УЖИЦЕ 1804-1842

др Радош Љушић

У ослобођеној Србији (1807-1813)

Ужичка нахија и Ужице су дефинитивно ослобођени и присаједињени устаничкој Србији 1807. године. Од тада наступа нов период њихове историје у српској револуцији, испуњен, пре свега, унутрашњом организацијом власти, суда, сређивањем економских прилика и новим начином живљења у слободној заједници. Додуше, та се слобода морала одржавати даљим ратовањем, које се одвијало, углавном, на простору српско - турске границе. Иако су бројна попришта била удаљена од Ужица, становници овог краја су у њима активно суделовали.

Ужице је после ослобођења постало главна војна база за даљи ослободилачки рат против Турака у правцу југоисточне Босне. У њему и његовој околини налазило се понекад и до 30.000 војника спремних за неки од планираних подухвата. У граду се редовно налазила артиљеријска батерија уз велико складиште муниције. Ужице је, према термину који употребљавају француски извори, постало седиште главног штаба за југозападни фронт. Српско - турски сукоби нису престајали на овом простору ни 1808. године, али одлучујуће битке није било.

На сам Божић 1808. године, у помало необично време за ратовање, напали су Турцина Златибор. Дочекао их је Михаило Радовић, који је замењивао одсутног војводу Милоша Обреновића, и потукао до ногу. Захваљујући овом успеху и Милошевој препоруци, Карађорђе га је наименовао устаничким војводом и издао му одговарајућу диплому. Према податку једног аустријског уходе, у другим изворима непотврђеним, Јаков Ненадовић је на позив Карађорђа 18. марта отпутовао у Ужице са 150 коњаника. Следећег месеца отпочеле су ужурбане припреме за рат, позвани су отпуштени војници, обновљена утврђења, припремљена муниција и артиљерија.

Српско - турску границу обишао је у пролеће 1808. године руски инжењерски мајор Грамберг као инструктор за фортификацијске радове. У Ужицу је затекао 13 топова, колико је имао и Шабац. Заповеднику града је предложио да добро утврди један суседни вис који је својим изузетним положајем могао да представља велику опасност у случају опсаде Ужица. Његов предлог су Ужичани спровели у дело.

Карађорђе је у писму од 18. јула јављао генералу Исајеву да су Турци прешли границу и ударили на српске страже на Златибору “и били су се један дан ваздан”. Пошто су Турци припремали напад на Србију са свих страна, то га је молио да му притекне у помоћ. У Новој Вароши су биле у пуном јеку, отуда је упућена оваква порука устаницима: “Море, Срби, сад држте се, сад се наш цар пробудио, а пре није био будан, него је заспао”. У то време је вожд окупљао резервне турпе у логору код Крагујевца, Према једном аустријском извештају из тих дана, он је заповедио Милану Обреновићу, Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу и Стојану Чупићу, командантима ужичке, ваљеваке, шабачке и мачванске нахије, да не прелазе Дрину и да се уздржавају од сваког непријатељства. Чини се да је у јесен југозападне граничне положаје уређивао Никола Шкуљевић. То није сметало војводи Милошу Обреновићу да у октобру предузме смео поход до Рудог, где је са два мања топа и 2.000 војника извео јуриш на турски шанац. Срби су успели после “8 сати трајућег боја” да спале варош са џамијама и безбедно се врате на падине Златибора. Турци су предвођени Хасан-пашом Сребреничким поново прешли Дрину код Раче на Лучиндан (31. октобра). Код тамошњег шарампова дочекали су их устаници предвођени Миланом Обреновићем, Хаџи Милентијем и Алексом Поповићем, потукли, отели робље, један топ и муницију. Потом су прешли реку и гонили непријатеља “6 сати даљине”.

Да би се рат против Турака водио успешније, биле су неопходне одређене припреме, како у погледу обезбеђења провијанта тако и у обучавању војске. Карађорђе је преко Совјета наредио у јулу 1808. да се у свим нахијама одваја двадесета овца и коза с којима ће се у рату прехрањивати сиромаси и бећари. Почетком идуће 1809. године, 3. јануара, Правитељствујушчи совјет и вожд наложили су Алекси Поповићу, војводи ужичке нахије, да уреди једну “компанију” од 250 војника, углавном од “задружни људи” ужичке нахије. На сваких 25 војника да постави по једног каплара, а за командатна чете да именује вештог капетана. Чим чету састави, да одмах отпочне “егзерцир или приправљеније регулатно к војни учити”. Храну за “војнике регулатне” да обезбеди из десетка беглучког, а рачуни да му буду увек “чисти”. Ако у нахији нема људи вештих “регули и егзерциру”, да јави и добиће их из Београда.

Овим мерама уведена је регуларна војска у Србији, којом вожд није био нарочито одушевљен, јер је био убеђен да су вреднији резултати постигнути општом мобилизацијом.

Војни заповедници војске ужичке нахије су се мењали, како у време борби за ослобођење Ужица и нахије тако и у даљем ратовању против Турака. Старешине ове нахије нису остале по страни у сукобу Карађорђа и војвода око врховне политичке власти. Како се устанак ширио у правцу Ужица искључиво из рудничке и ваљевске нахије, то су се старешине ове две нахије већ од 1805. проглашавале заповедницима ужичке нахије. Изгледа да је, ако је Вуку веровати, Милан Обреновић, како је то у оно време било уобичајено, сам себе прогласио господаром и постао заповедник над рудничком, пожешком и ужичком нахијом. Он би, дакле, био први војни старешина ове нахије. Међутим, крајем 1805. и почетком 1806. године, Јаков Ненадовић се, супростављајући се Карађорђевој врховној власти, називао и потписивао као “заповедник нахије ваљевске, шабачке, ужичке и сокоске”. Вожд је убрзо истиснуо Јакова Ненадовића из ужичке нахије помоћу Милана Обреновића, који је поново постао командантом ове нахије. У лето 1805. нахија је у личности Алексе Поповића добила још једног војводу, али из своје средине. Две године касније Милош Обреновић стиче “поклоном” од брата Милана војводство над ужичком нахијом, што је вожд потврдио. Вероватно је првенство у командовању припадало Милошу све до краја 1808. године, а није искључено да је Поповић у то време командовао једном од три ужичке кнежине. Почетком 1808. војводску част стекла је још једна личност из овог краја - Михаило Радовић.

У децембру 1808. године расправљале су у Тополи српске старешине са Карађорђем и потом у Совјету у Београду о реорганизацији власти у уставичкој Србији и донели су познате уставне акте. Актом од 26.деценбра постављени су у свим нахијама команданти. За “первог коменданта” ужичке нахије постављен је Алекса Поповић, “на кога ће се све заповести од врховног господара преко совјета народња издавати, а све проче старешине у реченој нахији да имају од њега заповест ппримати и њему за свашто ответ давати”. Њему, као првом у нахији, сви су се морали покоравати, они који то не би чинили проглашени би били народним непријатељем под претњом смртне казне. Истовремена појава више војвода у једној нахији не треба да уноси забуну, она је у складу са вождовим настојањем да разбије “велике војводе”, па чак и нахије, увођењем кнежевинских војвода или војводица. Ова појава је очита већ 1808. године. У писму Совјета и вожда Алекси Поповића од 3. јануара 1809. године, у ком су га опавештавали да му је послата диплома на војводско звање, стоји да је дужан да о свом пословању извести “кнезове и војводе од ужичке нахије”. Таква политика је настављена и наредних година. Новим ужичким војводом именован је 1809. године Рака Левајац. Уставном реформом из 1811. године

Карађорђе се дефинитивно учврстио као неоспорни врховни војни и политички предводник српског народа. Тада је на подручију рудничке, пожешке и ужичке нахије било, по Вуку, око 10 војвода, од којих су најзначајнији Карађорђеви зетови Антоније Пљакић и Никола Карамарковић. То су искључиво кнежевинске војводе, међу собом равноправне и потпуно потчињене вожду. Мало је било међу њима војвода који су управљали читавом нахијом.

Припреме за ратовање у 1809. обављене су крајем претходне и почетком те године.

Смене неких команданата биле су пресудне и показаће се лошим, нарочито на југоисточном фронту, коме је придаван особит значај. Ипак, Карађорђе је предвидио главне операције на југозападном фронту, према Сјеници и Новом Пазару. “Куда смо наишли да је најтежи крај, тамо сам ја собом војску повео”, стоји у једном његовом писму. На западном фронту, према Дрини, српским јединицама командовао је Сима Марковић.

Трупе предвиђене за рат на југозападном фронту окупиле су се у Ужицу и Пожези. Карађорђе је претходно повео са собом Милана и Милоша Обреновића, Лазара Мутапа, Антонија Пљакића, Арсенија Лому и друге старешине. Они су предводили војску из рудничке, пожешке и јужним деловима ужичке нахује. Војска другог дела ове нахије била је распоређена према Дрини, од Вишеграда до Сокола, под заповедништвом Алексе Поповића, са соколском војском Хаџи Мелентија.

Карађорђе је кренуо са војском из Ужица 27. априла низ Ђетињу, спалио Нову Варош, потукао пред Сјеницом Сулејман-пашу и 15.маја освојио град. Милош Обреновић, Лазар Мутап и Вујица Вулићевић су успели у мају да се пробију од Пријепоља, али у јуриш на касабу нису имали успеха. Тако је цео Стари Влах ослобођен, а “и преко Лима народ к нама се обрнуо”, извештавао је Карађорђе Антонија Пљакића. Хаџи продан је ослободио са војском сјеничке нахије Бјело Поље. Код Дежева се ушанчио Антоније Пљакић. Карађорђе је 7. јуна однео још једну победу, сада над Нуман - пашом на Сувом Долу. Потом је напао Нови Пазар, осјојио варош и опсео тврђаву. Успостављене су везе са Васојевићима, Дробњацима и Моравчанима, а црногорском владици су били упућени Рака Левајац, будући ужички војвода, и Чолак Анта.

Критична ситуација код Делиграда приморала је Карађорђа да остави овај фронт, пошто је предходно пренео врховно заповедништво на Милана Обреновића.

На западном фронту Срби су прешли Дрину на четири места и “до по Босне заузели”, јављао је Карађорђе 14. маја Пљакићу. Тада је, највероватније, Јован Демир продро у Вишеград, попалио га и опљачкао. Турци су ускоро преузели противнапад и 2. маја прешли код Раче Дрину, али су их “добро распрашили” Алекса Поповић, “командант ужички”, и рачански архимандрит Хаџи Мелентије.

Турска офанзива у правцу Мораве приморала је Карађорђа да се одлучи за одбрану и у оним правцима где су устаници били у офанзиви. У запису од 28. јуна наређивао је свим старешинама који се налазе преко Дрине да се повуку, а јединицама код вишеграда да узму положаје на Пониквама, од Нове Вароши и Сјенице да се “тргну” на Јавор, од Новог Пазара на Голији и да се ограниче на одбрану границе. Милан Обреновић је известио Карађорђа 9. Јула да је поступио према његовој заповести и да је јаке страже поставио планинским венцем од Голије преко Јавора, Златибора, Шаргана и Ивице до Раче “све како се може пушка чути”. Сирчић - паша је изашао са војском из Вишеграда под Станиљевац с намером да се утабори на Црвеном пољу, стога се Милан Обреновић журио да га предухитри и ту подигне српски логор, јер “за војску не може боље место бити”, лежи на два друма и подједнако је удаљено од положаја које заузимају Алекса Поповић и гучански прота Милутин Илић. Он је 25. јула као “главнокомандујушчи армеи серпског страни” јавио црногорском владици из логора на Јавору и пренео му, прилично несхватиљиву вождову намеру да ће српска војска “одоздо тамо преко Косова изићи” а он ускоро напасти Пријепоље и Бијело Поље.

Сулејман - паша Скопљак је искористио Карађорђеву наредбу о повлачењу српске војске на нове положаје и предузео је противофанзиву. Том приликом сукобио се са српском војском којом је командовао Милош Обреновић. Срби су, предвођени Милошем, заузели положај од Кукутнице до Таламбаса и на том простору Обреновић је поразио Скопљака у борбама на Кукутници, о чему сведочи и једна народна песма, и на Расници, где се храброшћу истакао Петроније Шишо. Истовремено се успешно борио против Турака око Шанче на Таламбасу Михаило Радовић, где се јунаштвом истакао ариљски бимбаша Вучић Пиперин (познат још и са боја на Деретину). У борбама на Златибору предњачио је храброшћу Максим Рашковић, кнез из Штиткова, “који се залетео у турску ордију као кобац у кокоши”. Скопљак се повукао после ових пораза.

Југозападни део српско - турске границе је био добро уређен и брањен, о чему је Милош Обреновић извештавао проту Матеју у писму писаном за Златибору 8. септембра. У октобру је на српско-турској граници владао мир, сем код Лознице и Лешнице где се налазило око 6 - 7.000 Турака, па је у помоћ позвана и ужичка нахија.

Најмирнија година првог устанка на југозападном фронту била је 1810. Једино се почетком године осетио известан покрет устаника према Вишеграду и Новом Пазару с циљем да се тамошње становништво подигне на устанак. Све остало време провели су устаници у организовању одбране и чувању пограничних положаја запоседнутих претходне године.

Ужичка нахија бранила је границу од Раче до Сјенице. Највећи шанац налазио се на Златибору у коме се сместило 900 војника под командом Цукића и Димитрија Кујунџије. Јединице које нису биле на истуреним пограничним положајима боравиле су са својим старешинама у Ужицу. Господар Милан Обреновић, један од српских депутата у руском главном стану у Букурешту (1809-1810), сада већ у редовима Карађорђеве опозиције, боравио је краће време 1810. године у Ужицу. Ту је, као и у неким другим местима, понављао изјаву дату претходне године, да се он у Србији неће задржавати нити поново враћати без руске војске. Крајем године умро је у Букурешту. Те године Срби су помогнути од Руса победили на Варварину и Бањи, а сами код Лознице, Салаша и Кладова.

На јануарској скупштини 1811. године извршена је позната уставна реформа. Од 67 потписаних на скупштинским уставним актима налазе се и имена неких личности из ужичке нахије: Михаило Радовић, Василије Радојичић и Алекса Поповић, што сведочи о њиховом учњшћу у раду овог тела. У Карађорђевом обрачуну са опозицојом они су држали његову страну. Опозицију су на скупштини чинили само Лука Лазаревић, Вујица Вулићевић и Милош Обреновић, командант руднички, како се потписао.

На основу скупштинских одлука издали су вожд и Совјет, поред других аката, дипломе војним старешинама. За ужичку нахију сачуване су две, једна издата Алекси Поповићу као војводи кнежине Црне горе са списком села (37) која спадају под његову команду и друга Николи Карамарковићу, војводи ужичке кнежине. Михаило Радовић је, највероватније, постављен за војводу кнежине Рујно (Златибор). Строго им се забрањује угњетавање народа и истиче да су у војним пословима директно потчињени војном министру Младену Миловановићу, а у “внутреним” министру унутрашњих послова Јакову Ненадовићу.

Милош Обреновић није дуго остао у опозицији Карађорђу, који је успео да га придобије после протеривања Миленка Стојковића и Петра Добрњца. У пуномоћју издатом 1. Јуна “храброму војводи” види се да је постављен за команданта рудничке, ужичке и старовлашке нахије и Драгачева на једну годину. Под његовом командом су војводе: Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Алекса Поповић, Никола Карамарковић, Михаило Радовић, Ђорће Протић, Новак бимбаша, Милић Радовић, Максим Рашковић, Петроније Шишо и Станоје Пуцар-Старовлашки, над којима има пуну власт командовања. Он је одговоран вожду и Совјету. Основни му је задатак да сакупи војску и с њом брани земљу од непријатеља.

Други разлог обједињавању више нахија под заповедништвом једне личности проистицао је из потребе за новом организацијом војске. Поред виших постављене су и ниже војне старешине, којима је почетком јуна издао дипломе војни министар. Сачувано је наименовање Јована Митровића Демира за пешачког капетана при “коменданту от кнежине” Николи Карамарковићу. У свему је потчињен војводи и не сме угњетавати себи плодожне. Дужан је да постави на сваких 25 војника по једног “уредника”.

Године 1811. карактерише непрестано ратовање крај Дрине, а до већег сукоба дошло је код Грамаде. Према француским изворима, у Травнику се очекивао напад Срба, уз помоћ руских јединица, одмах после ускршњег празника. Те операције започеле би нападом на Сјеницу и Пријепоље, чиме је требало да се пресече главна веза Босне са Цариградом.

Почетком пролећа примећиване су устаничке чете у околини Вишеграда. Турке су, изгледа, плашиле вежбе и припреме устаничке војске, па су ове вести, вероватно, они сами проносили. У једном аустријском извештају с краја марта стоји да Срби у Београду, уз помоћ Руса, израђују топове од којих ће један део упутити у Ужице. У рано пролеће упућен је из Београда у Ужице једна руски одред од 40 - 50 људи.

Ни Турци нису седели скрштених руку. Већ у мају били су сакупљени и утаборени у већем броју дуж Дрине (нпр. код Вишеграда), код Сјенице, Пријепоља и Новог Пазара. Њихова бројност узнемирила је Србе. Међутим, до већих покрета није дошло пре септембра.

Српском војском на југозападу све до Раче командовао је Милош Обреновић, који је боравио на Златибору, а одатле до ушћа Дрине у Саву прота Матеја Ненадовић и Лука Лазаревић. Зна се да је војска Николе Карамарковића заузела положаје код Раче. Од њега је Прота средином августа захтевао да сву уписну војску држи на окупу јер се плашио изненадног турског напада, који је из Босне предузет крајем месеца према Ужицу. Милош Обреновић је очекивоа у септембру напад Скопљак-паше са свих страна, али није био сигуран где ће ударити најжешће. Касније је сазнао да паша намерава напасти од Вишеграда, па је кренуо на Шарган да спречи његов упад. Уколико би са свом силом био нападнут, неопходна би му била помоћ, јавио је проти Ненадовићу. У октобру он је био утаборен у Кремнима. Тада је Карамарковић писао Проти да се појавило шест барјака Турака с оне стране Дрине насупрот Рачи, па је молио за помоћ.

Почетком октобра стигла је вождова заповест да сва војска не сме бити ушанчена, већ да се једна део држи у резерви и да све време буде на окупу.

Упад Турака под заповедништвом Сулејман-паше Скопљака у соколску нахију с намером да продру у правцу Ужица и Пријепоља, при чему је постојала опасност да Милош Обреновић буде нападнут с леђа, приморала је команданте обе српске војске да се сједине 7. новембра у Овчињи. У Милошевој војсци налазили су се војници ужичке нахије под заповедништвом Николе Карамарковића и Алексе Поповића. У овчињским брдима “дан тај до захода сонца трајаше ватра и славно одржимо победу на д непријатељем”, записао је прота Ненадовић. Тиме је успешно спречен продор Турака према Ужицу. Потом су оба команданта, Милош и Прота, отишли Баурић где је подигнут шанац у ком се Обреновић задржао краће време ради спречавања евентуалног поновног турског продора. Срби су тада код Раче прешли Дрину и спалили 30 турских кућа, а Турци су одговорили противнападом.

У војној организацији Ужица и нахије није дошло до већих промена 1812. у односу на предходне године. Не може се утврдити да ли је Милош Обреновић задржао позиције које је стекао 1.јуна 1811.године. Зна се да је 21. јануара 1812. добио наређење од вожда и совјета да оде у Ужице и бројне бећаре из Босне, Херцеговине и других крајева, који су се ту сместили, попише и раздели као момке ужичким и рудничким војводама. Никола Карамарковић, војвода ужичке кнежине, био је истовремено и командант града (“војвода учичког града”), у коме је, углавном, боравио. У ужичком утврђењу увек се налазила посада од око 400 војника, састављена искључиво од бећара. У мају је по Карађорђевом наређењу у град упуђена чета козака са старешином Тодором Николајевићем.

Војнике смештене у граду учио је егзерциру “по руски” један козачки поручник. Чини се да је Ужице постало центар за обуку војника околних нахија. Према Карађорђевом наређењу, Милош Обреновић је у јулу упутио у Ужице “још једну стотину слодата” на обуку. Ово стоји у скалду са одлуком вожда и Совјета из јуна да се обука дослендо спроводи, а нарочито “када војска на границу изиђе”. Ради издржавања војводе Карамарковића, градских тобџија, војника и војводиних момака разрезано је на ужичку нахију сто товара дрва, сто кола сена, 50 товара жита и сто брава беглучке стике, поред средстава добијаних од Совјета. Градско утврђење, артиљеријска батерија, козачка чета, центар за обуку војника, уз то и административно седиште, утицали су да Ужице постане значајно војно место. То је војводи Николи Карамарковићу, поред родбинских веза са вождом, давало извесну предност над остлаим ужичким и старовлашким војводама, што потврђује један Карађорђев налог из новембра 1812. године у коме му налаже “да сазове воеводе ужичке и старовлашке” и да се договори са њима о свему.

Карађорђе је одредио у јуну Раку Левајца и Конду бимбашу, као његовог заменика, да управљају кнежином оболелог војводе Алексе Поповића.

Ван српског домашаја налазили су се руско-турски преговори обновљени у априлу а завршени у мају Букурешким миром. Општа амнестија, недовољно прецизиране повластице које су уживали становници Архипелага, рушење утврђења подигнутих током устанка, уколико нису потребни турској војсци и улазак Турака у градове су одредбе осме тачке овог уговора о миру, које су биле далеко од устаничких тежњи и стога неприхватљиве за Србе. Порта је тога била свесна па своје трупе око Србије није повукла већ је извршила извесне покрете у циљу прегруписавања војних јединица. Међутим, нису забележена четовања на граници. Срби су границу и даље утврђивали обновом старих или подизањем нових шанчева, као што је то урадио Алекса Поповић по вождовом наређењу на Брановој главици у Кремнима. Вожд је у јуну издао заповест свим старешинама да буду спремни за евентуалне борбе. Месец дана касније тражио је до Левајца да појача страже и шанчеве и избаци што више војника на границу. Ова наредба упућена је и осталим старешинама. Наредног месеца заповедио је Левајцу да на граници “стегу учини” и пресече сваку везу са Турском. Тада је, по Карађорђевом упутству, обишао границу и Ужице саветник Павле Поповић. У септембру је поново од Левајца захтевао да добро чува границу.

Почетком августа Руси су повукли своје трупе из Шапца и Београда (из Ужица, вероватно, раније), чиме су Срби, оставши без савезника, препуштени својој судбини.

Везу са црногорским владиком, Морачанима и Дробњацима вожд је одржавао преко Ужица и Николе Карамарковића. Једна депутација од десет племенских представника на челу са Арсенијем Гаговићем, пивским архимандритом, задржавала се једно време у Ужицу, пре састанка са Карађорђем у Тополи. На исти начин веза је са Петром И одржавана и наредне године.

Услед лошег управљања кнежином, пре свега због низа злоупотреба власти, Карађорђе је био приморан да смени Раку Левајца, доделивши му нижи положај, а Николи Карамарковићу његову кнежину. Вожд је понудио 1. априла упражњено место команданта Ужица и ужичке кнежине Милошу Обреновићу, што је овај прихватио. Потом му је издао војни план са којим је морао да упозна остале ужичке војводе. Касније 12. јуна, поставио га је “главним начелником” над старовлашким, ужичким и рудничким војводама и предао му под команду сву границу и шанчеве од Раче до Моравице. У писму од 4. јула вожд га нажива “главнокомандујушти противу Албаније”. Претходним актом (12.ВИ) наредио му је да одмах оде у Ужице, јер се са рудничком војском налазио у својој старој нахији, да град оправи и изађе на границу и све шанчеве и утврде обнови према предлозима прошлогодишње комисије. Истовремено му је послао тајни ратни план за његово подручје, с тим да га примени “када време буде”. Овакав ратни план упућен је свим главним командантима. У њему је тачно изнето које ће положаје са потчињеним војводама заузети, колико сваки војвода мора да прибере војника и колико ће бити смештено у ком шанцу. У писму је истакао да план држи у строгој тајности (“да га носите у амајлији с дипломом вашом”) и сем њега и писара за план није смео да зна нико.

Обука војника је настављена. Војска ужичке нахије се краће време (почетак 1813.) обучавала у Чачку, а од априла поново у Ужицу. Карађорђе је наредио Милошу 24. априла да од Беле недеље уписну војску изводи на егзерцир. У новој заповести од 12. маја тражио је од Обреновића да војску обучава по три дана, а потом их распустити на десет дана, “и тако све да их мења и нека и код куће раде, и да се опет сви науче”.

Карађорђе је настојао да ужички град припреми за одбрану према предлозима које је претходне године дао саветник Павле Поповић. Утврђење је појачано неким посебним таблама (нека врста бедема) које су у град слале све ужичке војводе. Вожд се срдио на Михаила Радовића што ове табле, намирнице и остале војне потребе не доставља на време граду, а на Карамарковића што је са тврђаве скидао топове и слао их на границу. Од Милоша је захтевао да у Ужицу задржи неопходне топове, да на границу пребаци оне који су за то предвиђени и да поправи оштећене.

Припреме за одбрану границе почеле су у априлу прегледањем шанчева и распоредом граничне резерве. У јулу је из Београда приспела џебана. Милош Обреновић је солидно обезбедио границу, па га је Карађорђе похвалио 28. јула. Поред границе, на овом простору налазили су се за одбрану спремни шанчеви: код Раче, на Ивици, Шаргану, Златибору, Јавору, Голији и Зовику.

Одмах по свршетку неуспешних српско-турских преговора у Нишу, вожд је 14.јуна наредио приправност, а два дана касније припреме за покрет војске. Истовремено је Карамарковићу наложио да пошаље уходе у Турску. Трећег јула захтевао је од Милоша Обреновића да у року од три дана испуни наредбе из раније издатог тајног ратног плана, јер је “војна од сада”. Од свих способних за рат тражио је да напусте своје свакодневне послове и прихвате се оружја и одбране земље. У прокламацији коју му је послао писмом, покушао је да улије народу самопоуздање истичући да је устанак започет “голом душом” и да са 130 топова, седам градова “камени и тверди”, 40 граничних утврђења и расположивом војском могу десет година бранити Србију.

Милош Обреновић се јавио 14. јула са Златибора владици црногорском и упознао га са припремама Србије за рат са Турском. Десет дана касније од њега је Карађорђе тражио да пошаље Проти Ненадовиђу у помоћ пола резерве. Крајем месеца јавио се он Проти са Дивчибара где се налазио са свом резервом у очекивању нове заповести. У међувремену је по Милошевом наређењу Кара Марко Осаћанин прешао Дрину и нанео штету непријатељу. Тада је избила побуна у Карамарковићевој кнежини услед чега је део границе који је он бранио остао недовољно заштићен. Вожд је замерио у писму од 14. августа Милошу што није сву војску извео на границу, што се и та војска расипа због лошег снабдевања храном и опале дисциплине (та појава била је општа), па му је још једном строго наредио да “све људе до последњега човека на војну истера”. Обећао је да ће се и сам ускоро појавити на граници.

Турска војска ударила је на Србију из три правца: из Босне према Шапцу, из Видина према Београду и Ниша низ Мораву. Део границе који је бранила ужичка војска није био нападнут. Мањи део ужичке војске остао је поред границе, а већи је под Милошевим заповедништвом отишао низ Дрину у помоћ српским јединицама које су под командом Симе Марковића браниле прилазе Шапцу. Они су кратко време чували Китог, а потом на Равњу били крваву битку са Турцима. Њима је у помоћ хитао Михаило Радовић са једним мањим делом војске из ужичке нахије, али су у путу сазнали за трагичан исход битке. Са Зеком буљубашом и његовим голаћима у смрт су отишли храбро многи устаници из ужичког краја (Радован Којадиновић, Радован Марковић, Панта Маринковић, Петроније Шишо). “И бист сраженије велико на Рамњу между Турком и Сербљем 15 дана. И Турчин провали шанац, и пострада српска војска: што изгибе, што у воду поскака, али изгибе и Турчин и коњ ни броја се не зна; али освоји, јербо га мноштво било - 100 хиљада. И ту погибе Србаља, храбих јунака, којих земља неће родити... Плачи, ридај славна земљо српска, док се обрати божија воља на те...”, записао је о овој бици поп Василије Бабић на Пентикостару ноћајске цркве.

Карађорђе је напустио Србију 3. октобра, а дан касније пао је Београд. “...Небо високо а земља тврда а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда, а бранити се не можемо”, тим речима означио је Прота пад српске државе првог устанка.

Све ужичке војводе, сем Николе Карамарковића, а услед удаљености Ужица и нахије од аустријске границе, и сво становништво остали су у земљи. Позив Јакова Ненадовића да пређе у Аустрију Милош Обреновић је одбио образлажући одлуку намером да жели у Србији да дели судбину свога народа. Из Забрежја он се упутио у Брусницу, преселио породицу у никољски манастир и стигао у опустело Ужице пре Турака. Одмах је, према забелешци Вука, започео да припрема град за одбрану. Када је пошао пред Турке у рудничку нахију, оставио је у граду Алексу Поповића и брата Јеврема. Пред делибашом великог везира Али-агом Серчесмом положио је оружје. Последњи браниоци Ужица побегли су чим се појавио непријатељ. Тако су Турци ужли у Ужице без борбе, вероватно, у другој половини октобра 1813. године.Војвода Михаило Радовић није успео са својим војницима да стигне на време на Засавицу, али је том приликом упао у клопку и био принуђен да се преда Турцима. Тим путем пошле су још неке старешине ужичког краја.