УЖИЦЕ 1804-1842

др Радош Љушић

Рат за ослобођење (1804-1807)

Ужичка нахија се налазила на крајњем југозападу Београдског пашалука. Положај пограничне нахије одређивао је и њену улогу у српској револуцији, као и улогу града Ужица, њеног управног центра. Ужичку нахију су пред устанак чиниле три кнежине: ужичка, рујанска и црногорска са 137 насеља и 1.879 домова. Удаљеност Ужица од Београда, центра дахијске управе, погранични положај, уз то без значајније личности која би могла бити уплетена у припреме за устанак учинили су да ужичка нахија остане по страни у познатој “сечи кнезова”. Такав покољ београдске дахије нису планирале јужније од манастира Раче, што се лепо види из Вишњићеве посме “Почетак буне против дахија”. Нема изворних података који би више осветлили догађаје у граду и нахији у ово време. Сачувано је нешто података о учешћу ужичких Турака у “сечи” у другим нахијама Београдског пашалука.

У етнички хетерогеном Београду живело је доста ужичких Турака, међу којима су најзначајнији Карађорђев “господар из Паланке” Мула Хусеин и познати кабадахија Узун Мехмед. Последњег је дахија Мехмед Фочић-ага упутио у Тополу са дванаест делија, међу којима је био и неки Ахмет из Ужица, да убију Карађорђа. Казнена експедиција је доживела неуспех, јер “тко ће љута змаја преварити”. Према казивању Ј. Ђурића, Узун је “срамотно” побегао у Београд, док Вишњић пева о његовој погибији. Предвођени Карађорђем, одмах по његовом избору за вожда на орашачкој скупштини, кренули су устаници да спале хан у Орашцу у ком је боравило дванаест Турака под заповедништвом Ибрахима Ужичанина. Карађорђе је имао у виду да му је Ибрахим два пута спасавао живот, отуда је проистекло побратимство, па је у договору са устаницима, а на молбу побратима дозволио Турцима да са оружјем, без џабане, оду недирнути у Ужице.

Ужице је постало уточиште и многим другим Турцима Београдског пашалука. Ваљевски Турци су одселили своју децу и жене у безбедније градове-Ужице и Соко, одмах по погубљењу кнежева Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, плашећи се освете. Дахије су у сукобима са устаницима располагале јаничарским јединицама у Београду, Шапцу, Ужицу, Руднику, Смедереву, Пожаревцу и још неким мањим местима. Старешина јаничарске посаде у Ужицу био је познати “ужички дахија” Алил Џавић. Концентрација турских јединица у Руднику у вези је са планом дахија да у борбу против устаника укључе и крџалије Алије Гушанца, који су се у марту појавили на Морави код Ћуприје. На позив Кучук –Алије дошао је у Рудник Џавић са 400 Турака Ужичана. Међутим, дахије су план одложиле до завршетка бајрама, па се ни Кучук - Алија није појавио у Руднику, одакле је требало да изврши пробој према Београду.

Сали-ага, “рудничком бику”, приспео је у помоћ, поред Џавића са Ужичанима, и карановачки муселим Пљакић са 150 Турака. Устаници су предвођени Карађорђем почетком марта напали Рудник. После четвородневних борби и преговора они су дозволили дошавшим Турцима и оним ерлијама који су то желели да напусте град. Устаници су претходно поставили заседу на ужичком друму, али су Турци, осетивши замку, кренули чачанским путем. Заседа је успела да стигне део турских јединица у клисури код Јелена и у борби која се ту развила погинули су Џавић и Пљакић са 200 Турака. Сали-ага је успео да умакне. Преостали Ужичани Алила Џавића је убио Јован Ризнић из Бање, а његова “сабља златна и кесе златне” предате су Карађорђу и представљале су дуго у његовој породици вредан устанички торфеј.

Према једном аустријском извештају од 20. марта 1804. године* Стеван Јаковљевић је са 1,800 устаника контролисао простор од Рудника преко Ужица до босанске границе. У истом извештају налазимо значајан податак да три кнеза-ваљевске, ужичке и шабачке нахије, које је захватио устанички вртлог (>синд ин дем гростен Ауфстанде< ) - мотре на шабачку тврђаву. Уколико извештач мајор Брњаковић није неку другу нахију заменио ужичком, услед недостатка других изворних података нисмо у могућности да ближе одредимо о ком је кнезу реч и колико се устаника из ужичке нахије налазило пред шабачком тврђавом. Гаврило Ковачевић је забележио да је Карађорђе почетком друге половине марта оставио 3.000 људи код Београда, а са 600 обишао границу и поставио обезбеђење: на Морави Стевана Јаковљевића, према ужичкој нахији Петра Кнежевића, на Маљену Милована Грбовића, код Овчара Милана Обреновића, под Медведником протопопа Стефана и на Церу Дмитра Миличанца. Са Кнежевићем су били Милић Дринчић и Периша Савић, а логор им се налазио у селу Глумчу код Пожеге, одакле су мотрили на немирне Турке.

Ужички Турци су под управом новог муселима Хаџи Заим - аге (у народној песми Кучук Заим - ага), заједно са соколским Турцима упутили тужбу против српских устаника босанског везиру у којој су опширно оцртали почетак устанка. Тужба је упућена на Порту са захтевом да се стане на пут анархији у Београдском пашалуку.

Док је трајао сукоб са дахијама, устаници су се понекад обраћали ради помоћи суседним турским старешинама. За такве мисије користили су познатог Дели-Ахмета, кога су у априлу послали у Сребреницу Хасан - паши и од њега добили писмено уверење да их неће напасти, као ни Турци из Ужица и Сокола, који ништа неће предузети без његовог знања. До митрополита Стратимировића је допрло писмо ужичког муселима српским старешинама у коме им је давао савете како да успешно ратују против дахија и њихових присталица.

У догађајима око Шапца, после погибије дахија, учествују ужички Турци и Срби из ужичке нахије. После упада Турака из Босне у Шабац (Муса-ага, Бего Новљанин, и др.) наредио је Бећир - паша ужичким Турцима да крену према Шапцу. Од истог аустријског извештача, четири дана касније, добијамо податак о учешћу Срба из “Ужица и других места” у устаничкој војсци (7.000 људи), која се налазила у Барајеву и Бељину ради заштите прилаза од Шапца. Зна се и то да је Бећир-паша још крејем августа упутио у Шабац 200 спахија, углавном Ужичана, да поседну град и спречавају сукобе између устаника и Турака.

Сачувано је писмо Јанка Катића и других српских старешина Хаџи Заим-аги, ужичком муселиму, у коме му 3.октобра јављају да су примили од Кара Османа 600 дуката (5.400 гроша) од пореза ужичке нахије. Порез је разрезан на све нахије ради исплате крџалија Алије Гушанца и покрића издатака Бећир-паша. Чуде се што је тако мало новца послао, јер су се они надали и тако јавили Бећир - паши: “доћи ће нам от Ужице седамдесет осамдесет ћеса”. Ову опомену требало је озбиљно да схвати, да се не игра главом и новце да што пре пошаље, “зашто узјаха и други порез”. Зулума је било у читавом пашалуку а не само над ужичком рајом, па се због тога не може правдати, већ нек новаце шаље, јер “бога ми биће от нас сијасета, па ће и от вас горе”, писале су српске старешине.

Ужичку, пожешку и сосолску нахију привукао је само делимично вртлог српске буне 1804. године, за разлику од Шумадије, западних и источних нахија Београдског пашалука. Неоспорно је учећше једног дела српског живља ужичке нахије у неким догађајима прве године српског устанка. Ипак, Срби у Ужицу су мировали, колико због своје малобројности, толико и због мноштва Турака Ужичана и многих избеглица који су ту нашли уточиште бежећи пред устаницима из многих насеља Београдског пашалука. Споменуте нахије дочекале су неослобођене другу годину устанка.

Крајем марта Карађорђе, или неки истакнутији устанички старешина обишао је Ужице, Карановац и Ћуприју, вероватно ради преговора са тамошњим Турцима, јер су из тих места полазиле турске пљачкашке чете које су народу наносиле огромне штете. Иако су устаници са Турцима смештеним на простору од Ужица до Ћуприје у првим месецима 1805. године били у некој врсти примирја, до њих су допирали извештаји о турским подмуклим плановима. У Ужицу је било превише Турака озлојеђених устаничким успесима, а потиштених својим бежанијама који су се у тим испадима у нахији показивали све опакијим. Иначе су ужички Турци, како бележи Баталака, “држали себе за особите јунаке”. После једног притајеног мирног периода, изненада су око 20.маја напали један мањи одред српске војске, који је, вероватно, био смештен у близини града као стража и уништили га потпуно. Затим су опљачкали и попалили околна села и побили све који су им се супроставили. Овом приликом поклано је доста Срба у Ужицу. Из српског табора одговорено је на напад. Изгледа да су устаници напали Ужице и том приликом изгинуло је око 300 Турака. Оваквих испада Турака било је више, па су једном приликом страдали неки српски трговци који су се враћали из Приштине. Другом приликом опазиле су их српске страже са Маљена и “рудничке међе”, сузбиле их и одузеле им похватано робље. То је натерало Карађорђа да нареди Милану Обреновићу да се тачно извести о јачини Турака у Ужицу.

На скупштини у Пећанима (март-април 1805) донета је одлука о освајању ужичке, пожешке и соколске нахије и њиховом присаједињену ослобођеним областима. Међутим, Карађорђе није желео тих дана да улази у остворени рат са Турцима док српска депутација у Цариграду, упућена одлуком исте скупштине не заврши рад. Истовремено је настојао да сазна да ли предстоји напад споља на ослобођени део Србије. Стога су Срби били на опрезу у три неослобођене нахије. Јендом одреду, упућеном према Ужицу, Карађорђе је поручио :”Чувајте се Турака ....Будите храбри и обазриви да не погубите главе као Ужичани. Док смо робовали под Турцима доста смо страховали, сад нека они страхују од нас и не дајмо се да нас преваре”. Срби су се држали дефанзивно и само су појачали обезбеђења у правцу Ужица и Карановца.

Постављање Хафис - аге за београдског везира средином маја, а нарочито његова делатност уперена против устаника, приморала је Карађорђа на промену става према Турцима. Хафис - паша се одлучио за концентричан напад на Србији и то из Ниша, Карановца, Ужица, Шапца и Смедерева. У ова места послао је своје људе да изврше припреме. Тако је у Ужице упутио Омер - агу са бурунтијом и овај се убрзо начинио неограниченим господаром града. Одмах је позвао из Босне Осман-агу Фочића, Бега Новљанина и друге истакнуте зулумћаре и са њима организовао нове јаничарске јединице. Уместо старих муселима из касаба шабачке, ваљевске, соколске и ужичке нахије поставио је своје људе. Шабачком Авди - аги је јавио да му је Хафис - паша дао право да “суди и забит да буде у ове четири нахије”. Београдског везира Сулејман - пашу није признавао, а његовог силахтар-агу није хтео ни да саслуша када је овај долазио да га мири са устаницима. Овакви поступци Хафис - пашиних људи открили су устаницима његове праве намере. Стога се вожд одлучио на делилмичну офанзиву у правцу карановца, који је пао на Петровдан. Док су вођене борбе око Карановца, Јаков Ненадовић је имао задатак да спречава евентуалне покушаје Ужичана да притекну у помоћ опседнутом граду.

Карађорђе је 30. јула упутио проту Матеју Ненадовића од Карановца према Ужицу, а сам је отишао у Јагодину ради припреме војске за одбрану од Хафис -пашина напада из правца Ниша. Српским устаницима пред Ужицем вожд је поручио преко Проте да настоје да са Ужичанима одрже мир све док се он не обрачуна са новим везиром, а уколико у томе не успеју, да их на било који начин онемогуће да га не нападну с леђа.

Прота Матеја у договору са Јаковом Ненадовићем и Миланом Обреновићем позове Турке из Ужица на преговоре који су се водили у гори Црнокоси. Турци нису могли да прихвате српски захтев за истеривањем Омер-аге Нишког, Бега Новљанина и њихових нерегуларних јединица, па су преговори пропали. Стање у граду најбоље илуструје порука Турака, упућена тих дана устаницима: - “Вала, рајо, отели сте Карановац, узмите још Ужице, пак онда идите управ у Стамбол”.

Проти је било јасно да се са Турцима мир не може одржати па је у ваљевској нахији наредио скупљање нове војске, а сам је отишао у Земун 22. јула ради набавке муниције и других војних потреба. С прикупљеном војском и два топа убрзо се појавуо пред Ужицем. Изгледа да је одмах дошло до првог “великог боја”, после чега су се Турци јаче утврдили, а устаници заузели положај: са запада, од Поникава, нападале су Милић Кедић и Хаџи – Мелентије са Сокољанима; са савера и северо-истока, од Татинца и Крчагова, Јаков Ненадовић са Ваљевцима; са истока, уз Ђетињу, Милан и Милош Обреновић са Рудничанима и са југа, од Забучија, прота Милутин Илић са Гучанима. Србима из ужичке нахије командовао је Алекса Поповић. Свим опсадним јединицам заповедао је и операције усмеравао капетан Радич Петровић.

Турци су Ужице заштитили и утврдили метеризима и заседама направљеним од земље и камена. Србе Ужичане стрпали су у неколико зграда и спалили су српску варош. Срби су започели 30. јула напад, који је трајао и сутрадан до четири часа по подне. Топовима су запалили турску варош, коју је ватрена стихија потпуно прогутала. Том “божјем чуду” дивио се Прота посматрајући са оближњег брда како се читава варош претвара у пламен и дим које је у блику “амбреле” закрилио читаву котлину. Настала је бежанија према утврђеном граду који није могао све да прими, што је приморало Турке да на бедеме истакну беле заставе. Преговоре су устаницима водило је двадесет Турака “беле браде “, агалара. Преговори умало нису поново пропали због Протиног упорног захтева да му се преда хат Осман-аге Фочића, “јербо је његов брат Фочић, кад је могао оца посекао, мога коња одвео”, инсистирао је Прота. Из истих побуда морао је и Бего Новљанин свог коња предати Луки Лазаревићу. Напослетку је начињен овакав споразум: - да Ужичани истерају из града Омер-агу, Бега Новљанина, Осман-агу Фочића и његовог брата и све њихове присталице (јаничаре и дошљаке) без права повратка у “вилајет”; - да староседеоци Турци мирно пребивају у царској тврђави и у вароши, баве се својим пословима, али да не смеју излазити из Ужица; - да се у српске послове не мешају, и да им суде њихови судови; - да Срби добију своју власт и своје судове и - да Турци, у име одштете, плате устаницима 50.000 гроша (5.000 дуката), “ тек да виде као с данак плаћа”, и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци. Од тог новца устаници су послали у Сребреницу Хази-бегу и Хасан-паши по 400 дуката царских “што нијесу помагали Ужичанима”.

Одредбе уговора испуњене су 2. августа. Према Протином причању, истог дана су Ужичани Турци пипали рукама српске топове и , уверивши се да нису дрвени, заплакали су, а неко је од њих приметио: “Е одиста оће да се мијења царство”!

Карађорђе је ужурбано припремао Шумадију и Поморавље за сукоб са Хафис -пашом. Немајући довољно стрпљења да сачека резултат борби око Ужица, кренуо је са једним делом војске у помоћ. Код Рудника га је сусрео писмоноша с вешћу да се град предао и вожд се вратио у околину Јагодине да настави припреме за одлучан сукоб са Хафис - пашом.

У борбама за узимање Ужица, које је и Вишњић опевао, погинуо је храбри барјактар Дамјан Миленковић и још седам српских војника, двадесет је рањено, док је Турака пало триста, а много рањено.

После пада Карановца и у време опсаде Ужица у Босни су почеле припреме за напад на устанике. На једном скупу у Сарајеву донета је одлука да 10 барјака спреме по 50 војника и да под заповедништвом Мемиш-аге Мачковића буду приправни за напад на српске устанике код Ужица. Босански везир Сејди Мустафа-паша прихватио је молбу ужичких Турака и тражио од Порте дозволу за борбу против устаника. Зна се да је био у споразуму са Хафиспашом и да је наредио мутесарифу зворничког и ајану сребреничком да ослободе и бране Ужице и никако даље да не наступају. Међутим, у изворима нема података да је извршен напад. У једном извештају стоји да се “у Босни јако Турци купе”, али и то да их се српски устаници “нимало не боје канда и нису живи.”

Убрзо су се устаничке јединице повукле својим кућама, а у нахији су се задржали Милан Обреновић и капетан Радич Петровић ради уређивања пограничних стража, “и ужички предел да организују и уредбу сваку како и у другим пределима да учине”. Ужичка војска је пребачена на Златибор и према Дрини на простору нове српско-турске границе. На Златибору је боравио господар Милан Обреновић, њен први заповедник, са капетаном Радичем. По свршетку ових догађаја, ужичка нахија је постала “мирна крајина”, па јој је за војводу постављен Алекса Поповић из Субјела, који је и до тада био кнез и најчешће се тако потписивао. Оглашено је свим Србима да могу слободно долазити у град ради трговине, да им безбедност јемстују ужички Турци и српске старешине.

Тврђава је остала у рукама Турака, а варош и Срба и Турака. Срби и Турци су под претњом тешких телесних казни од 50 и 100 батина и за најмању кривицу били принуђени на миран и толерантан однос. Томе је много допринео Алекса Поповић, који се нарочито истицао својим политичким способностима, а мање војним. Као српским старешинама успешно се у спорим предметима договарао са турским старешинама, а Срби и Турци су у почетку живели у добрим односима. У овом послу Поповићу је помогао бивши спахија Дели-Ахмет, који се истакао још у преговорима.

У борбама око Ужица “одликовао се храброшћу и памећу” Михаило Радовић из Равни, па је захваљујући томе постао кнез Златибора. Као старешина једног дела кнежевине Рујно јавља се у ово време и Михаило Радуловић из Милићева Села, коме се ускоро губи сваки траг.

Срби су војевање у 1805. години завршили освајањем Карановца, Ужица и разбијањем Хафис-паше на Иванковцу. Тим “трима славним победама опијеним, сваки Србин и Српкиња песму пева гордо”, бележи прота Матеја Ненадовић.

Чим је ослобоћена ужичка нахија и заведена српска власт, отпочело је сакупљање пореза, којим су устаници подмиривали разне војне и државне потребе. Јаков Ненадовић, комндант ваљевске, шабачке, ужичке и соколске нахије, примио је 15. новенбра 1805. Године 9. 684, 30 гроша “порезе ужичке” од Живка Дабића и Алексе Поповића.

У Ужицу је извесно време владао мир. На скупштини у Смедереву (деценбар 1805) ужичку нахију су представљали Алекса Поповић и Милутин Илић, прота пожешки и ужички. На њој је, између осталог, донета одлука о обустављању исплате данка Проти и ратни план за 1806. годину. Према ратном плану ужичка нахија се налазила под окривљем југозападног фронта, који се делио на два сектора: Вишеград-Нова Варош, под командом господара Милана Обреновића, и Нови Пазар под заповедништвом “кордун коменданта” Радича Петровића. У априлу је српска војска бројала око 33.000 војника, од тога је било 3.000 коњаника, а имала је 48 великих топова и 4 митраљеза. На граници иза Ужица и дуж Западне Мораве налазило се око 2.000 пешака и 250 коњаника. После најзначјаније битке првог устанка-на Мишару, устаничка војска је имала 65. 000 војника и 54 топа. На простору од Делиграда преко Новог Пазара до Вишеграда налазиле су се тада мање српске јединице у јачини од 4.000 бораца, пошто је отуда претила најмања опасност.

Од догађаја који су се збили током 1806. године у Ужицу и нахији било је значајно што је Радич Петровић у фебруару продро у Стари Влах, где су се немири појавили још крајем претходне године, “и цариградски друм који у Босну иде сасвим затворио и пут Црној Гори отворио и отуд барут олово и прочаја добивао”. Српске јединице на овом фронту налазиле су се почетком године испред Вишеграда, Нове Вароши и Новог Пазара. Неоспорно је да су већину ове војске сачињавали становници ужичке нахије. У фебруару су Турци из Босне продрли према Дрини. Совјет је писао војводи Милану 20. марта да се не обазире на турске поруке већ да се припрема за борбу (“који за војску јест, све у логор изтеруј”). О томе је Милан известио Раку Левајца, који се налазио према Новој Вароши и Новом Пазару, и препоручио му да сав јужни део ужичке нахије подигне и крене у даља ослобађања. У кнежину Црну Гору приспео је са појачањем од 600 момака Грбовић. У Пожеги, где се налазио војвода Милан, било је мноштво војске. Очекивао се долазак Карађорђев.

Према наредби добијеној из Цариграда, босански везир је припремао напад на Србију, а за главног заповедника турских јединица у правцу Ужица именовао је зворничког мутесарифа и вишеградског капетана Мехмед-пашу Видајића. Овај је у исто време када је и Сулејман-паша напао на Радича Петровића крај Студенице, успешно продро у правцу Ужица, потиснуо Србе и у утврђењу, у ком су се затворили ужички Турци, оставио 50 војника из Прозора и два барјака Островчана. Овај успех поздрављен је из Травника грувањем топова. Десетак дана касније Ужица се дочепао и неки Дели Асан-паша. Пошто је спалио манастир Студеницу, Сулејман-паша Скопљак је кренуо на Ариље. На Радаљеву су му пружили жесток отпор Срби које је он у марту разбио после крвавог боја и успео да продре у Ариље.

Карађорђе се појавио у Ужицу крајем априла, одржао смотру војних трупа и одмах издао нужне наредбе за одбрану града, јер је био обавештен о покрету Турака из Старог Влаха и из Сарајева. Ту је пред целом војском погубио тројицу буљугбаша због несавесног обављања војничке службе. Ни строге Карађорђеве мере нису много помогле.Босански Турци су свим силама настојали да контролишу комуникацију Вишеград-Ужице.

Потиснути офанзивом Сулејман-паше из Старог Влаха, српске старешине Милутин Илић, Новак Бошковић, Милић Радовић и кнез Максим Рашковић држали су положаје око Ужица. Њихов задатак је био ограничен на спречавање упада и испада Турака у и из Ужица. Крајем маја продро је из Сарајева у Ужице са хиљаду Турака. неки Орд-ага, захваљујући небудности српских стража. У граду се задржао два дана, па је са придруженим Ужичанима, низ Ђетињу, преко Горобиља и Мораве стигао до села Лопаш где су га поменуте српске старешине дочекале и у дводневним борбама (1. и 2. јуна) потукле до ногу. Овај брзи продор, како стоји у извору, стао је главе турског предводника, као и још 200-300 Турака, од тога четрдесетак Ужичана. Потом је, изгледа, дошло до још два сукоба са Турцима на Љубањама и Пониквама.

У време мишарске и делиградске битке немамо података о било каквим покретима у ужичкој нахији. На мир, не само у овој нахији већ и у читавој Србији пресудно је утицала мишарска битка која је босанску војску онеспособила за веће борбе и на дуже време. Ускоро су отпочели мировни преговори са Портом преко Петра Ичка. То се одразило и на живот у Ужицу, где су се, према једном извештају, “Турци са Србом помирили и помешали тако да Серби у град из града улазе излазе и потребите трговине воде”. Трговина са Босном се, такође, одвијала несметано.

У Ужицу је постојало двовлашће од освајања 31.јула 1805. до марта 1807. године.Оно се, углавном, односило на варош где су живели Срби и Турци, а само делимично на утврђење, где су Срби одлазили само ради послова. Ово двовлашће прекинуто је у априлу 1806. И поново успостављено у јулу-августу исте године. Српско-турски споразум склопљен у време предаје града и придржавање Срба и Турака његових одредаба омогућавали су сношљивије, каткад и добре међусобне односе. Када су ти односи покидани, а разлога за то било је превише, Турци су се затворили у тврђаву и отпочео је коначни сукоб.

Почетак краја оваквом стању у Ужицу осетио се у току борби за освајање Београда и Шапца (крај 1806. и почетак 1807). У то време се код српских старешина јавила идеја о потпуном истеривању Турака из Ужица. А када је у Београду и Шапцу, после освајања, извршен почетком марта 1807. познати покољ Турака, и ужичким Турцима је било јасно каква их очекује судбина. Стога су се затворили у граду и обратили за помоћ босанском везиру.

Карађорђе је још 6. фебруара саопштио Константину Јовановићу да ће за четири до пет дана кренути за Соко и Ужице да прими њихову продају. Десет дана касније вожд се упутио у Тополу. Намеравао је да крене на Ужице, куда је требало да буде упућено 500 одабраних вождовних момака са 100 коњаника. Међутим, долазак једног Портиног чиновника у Београд почетком марта ради преговора о миру, омео је Карађорђа да спроведе ову замисао, па се, уместо у Ужице, упутио у Београд. У првој половини марта у Београду је Народна скупштина одбила мировни уговор који је Петар Ичко склопио са Портом и одлучила да у савезу са Русима настави ратовање против заједничког непријатеља Турске. Према усвојеном ратном плану, Милан Обреновић и Лазар Мутап упућени су према Ужицу и Вишеграду. У Београду је вожд сазнао за продор Турака из Босне у Ужице, што га је приморало да се врати у Тополу и припреми војску за одлучни напад.

Аустријски извори бележе истовремено и марш српских трупа према Ужицу и боравак Јакова Ненадовића у његовој близини. То нас наводи на закључак да је српски војвода покушао да спречи турски упад у град, али није имао успеха.

Карађорђе је сакупио војску у јачини од 7-8.000 бораца и са Марком Катићем, Станојем Главашом, Вулом Илићем и Симом Марковићем упутио се Ужицу. Писмом од 14. априла јавио се Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу и Стојану Чупићу и наредио им да се припреме да пређу Дрину и запале Босну, а он ће код Ужица оставити 500 војника и придружити им се. Ненадовићу је поручио да дође код Ужица ради детаљнијег договора.

Карађорђе је средином априла стигао испред Ужица и одмах је извршио распоред српске војске. Милан Обреновић и Лазар Мутап са 5.000 војника распоређени су на простору од Сокола према Вишеграду и Новој Вароши. Ту су ископали неколико шанчева (Поникве, Кремна,Таламбас, Торник...) и добро се у њима утврдили. Јован Демир се налазио у креманским шанчевима и онемогућавао упаде из Босне преко Вишеграда. Знао је понекад да упадне у Босну и продре до познате Новакове стене. Милош Обреновић и Михаило Радовић су на Златибору ометали упаде Турака од Сјенице и Нове Вароши. У два шанца на Пониквама налазили су се Лазар Мутап са Ужичанима и Петар Јокић са Јасеничанима. Ту се својим јунаштвом истакао Јован Барјактар чије је подвиге опевао Сима Милутиновић у својој “Србијанки”.Трупе Јакова Ненадовића (7.000 бораца) заузеле су положаје на Дрини према Зворнику. Војска коју је вожд довео (7-8.000 људи) опколила је град. Милош Обреновић командовао је војском ужичке нахије, њему је био потчињен Михаило Радовић, заповедник шанца на Таламбасима. Карађорђе је тада, бележи Милићевић у Поменику, поставио Милоша Обреновића за војводу у селу Равни пред кућом Михаила Радовића.

Турци су се добро утврдили и извесно време успешно се бранили. Муђутим, захваљујући добрим делом топовима из којих су устаници,”једнако велики огањ” бацали на Ужице, одбрана је попустила, а Срби су, после повлачења Турака у град, ушли у варош концем априла. Према броју изгинулих Срба (500-600) могло би се закључити да је окршај био жесток. Не зна се колико је Турака изгинуло, јер су њихова тела унета у тврђаву. Тиме је отпочела тромесечна блокада Турака у утврђењу. Устаници су мислили да ће и тврђаву брзо освојити, па су једну чету војника упутили према Вишеграду.

Карађорђе је учествовао у опсади непун месец, а када је сазнао за погибију капетана Жикића и напад Мула-паше на Миленка Стојаковића, уз уверење да Ужице, ипак, неће тако брзо пасти, подигао се и отишао у Тополу и даље на исток. Милану Обреновићу поверио је опсаду ужичке тврђаве. Под његовим командом, према аустријским изворима, налазило се 30.000 устаника.

Због веома неприступачног положаја тврђава се није могла другачије освојити сем исцрпљењем глађу опсађених, на што су се одлучили устаници. Турцима у Ужицу могла је приспети помоћ само из Босне, што је и учињено неколико пута. Босански везир је планирао један концентричан напад на устанике код Ужица, па је мноштво војске из Босне упућено у том правцу. У једаној таквој диверзији почетком јуна доживели су Турци страховит пораз и брзо су пребачени преко Дрине уз велике губитке. Месец дана касније Хасан-паша од Сребренице имао је нешто више среће. Мањи део његове војске (1.200 људи) успео је да продре у тврђаву, док је већи део (3.800) сузбијен према Босни. У јуну су Турци још једном безуспешно покушали да се пробију према Ужицу. У јулу је Марко Катић разбио на Пониквама турску војску (5.000) коју је предводио Ђул-бег и дочепао се важне преписке у којој је опасђеницима јављао да им је то последња помоћ коју им шаљу. Средином јула били су сви Турци из Босне враћени преко Дрине.

Стање у тврђави временом је постајало све несношљивије. Поред већег броја бегунаца, Турци су сами пуштали из тврђаве, углавном женску децу, коју су устаници прихватали и покрштавали. Глад је харала градом, ока коњског меса коштала је 25 гроша. Турци су до пред сам пад пружали огорћен отпор, што је приморало Милана Обреновића да писмом позове Карађорђа у помоћ. Убрзо је вожду упућено и друго писмо којим му је јављено да су се Турци предали 15.јула. Карађорђе у Смедереву, а Младен у Боеграду поздравили су пуцњавом топова пад Ужица. Град је примио кнез Сима Марковић, према једном избору, према дугом, војвода Милан Обреновић.

Турци су се предали под условима: “да (...) имаду слободу сав њихов бакар и све остале ствари онде нашим људима разпродати и затим да их Срби до Дрине с миром допрате и препрате”, што је извршено 18. јула.

Око предаје утврђења устаницима успешно се залагао Никола Милићевић Луњевица. У борбама за ослобођење Ужица тешко је рањен војвода Милош Обреновић - “ударило га тане пушчано више леве сисе, па изишло кроз плећа, но и ту му срећа његова или може бити срећа народа српског, одржи живот”.

Потом су српске старешине отпустиле један део војске, углавном јединице, да сакупе летину у веома родној години, јер “нигди толико нису имали”.

Губитак Ужица веома је ожалостио и збунио босанске Турке, којима је постало јасније да су устаници сада ближи Новој Вароши, Вишеграду, чак и Сарајеву, за чију судбину је оправдано страховао босански везир. Стога није никако изненађење што се већ средином августа прикупила нова босанска војска у јачини од 30.000 према Соколу и према Ужицу у јачини од 40.000 војника. У тим јединицама нашло се око 2.000 Турака избеглица из Београда и Ужица под командом Дервиш-аге. Напад у правцу Ужица није извршен.

Господар Милан Обреновић је свом брату, сада већ војводи Милошу, пошто је успео за четири месеца да преболи рану, “поклонио” заповедништво над Ужицем и ужичком нахијом. Војвода Милош је “лети на Златибору чувао крајину од Турака, а зими је седео у Ужицу”. У борбама за Ужице он се нарочито истакао храброшћу и, како Вук сведочи, док је Милан “господавао и заповедао, Милош је војевао и војводовао”.