесу чак уметнички израћене, и дивне баште “попут земаљског раја”. Куће-приземне и на спрат - нанизане су биле једна изнад друге и окићене с обе стране реке Ђетиње виноградима, баштама и ружичњацима. Улице су биле чисте, а главне чак и поплочане. Покривене чистим плавим оловом, са симетричним минаретом, посебно се истицала лепа, камена зидана Алај - бегова џамиј.

Евлија обавештава и о ношњи становника Ужица. Отменији носе ћуркове од разнобојне чохе, постављене самуром, хермелином, златницом и куном, око главе завијају муслиманске турбане. Свет нижег друштвеног положаја носи чохано одело, чакшире с копчама и калпаке. Њихове жене носе црне фереџе.

Наводе се, такође, и сви они локални представници власти који су се налазили по градовима: војводага, муфтија, представник шерифа, заповедник портиних спахија, јаничарски сердар, повереник за харач, тржни надзорник, баждар, грађевински надзорник, диздар.

Што се тиче положаја становништва, познато је да је он био много повољнији у граду него на селу. Раја је у градским насељима плаћала у приниципу само линче, државне и феудалне даће, а натуралне само ако је обрађивала земљу изван градске тетиторије. Она је, међутим, често била ослобоћена и од личних феудалних даћа, нарочито муслиманска. Као што је већистакнуто, хришћанско становништво се старало о поправљању и одржавању тврћаве и за ту службу било ослобођено давања намета познатих под именом аваризи диваније и текјалифи урфије.

Први сачувани попис овог подручја не даје много података о привредном животу насеља. Сврставање Ужица у категорију насеља сеоског типа указије, очигледно, на то да се његово становништво бавило, искључиво или претежно,сеоском привредом (земљорадња, сточарство, риболов и сл.) Гајили су се пшеница, зоб, просо и лан.

Известан приход забележен је још и од кошница и гајења свиња.

У селу су постојале и воденице - три рајинске и једна хаса.

Већ наредни попис, настао током друге деценије XВИ века, бележи у Ужицу, и то међу муслиманима, знатан број занатлија. Највише је било кожара, обућара (папуџија), сарача, кројача; забележени су, затим, вуновлачари, сабљар, ковач, неџар, касапин, златар и лекар.

О месту трговине у привредном животу насеља убедљиво сведочи постојање посебног кануна (закона) за тврђаву Ужице. Роба, која се на ужичком тргу продавала била је претежно домаћег порекла: житарице, стока (жива и животињска кожа), уже, рибе, сир, масло, воска, мед, гвожђе и гвоздени производи, текстил (чока, сукно,ћебад, платно), чизме, вино, медовина. Са стране се доносио, чини се,само со и пиринач.

Међу муслиманским становништвом забележен је и телал, чије присуство такође указије на развијени трговачки промет. Становништво се бавило, у извесној мери, ипољопривредом - гајењем житарица, винове лозе, лана, конопље, пчеларством и свињогојством.

У старом градском окопу имали су своје баште и винограде неки чланови градске посаде.

Постајало је пет рајинских воденица, једна воденица хаса и једна ваљарица.

С повећањем броја становника повећава се и број занатлија у ужичкој чаршији. Средином треће деценије највећи број занатлија бави се обрадом коже: то су кожари (табаци), крзнари, чизмари, папуџије, сарачи, башмакчије, уздари, следе кројачи, грнчари, дунђери, мутапи, налбанти, ковачи, бравари, халваџије, бозаџије, бакали и старетинари. Има још неколико воденичара и аргата. Занатима и трговином бавили су се и муслиманикоји су се били населили око тврђаве и чинили посебан џемат.

Укупан приход од Ужица износио је 21 000 акчи, а од дела тржне таксе (заједно са још неколико мањих дажбина) -- 9 000 акчи. Пазар се одржавао на два места.

Средином XVI века, а можда и раније, у Ужицу се одржава годишњи вашар. Године 1560. приход од тржне таксе, вашара, младине, новчаних глоба и пореза на бачве износи 36 948 акчи.

Набројани занати, поред неколико нових - као берберин и сапунџија - јављају се и у каснијим турским пописнин касабама.

Богатство у стоци читавог подручија допринело је да Ужице за све време турске владавине, остане значајно кожарско средиште. Многе табакхане поред Ђетиње, у Коштици и на Уремовцу, биле су основа ужичких кожарских заната све до XIX века. И данас се место где је раније била та пијаца зове табана.

Ужице је било и значајно млинарско средиште. У другој половини XVI века. на подручију Ужица радило је 49 воденица и 25 ступа. У зависности од тога да ли су радили 12 или 6 месеци, плаћало се 30, односно 25 акчи, а за ступу редовно 15 акчи годишње. “У овој Вароши на Ђетињи”- забележио је Евлија Челебија - ”постоје разноврсни умјетнички израђени млинови с колом и разнобојним млинским камељем од гранита, тако да таквих млинова нема ни у једној другој замљи”.

И у каснијем времену извесни број станивника бавио се пољопривредом; јављају се нове културе: сочиво, бакла, купус.

Евлија је забележио да је у Ужицу било 1 140 уредних и лепих дућана и један јак каменом зидани безистан, а да су сви становници Ужица били трговци. Од занатских специјалитета нарочито се истицао сахтијан, жуте и тамнозалене боје, био је раван оном у анадолском граду Битлису. Ту су се, затим, изграђивали веома лепи повези за књиге, као и позлаћене и гравиране мастионице за писаће столове.

О месту и значају ужичког занатства речито сведочи и податак да су златар Бедан и терзија Обрад, удружени, исплатили почетком четврте деценије XVII сликаре који су живописивалитрем Благовештења кабларског. Посебан доказ њихове релативне имућности -- ова појава је карактеристична за занатлије уопште: за разлику од сеоских ктитора, ретко су иступали групно при помагању цркве.

У најранијем периоду турске владавине шире подручје Ужица припадало је брвеничком кадилуку. На простору овог кадилука налазила се кнежина Радована Бакића. Највећа концентрација њених села - укупно их је било 64 - налазила се јужно и југоисточно од Ужица, у крају омеђеном рекама Ђетињом, на северу, и Моравицом, на истоку. То је, у ствари, било језгро влаха Бакићеве кнежине.

У времену између 1476. и 1516. Ужице је постало седиште истоимене нахије и кадилука.

У границе овог кадилука ушле су још две нахије: рујанска и ваљевска.

Током XVI века ужичка нахија је доживела значајне промене. Пописи с краја треће деценије бележе, унутар њених граница, око две стотине села. Сасвим прецизан број није могуће дати јер се из текста не може закључити -- када се једно исто име јавља више пута -- да ли је у питању више села истог имена, иначе сасвим обична појава, или се једно исто село дели између више кнежина, односно тимара. У сваком случају, крајем треће деценије XVI века забележен је највећи број насеља на подручју ужичке нахије. Овај број се током XVI века смањивао: 1572. износио је око 130. До овога је дошло због прикључења педесетак села рујанској нахији (у питању су углавном села са подручја Златибора и донекле Ст. Влаха). Смањење броја кућа по селима било је, пак, проузроковано, у највећој мери, чумом, која је седамдесетих и осамдесетих година у неколико наврата, харала, и на овом подручју.

Наведени број села се, изгледа, усталио у каснијем времену. У попису џизјанских кућа из 1640. године - а то је и последња вест ове врсте - у области Ужица било је 134 села.

У време њене највеће распрострањености ужичка нахија допирала је на истоку до Гојне Горе и Папратишта, прелазила је, затим, реку Моравицу, јужни руб означавала су села Луке (?), Бјелуша и Љубиш (није, међутим, сасвим искључена ни варијанта Сивчина - Негбина), западну границу обележавале су Чајетина, Мокра Гора, Коњска Река, Растиште, Драксин, Љештанско и Годечево, а северну Зарожје, Маковиште, Таор, Дреновци и Мрчићи.

На основу сачуваних турских званичних попис може се закључити да је најважнија привредна грана на подручју ужичке нахије била пољопривреда. Међутим, ови извори не омогућавају да се утврди и степен развијености појединих привредних грана, па тако ни редослед којих ће се дати неће бити условљен њиховим значајем.

Током XVI века гајене су овде житарице (пшеница, јечам,суражица, раж, зоб, просо, хељда, каплуџа), поврће (црни лук, купус, сочиво, бакла), винова лоза, индустријске биљке (лан и конопља) и воће (осим ораха, не наводи се поименично).

Османским системом пореза била је обухваћена само ситна стока, па се тако на нашем подручју помињу само свиње и овце. Није, међутим, тешко закључити да је у овом горовитом подручју с изванредно повољним природним условима за узгој стоке уопште сточарство морало представљати, ако не најразвијенију, оно сигурно веома значајну привредну грану. О томе сведочи, убедљиво, не само постојање бројних заната у Ужицу везаних за обраду коже, већ и масовни извоз животињских кожа са овог подручја.

У извесној мери било је развијено и пчеларство. Као привредни објекти помињу се још и воденице и ступе. О рударској производњи постоје несигурна и посредна сведочанства.

Међу пољопривредним културама највише су гајене житарице. Ушур (десетак) - од 1516. плаћала се седмина у снопу и осмина у зрну - обрачунаван је увек у лукнима. У једном недатираном попису смедеревског санџака - насталом, највероватније, око 1540. године, наводи се да су три и по истамбулске киле (мерице) равне половини лукна. Када се зна да истамбулска кила мери 20 ока, односно нешто преко 25 кг, једно лукно тежило би око 180 кг. Вредност једног лукна житарица кретала се, у току XВИ века, овако: пшеница -17, 22, 28, 56 и 72 акче; јечам, суражица, раж, просо, хељда и коплуџа - 14, 21, 32, 40 акчи.

Средином XVI века на име ушура од житарица прикупљене су следеће количине: од пшенице око 1630 лукна, односно нешто преко 290 000 кг, од јечма око 1 180 лукна, односно преко 210 000 кг, од зоби преко 760 лукна, или преко 130 000 кг, од проса преко 710 лукна, или преко 125 000 кг и, најзад, од ражи око 240 лукна или преко 42 000 кг.

Остале житарице гајене су у знатно мањим количинама. У мањим количинама гајено је такође и поврће, као и индустријске биљке, а у сасвим безначајним воће. Култура винове лозе забележена је негде средином XVI века у дванаест села. Ушур од шире износио је преко 160 медри, а пошто медра тежи у смедеревском санџаку 44 оке, односно 56,5 литара, ушур од шире износио би преко 9 000 литара.

Када је речо сточарству, имамо сасвим конкретне податке о узгоју свиња. У трећој деценији XVI века, на пример, новчана дажбина на свиње износила је нешто преко 20 000 акчи, што значи да је број ових домаћих животиња прелазио 40 000 комада. Тај број, међутим, није коначан с обзиром на чињеницу да је известан број села, као и појединаца, из низа разлога могао остати неуписан. У каснијим пописима дажбина на свиње уписује сезаједно са дажбином од Божића (једна акча за прасе или свињу која се клала о Божићу), па тако није могуће утврдити број свиња у каснијем времену. Ипак, на основу релативно малих износа уписаних од ова два намета може се закључити да је свињогојство знатно опало.

Ситна стока, овце и козе, бележена је - будући да је порез на њу припадао, у основи, државној благајни - најчешће посебно у тзв. овчаринске дефтере. Не постоје, на жалост, подаци о броју ситне стоке која се гајила на овом подручју јер се овчарина, купила одсеком и у сачувнаом дефтеру с краја XVI века, није наведен њен износ.

Године 1579/80. на будимско тржиште довезена је из Ужица у неколико наврата козја кожа (сахтијан), овчја кожа (мешин), ђон, крзно, куновина и кабанице. Укупна количина приспеле робе није позната. Само два пута наводи се садржина пошиљке: 44 овчје коже и 81 куновина, а други пут 65 бала овчијих кожа. У једној пошиљци било је и лоја. Укупан ђумрук на робу приспелу из Ужица износио је 16 342 акче. Ушур од кошница представљао је стварну десетину. Тачније, дажбина је износила сваку десету кошницу, или један десети део вредности кошнице, ако их је било мање од десет. Средином XVI века у границама ужичке нахије било је нешто мање од 150 воденица, од тога седам ступа. Млинарина је овде, зависно од тога да ли је воденица радила шест месеци или годину дана, износила 15, односно 30 акчи. За ступу је износила редовно 15 акчи годишње. Ваљарице се јављају доста ретко.

О рударској производњи постоји мали број сведочанстава. Године 1533. у селу Тмору (ово име данас носи један поток у селу Г. Буковица) био је активан рудник. У званичном попису из 1536. ово село је постало гвоздени рудник и на име десетка од гвожђа које производи раја даје се годишње 1 320 акчи. У селу раде два самокова за које се плаћа по 150 акчи годишње, на подручју нахије Осата ради неки Саски рудник.

Судећи по већ наведеном Кануну за Ужице, на овом тргу продавало се гвожђе, гвоздене полуге и производи од гвожђа. Из текста се може закључити, такође, да се гвожђе и изводило за лемеше, на пример (да ли је овде реч о домаћем продукту или увозу из суседних босанских гвоздених рудника не може се са сигурношћу одговорити).

Османска управна подела земље трпела је током времена мање или веће промене, па је, сходно томе, и на ширем подручју Ужица долазило до већих или мањих промена у броју становништва.

Ужичка нахија помиње се у званичним пописима први пут 1516. године и највећу територију обухвата, чини се, у трећој, четвртој, петој и шестој деценији XVI века. До знатног смањена ове нахије долази између 1560. и 1572. године. Највећи број становника у нахији забележен је крајем треће деценије. У око двестотине села има 3 640 хришћанских и 68 муслиманских кућа. Број чланова у једној кући, односно домаћинству, по мишљењу досадашњих истраживача, могоа се кретати од пет до осам. Ако се прихвати она најмања цифра, број становника на овом подручју, заједно са неожењеним одраслим мушкарцима (који се увек посебно воде), износио је нешто испод 20 000. Попис влаха из истог времена бележи 2 326 хришћанских и 38 муслиманских кућа, затим ратаје 198 кућа, неожењене пунолетне мушкарце, удовице и др. Примењујући претходни поступак, број становника са влашким статусом није прелазио 19 000.

Упадљиво смањење броја становника - о чему сасвим поуздано сведочи турски попис из 1560 године - било је проузроковано не само моријама које су харале и наовом подручју, већ и укидањем влашког статуса и превођењем влаха на рајински статус. Не мирећи се са новим статусом, они ће са новим господарима поћи даље на север и северозапад у новоосвојене крајеве. Наведене године било их 89. Множећи број кућа са пет и додајући овом збиру, по обичају, и неожењене, добија се бројка од преко 17 000 људи.

Сачувани пописи из XVII века бележе само оно становништво које је подлегло плаћању трибута или главарине, турски џизје, а то су били сви одрасли и за рад способни немуслимани ако нису - због одређених услуга - тога посла били ослобођени. Два објављена пописа из 1640. и 1687. године бележе у области Ужица 3 355 кућа, односно нешто мање од 17 000 душа. Овде је, очигледно, реч о аутоматском преношењу броја кућа у све касније пописе, јер он сигурно није могоа остати све време непромењен.

Број муслимана у XVII веку на подручју ужичке нахије остаје непознат. Прихватљива је, међутим, претпоставка да је он морао бити већи, чак знатно већи него у претходном веку.

Званични пописи османске администрације веома строго воде рачуна о верској припадности становништва, јер је она била уско повезана с његовим правним положајем. Сходно томе, хришћани и муслимани увек се посебно пописују и то поименично. Захваљујући томе, могуће је , даље поуздано утврдити и број конвертита-нових муслимана. Они уз ново, муслиманско име, додају син Абдулаха (божјег роба).

Пред крај треће деценије XVI века забележено је 3 640 хришћанских и 68 муслиманских домаћинстава. Муслимани су живели у 36 од око 200 села ужичке нахије. Међу њима 26, или 38,24 % били су исламизирани. И влашко становништво било је, у мањој мери, захваћено исламизацијом; од 2 364 куће, 38 или 0,01 % биле су муслиманске. Године 1560. хришћанских кућа, обичних и оних у државној служби, било је укупно 2 073, а муслиманских 89. Од тога су 22 или 24,22 % конвертитске.

За касније време постоје само пописи немуслиманских кућа, оптерећених главарином, па број муслимана остаје непознат.

Имена која се јављају у пописима, грубо узевши, могла би се поделити углавном у две групе: календарска или црквена и народна. У прву би спадала: Костадин, Јован, Ђура, Ђурађ, Димитри, Марко, Степан, Никола, Иван, Петри, Павле, Томаш, Тодор, Лазар, Илија, Давид. У другу групу: Вук, Вукдраг, Вуксан, Вукашин, Вукосал, Вучихна, Вукмир, Обрад, Хранимир, Драгиша, Драгобрад, Добросав, Радосав, Радоња, Божидар, Војин, Богдан, Видач или Видац, Вукач, Радин, Брајан, Прерад, Милко, Грубиша, Милобрад, Цветко, Радко, Владко, Радич, Радован, Милош, Стојан, Радивој, Дабижив, Рајан, Смољан, Бојиша, Углен, Драгаш, Благој, Милој, Мркша, Богавац, Душман, Шарко, Селак, Хреља. Овој групи припадала би и имена страног порекла: Херак, Оливер, Шајин (од тур. Шазин - соко), Данчул, Радул и Мирча. Последња три имена имају несловенски само наставак.

Овим се, међутим, никако не исцрпљује листа коришћених имена у то време, а ред којим су дата је произвољан и није условљен степеном њихове употребљивости.

Патронимици се јављају ретко, као на пример:Ђурђевић, Богић, Милић, Владисалић, Драгић.

Попис из 1476. године бележи на овом подручју, као и читавом простору смедеревског санџака, влашко становништво које је у време наступања Турака имало своју чврсту организацију, са изграђеном војном и грађевинском хијерархијом, веђу личну слободу, као и могућност кретања. Бројне скупине ових влаха--сточара преплавиле су у првим деценијама труске власти ове крајеве, и то не само планиске него и жупне, па су вероватно у редове ових сточара ступили и моги ратари. У овом случају посебно је значајно да су власи ступили у османски феудални систем колективно, са својим уређењем - оно датира из времена пре доласка Турака - са својим старешинама и самоуправом. Становника с влашким статусом било је у свим новоосвојеним земљама. Власи су, међутим, били најмногобројнији у смедеревском санџаку, па је ова колонизација највероватније имала првенство стратешки и војни карактер.

Кнезови су били више, а примићури ниже влашке старешине. Врховни влашки кнез у смедеревском санџаку, у време наведеног пописа, био је Малога, син, Николин.

За своју службу уживао је тимар и имао је своју кнежину. Кнезови и примићури имали су слободне баштине. Дажбине влаха обрачунавале су се у новцу. Свака влашка кућа давала је у првом реду познати влашки дукат -- фулурију. Војничке обавезе састојале су се у следећем: на сваких пет кућа давали су једног војника, који је своју службу обављао месец дана, а сваких педесет кућа - што чини један катун - једног коморницу, односно слугу санџак - бега.

Велики број влашких села у брвеничком кадилуку, тачније 64, припадала су кнежини Радована Бакића чији су потомци у тридесетим годинама XVI века играли значајну улогу у угарско-турским односима. Највећа је концентрација ових села јужно и југоисточно од Ужица, у крају омеђеном рекама, Ђетињом на северу, и Моравицом на истоку. То је, у ствар, било језгро влаха Бакићеве кнежине.

У периоду између 1476. и 1516. године текао је процес прелажења влаха на земљорадњу, као и процес унутрашњег раслојавања. Власи се жале не само на муслиманске представнике власти, већ и на своје старешине - кнезове и примићуре.

Њихова главна служба је, разумљиво, и даље давање војника - бораца. Она сада траје шест месеци.

Померање турске границе према северозападу, после освајања Београда, имало је утицаја и на статус и положај влаха. Њих су Турци почели све више да користе за насељавање пустих места и као радну снагу за пољопривреду. У складу с тим повећана су и њихова давања. Међу кнезовима и примићурима јављају се и муслимани; исламизација је, значи, донекле била захвална за влахе.

До званичног укидања влашког статуса и превођења влаха у рају долази у северној Србији и зворничком санџаку 1536. године. Раније влашке старешине - кнезови и примићури - остали су сада, као старешине читаве раје, и даље у турској служби. Закони за смедеревски санџак из 1536. и 1560. године наводе обавезе и дужности примићура и кнезова. У северној Србији они су, на пример, имали обавезу да, у случају потребе, поведу хиљаду људи који ће поправљати мостове и бродове, као и обавезу да са својом родбином и скупљеним људима чувају земљу у време ратног похода. За своју службу уживали су слободне баштине. Њихова дужност била је наследна. Кнезови су преузели гаранцију за примићуре и њихова дужност била је наследна, а за своју службу уживали су тимаре и слободне баштине. У северној Србији ишли су у војни поход са санџак-бегом. И кнезови и примићури били су дужни да, ако се једно село распе или његова раја растури, пронађу и доведу назад одбеглу рају. Средином XВИ века, сасвим тачно, 1560. године, на подручју ужичке нахије, забележени су двојица кнезова, 41 примићур и 18 њихове браће.

Последња сачувана смедеревска канун-нама, која припада времену владавине Мурата III (1574-95), детаљно набраја све обавезе примићура и кнезова. Примићури су у време мира чували земљу, а у време војних похода заштита земље била је поверена њиховим синовима и браћи. Имали су и других обавеза: враћали су, као и у ранијем времену, одбеглу рају, јамчили за њу и помагали приликом убирања пореза. За своју службу уживали су примићурске баштине, а као јамци за примићуре наводе се кнезови.

Укидањем влашког статуса 1536. године, велики број становника ове нахије добијарајински статус. (Судећи по нешто ранијем попису, власи су чинили, отприлике, половину укупног становништва). Припадници ове друштвене категорије били су везани за земљу (хасови, зеамети, тимари и вакуфска добра) и испуњавали су све законом предвиђене обавезе и према својим феудалним господарима и према држави. Положај раје био је - то је довољно познато - најнеповољнији и не ретко сељаци су излаз из свог тешког положаја тражили у бежању с поседа у хајдучију.

Турска власт је прибегавала разним мерама да би сељака чвршће везала за земљу и онемогућила му бежање. По потреби даван им је чак и дербенџијски статус.

Положај раје био је повезан с верском припадношћу. Ако је муслиман - рајетин обрађивао једна чифлук (комплекс земљишта у поседу једне породице довољан за њено издржавање), плаћао је свом спахији ресми чифт у износу од 22 акче годишње. Код хришћанске раје свака за рад способна глава давала је свом “господару земље” испенџе - новчану накнаду у износу од 25 акчи. Уколико су муслимани држали бивше хришћанске баштине, давали су харач, испенџе и остале шеријетске (обичајне) дажбине. За давање ушура од пољопривредних производа, верска припадност рајетина није имала никаквог значаја. Једина разлика постојала је код пореза на виноградарство; муслимани су плаћали ушур, односно порез на винограде по дунуму - износио је 4 акче -, а немуслимани ушур на ширу.

Уз већ наведене дажбине на најзаступљеније пољопривредне културе, давале су се: дажбина на башту (ресми бостан, две акче, од сваке баштине за поврће које се гајило на њивама у већим количинама); жировнина (ресми белут), дрварина и траварина (такође новчана дажбина уместо кола дрва и сена), дажбина на винске бачве (ресми фучи, новчана такса за продату вино), дажбина за евенке (новчана дажбина коју су у сталном износу давала сељачка домаћинства - баштине - без обзира на то да ли су се стварно бавила гајењем винове лозе или не).

Целокупно становништво подлегало је, најзад, плаћању разних новчаних казни, младарине (или свадбарине) и пољачине. Тиме су се исцрпљивале обавезе према феудалном господару.

Основна обавеза према држави састојала се у плаћању харача или главарине (називан је и џизјом). Њиме су немуслимански поданици изражавали своју потчињеност владару и признавали га за свог врховног господара. За узврат, владар је морао да штити своје поданике, отуда назив зимије - штићеници, у законским текстовима. Харач се узимао од сваког пунолетног, здравог и за рад способног мушкарца, али је могоа да се узима и од куће, односно домаћинства. Из једне наредбе, упућене 1567. године темишварском беглербегу, сазнајемо да раја из смедеревског, крушевачког, видинског и зворничког санџака бежи на подручје темишварског ејалета јер се тамо харач, испенџе и овчарија узимају “од сваке куће, а не од главе”. Од беглербега се тражи да спречи ову појаву и врати такву рају. Износ џизје се током времена мењао и био је различит у разним областима. Удовичка домаћинства плаћала су знатно умањен износ, а слепи, стари и сиромашни били су сасвим ослобођени плаћања харача.

Приликом разрезивање харача водило се, углавном, рачуна о материјалним и физичким могућностима обвезника, а убиран је једном годишње.

О купљењу харача и “Турцима харачлијама” потресна сведочанства оставили су не смо страни путници -пролазници, него и народни певачи.

Под именом аваризи диваније (или авариз) био је обухваћен читав низ посебних обавеза којима је, у виду непосредних државних пореза, натуралних даћа или кулука, била задужена обична раја. Првобитно су даване у ванредним приликама - нарочито ратним - као надокнада државних издатака, а касније су претворене у сталне дажбине које су током времена постале доста разноврсне и тешке. У изворима се обвично под именом текјалифи урфије - државни порези и намети засновани на шеријатском наслеђеном или обичајном праву.

Повлашћено становништво чинили су у ужичкој нахији дербенџије, мартолоси и шахинџије.

Одређене пореске привилигије уживали су и манастири, односно свештена лица.

Дербенџије (назив потиче од перз.речи дербенд, што значи кланац, клисура, теснац) су, по бројности, представљали прву категорију повлашћеног становништва. У односу на њих мартолоси и шахинџије били су безмало безначајне скупине. Дербенџијама је у Османском Царству била поверена брига о одржавању путева и безбедности саобраћаја на њима. У већини случајева дербенџије су биле чувари опасних места и прелазе на путевима. Њихова дужност састојала се у томе да преко таквих места-а то су на овом планинском подручју углавном били кланци и горски теснаци --безбедно преведу путнике, заједно са њиховом имовином.

Другим речима, они су сносили материјалну и моралну одговорност пред турским властима уколико би се унутар, подручја, које им је било поверено на чување, путницима нешто догодило. Осим тога, дербенџије су се старале и о самом путу, проширивали су и чистили тесна и каменита места,поправљали неравнини и секли дрвеће покрај пута. Према сведочењу страних путника, служба ових чувара путева изгледала је овако: Стојећи на неком узвишењу - на које сећају до данас сачувани називи Стража, Стражиште и сл.-они су, ударајући у бубањ, давали путницима знак да је пут безбедан.

Подаци о томе када је које село постало дербенд обично недостају. Власт се одлучивала на овај корак кад би се на једном делу пута указала потреба за његовим обезбеђењем. У попису с краја треће деценије XVI века као дербенџијска забележена су следећа села: Видгошта, Пештан, Крнулуча, Воланова, друго име Добрача, Рзав, Латвица, Чрешњевица, Коневић, Д. Коневић, Д. и Г. Равни, Јагодња, Трнавица, Г. и Д. Бјоска, Г. и Д. Имшаник, Стрмац, Коњска Рика, Врбовик, Гравовац, Врбица, Д. Колишева, Чучан, Дугидол, Сиверева, Сирогојно, Проходиц, а Рожанска, Д. и Г. Краварица, Лупиш и Катушница. Укупно 746 хришћанских и 12 муслиманских домаћинстава. Уписано је још 5 удовичких домаћинстава и 288 неожењених хришћана.

Године 1572. дербенџијску службу обављају села: Г. Имашник, Г. Биоска, Г. И Д. Коневић, Лубиш, Сирогојно, Врбица, Крнулуча, Проходица, Рзав, Стрмац, Чучна, Рожанска, Трнавица, Д. Биоска, Д. Врбовик, Дугидол, Д. Имшаник, Колишева, Г. Равни, Чрешњевица, Латвица, Врутци, Коњска Рика, Пештан, Воланова, друго име Добрача, и Видгоште. Број хришћанских домаћинстава износи 442, муслимансих је само 4, неожењених пунолетних хришћана је 305. Као становници дербенџијских села забележени су још примићури (4) и мартолоси.

Мада се из самог текста не може закључити, веома је могућно да су и они били укључени у дербенџијску службу, утолико пре што су, по потреби, и мартолоси могли обављати службу сличну дербенџијској.

Године 1528. дербенџије су плаћале харачу целини, остале ресмове по дербенџијском обичају, а редовно су били ослобођени групе намета познатих под именом аваризи диваније и текјалифи урфије. Давање ресмова по дербенџијском обичају значи, давање испенџе (лични рајински порез који је хришћанска раја плаћала своме господару) у износу од 12 акчи (за обичну рају износило је 25 акчи), од ожењених се узимало по пола лукна пшенице и пола лукна јечма. Новчане глобе, младарину и порез на винску бурад плаћали су у целини. Попис из 1572. бележи разлике у давањима дербенџијских села. Као и раније, већина села и даље даје цели харач, остале ресмове по дербенџијском обичају (значи у умањеном износу), а ослобађа се авариза диваније и текјалифи урфије. Село Дугидол, међутим, поред харача даје у пуном износу и испенџе, то значи по 25 акчи од домаћинства, ушуре и ресмове, а ослобођени су аваризи диваније и текјалифи урфије. Село Врутци било је ослобођено само групе намета аваризи диваније и текјалифи урфије, а остале ресмове који припадају спахији није давало по дербенџијском обичају, већ као остала раја. За известан број села не наводи се изреком да су ослобођена намета аваризи диваније и текјалифи урфије.

Поред већ поменутих мартолоса, настаљених у неколико дербенџијских села, на подручју ужичке нахије забележено их је још шесторица. Десетак година раније било их је укупно двадесеторица. Овај род војске у нашим замљама био је углавном регрутован из редова хришћана. Они су обављали разне слушбе у корист османске државе. Овде су се, бесумње, старали о одржавању јавног реда и сигурности.

Шахинџије или соколари имали су дужности да обезбеде сваке године одређен број соколова за потребе црквеног двора. До соколова су долазили узгајањем младих, које су узимали из гнезда, или хватали. За лов обучене птице односили су сваке године у Цариград и предавали својим агама. Припадници овог реда уживали су слободне баште и извесне пореске олакшице. На подручију ужичке нахије било је средином XВИ века седам соколарских домаћинстава.