Битка на Дрини

Први светски рат - у бици на Дрини

Митар Ђуришић

Победа на Церу, први значајнији савезнички успех у првом светском рату, увелико је подигла углед Србије и њене војске. Савезници су тада чак и прецењивали оперативне могућности српске војске и захтевали да она одмах предузме офанзиву против Аустро-Угарске. С друге стране, српска влада је имала обавештење да се спрема нови напад на Србију, па је Врховној команди сугерирала да Аустро-Угарску у томе не “остави на миру”. Врховна команда је знала за пребацивање неких аустро-угарских снага у Галицију и за померање њихових јединица ка средњем и доњем току Дрине, али није имала поуздане податке о томе колико је снага повучено са фронта према Србији. Због тога није ни могла помишљати на офанзиву целокупним снагама, бар не у први мах. Одлучила је да у офанзиву пређе крилним групацијама: ојачаном Првом армијом у Срем и Ужичком војском у садејству са црногорским снагама у источну Босну. Другу и Трећу армију је задржала на Дрини да би парирале евентуалним офанзивним намерама непријатеља, односно и саме прешле у офанзиву, ако за то буде могућности. Аустроугарска Врховна команда је тежила да што више снага упути на фронт према Русији, па је захтевала да се Балканска војска, без Друге армије, задржи у одбрани. Поћорек је, међутим, инсистирао да се неуспех Пете армије на Церу “заглади” новом офанзивом. Користећи наклоност дворске војне канцеларије и министра иностраних послова, сломио је отпор Врховне команде и одлучио да предузме нову офанзиву петом и Шестом армијом и једним Комбинованим корпусом из Срема, док је снаге у Банату и југоисточној Босни задржао у одбрани. Тако су обе стране једновремено припремале офанзиву. Српска Прва армија је прешла у Срем 6. септембра, а аустроугарске армије су два дана касније отпочеле офанзиву преко Дрине. Ужичка војска је у међувремену била ојачана: у састав Ужичке бригаде је ушао 15. пук III позива и одред на Дебелом брду /на путу Рогачица - Ваљево/, који су сачињавали 12. кадровски пук са допунским батаљонима 5. пука I и 5. пука II позива и два топа, а у састав Лимског одреда 2. прекобројни пук III позива, Ибарски обвезнички пук и нешто артиљерије, тако да је бројала 42.400 војника и официра, 67 топова и 22 митраљеза. Према договору српске и црногорске Врховне команде /на челу ове друге био је српски генерал Божа Јанковић/ и црногорске снаге у Санџаку су ојачане. Образована је била Санџачка војска од 13.470 војника, 28 топова и 6 митраљеза под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића. Према заједничком операцијском плану требало је да Ужичка војска наступа општим правцем Вишеград - Сарајево, а Санџачка правцем Горажде - Сарајево. Због преласка јаких аустроугарских снага преко Дрине, српска Врховна команда је 9. септембра наредила команданту Ужичке војске да упути Трећој армији 4. пук I и 4. пук II позива са њиховим допунским батаљонима и две батерије. Пошто није било јасно каквим снагама непријатељ брани Дрину испред Ужичке и Санџачке војске, наређено је да се привремено одложи њихов напад, док се извиђањем не утврди да ли за то постоје реални услови. Непријатељ је на овом делу фронта у ствари имао само 8. брдску и 9. ландштурмску бригаду, које нису биле у стању да се супроставе јаким српско - црногорским снагама. Извиђањем није утврђена њихова стварна јачина, али је закључено да ипак нису сувише јаке, па је 14. септембра отпочело пребацивање Ужичке војске преко Дрине. До 16. септембра образован је мостобран западно од Вишеграда у висини Пасторка, Лијеске и Влахиње. Друга дивизија Санџачке војске прешла је реку код Фоче 11. септембра а 1. дивизија ноћу 14/15. септембра када је и ослободила Горажде. Извиђачки одред Санџачке војске и делови Коњичког дивизиона Шумадијске дивизије стигли су 17. септембра у Рогатицу. Командант 8. брдске бригаде је већ био извукао своје снаге на Романију. Ужичка војска је тога дана посела линију Медник - Тмор - Јелашје - Хум, а Санџачка Петибор - Јабука - Храњен. Ужичка бригада је 18. септембра ослободила Сребреницу. Услови за њихово даље наступање били су повољни. Међутим, пошто је противнападом српске Прве армије на Соколској планини положај главних српских снага на Дрини нешто побољшан, а још увек није било јасно какве све снаге непријатељ има на горњој Дрини и у југоисточној Босни, Врховна Команда је обуставила офанзиву Ужичке /а тиме и Санџачке/ војске, док се ситуација на главном фронту не разјасни. Разјашњење је дошло 22. септембра, после неуспеха Прве армије на Мачковом камену. Тада је Врховна команда наредила да Ужичка војска енергично напада у правцу Власенице, а Санџачка војска да затвори правце Сарајево - Гласинац и Сарајево - долина Праче и тако обезбеди бок и позадину Ужичке војске. Генерали Божановић и Вукотић су се договорили да њихове снаге заједнички овладају раскрсницом путева у Подроманији, а затим да Шумадијска дивизија наступа ка Власеници, а Лимски одред и Санџачка војска ка Романији. Тих дана је генерал-мајор Шњарић био повучен из 16. корпуса и постављен за команданта свих аустроугарских снага у источној Босни. Он је био уверен да ће ангажовањем 3. и 8. брдске и 9. ландштурмске бригаде трупа сарајевске тврђаве шуцкора и жандарма очистити ову територију од српских и црногорских јединица. Напад Ужичке и Санџачке војске продужен је 25. септембра. Пошто су сломиле отпор непријатеља у рејону Жљебова, шумадијска дивизија је ослободила Хан Пијесак и до 28. септембра овладала Краљевом гором и Хан Погледом, непосредно јужно од Власенице. Коњички дивизион је упућен у извиђање ка Олову. Лимски одред је избио на Кратељ и Палеж, северозападно од Соколца, а Санџачка војска на Романију. Командант Коњичког дивизиона је упутио неког сељака у Кладањ с поруком да ће тамо стићи 4.000 српских војника са четири топа. Ова безазлена вест изазвала је праву панику у Кладњу и у Поћорековом штабу у Тузли, где су се забринули за позадинске везе и линије снабдевања Шесте армије, па и за сам штаб армије, поготову кад су сазнали да се пред Власеницом налази читава дивизија и да су црногорске снаге избиле надомак Сарајева. Стога су ка Власеници, Кладњу и Олову упућена појачања са фронта на Дрини, из Сарајева, па и појачања која су из унутрашњости земље, чак и из Трста, слата трупама на Дрини. Те снаге су крајем септенбра покушле да одбаце ужичку војску од Власетинце и Олова, али без успеха. Ипак, Врховна команда је наредила да се Шумадијска дивизија задржи на најпогоднијим положајима код Власетинце, а у случају јачег притиска непријатеља да се не “излаже поразу”. Од генерала Вукотића је затражено извесно појачање за Ужичку војску. Он је упутио Васојевићку бригаду са три митраљеза и једном батеријом у Мркаље, на располагање генералу Божовићу. Поћорек се није мирио с тим да му се овако релативно јаке противничке снаге задржавају у источној Босни, јер је то већ и политички лоше по њега одјекнуло. Сем тога, фронт на Дрини је био стабилизован и обострани напади су престали, па је без ризика могао да издвоји јаче снаге за интервенцију у Босни. Његове релативно јаке снаге су 4. октобра преузеле противнапад: 8. и 13. бригада из Власетнице и две колоне /11 батаљона и две батерије/ из Олова и Кладња на Ужичку војску и ојачана 3. брдска бригада на Санџачку војску. Шумадијска дивизија је одолела нападима, али су колоне од Олова и Кладња потиснуле делове Лимског одреда ка Хан Пијеску и тако угрозиле бок и позадину дивизије. Имајући у виду наређење Врховне команде да се на излаже ризику, командант Ужичке војске генерал Вукоман Арачић, наредио је да се Шумадијска дивизија повуче на положаје од Хан Пијеска. Кад је сазнао да су аустроугарске снаге одбациле Ужичку бригаду и поново овладале Сребреницом, читаву Ужичку војску је повукао на линији Бабаљак - Видова гора - Пакленик. Да не би остала сувише изложена на Ромнији, и Санџачка војска се повукла на линију Кула -Витањ - Марково брдо - Орловачка - Прача. Ово повлачење је код аустроугарских команди изазвало уверење да је на помолу лак успех. Образовали су тир колоне за гоњење. Лева, која је наступала правцем Кусаче - Мислово, у ствари 13. бригада, стигла је 10. октобра у рејон Куле, на Гласинцу, на спој Лимског одреда и Санџачке војске. Ту су њен напад сломили делови Васојевићке, Ловћенске и Бјелопољске бригаде и 4. кадровска пука. Пошто је претрпила тешке губитке, ова се колона повукла чак на Жљебове. Због њеног неуспеха повукле су се и остале две, на ступајући у контакт са Ужичком војском. Поћорек је тада уписао у свој Дневник да је гоњење вештина коју аустроугарски команданти не познају. Он је сада био принуђен да прикупља нове снаге да би српске и црногорске јединице избацио из Босне. До 18. октобра прикупио је седам бригада, од којих су образоване 18. и 50. дивизија, а Штаб 16. корпуса је упућен да непосредно руководи операцијама. У рејону Пала образован је посебан одред за садејствовање делова 16. корпуса у нападау на црногорске снаге. Напад 16. корпуса почео је 18. октобра, али су пуна три дана потискивани само предњи српско-црногорски делови. Главнина му је била оријентисана према Лимском одреду и Санџакој војсци, али је комадант корпуса имао у плану да окружи и уништи Ужичку и Санџачку восјку у рејону Рогатице. Лимски одред је 20. октобра противнападом одбацио делове 18. дивизије из рејона Пакленика. Међутим, 50. дивизија је сутрадан извршила снажан напад на Санџачку војску на Марковом брду и Сиљевој глави. И поред тога што су се упорно браниле - “примивши удар на бајонет и водећи крваву борбу прса у прса” - како је српску Врховну команду известио генерал Божа Јанковић, црногорске снаге су се морале повући јер је “доминирала надмоћност аустроугарских трупа”. Генерал Вукотић је своје трупе заџао на линији Јабука - Храњен, а откривено лево крило Лимског одреда је повучно до у висину Рогатице. Осећајући да непријатељ довлачи са Дрине нова појачања и сазнавши из заплењене документације за његову намеру да Ужичкој војсци спречи повлачење ка Вишеграду, генерал Арачић је предочио Врховној команди озбиљност ситуације и своје уверење да жртве које би његова јединица поднела бранећи садашње положаје “не би одговарале постигнутим резултатима”, а успех би био у питању, и предложио да се Ужичка војска повуче на десну обалу Дрине. Чак је одмах издао заповест за повлачење, уверен да ће то Врховна команда одобрити. Врховна команда је у први мах предлог стварно прихватила, али кад је сазнала да се Санџачка војска задржала на линији Храњен - Јабука, иако је повлачење Ужичке војске бећ био у току, наредила је генералу Арачићу да се споразуме са Вукотићем и, евентуално, задржи Ужичку војску на левој обали Дрине, од Старог Брда, преко Сјемића до ушћа Лима, уколико непријатељ “не гони енергично”. Пошто је притисак непријатеља био нешо ослабио, Арачић је задржао своје снаге на тој линији, али се испоставило да је притисак само привидно слабио због овог повлачења српских и црногорских снага. Командант 16. корпуса је, пак, 23. октобра наредио опште наступање, с тежиштем у захвату комуникације Рогатица - Вишеград. Жестоке борбе вођене 24. октобра показале су да је номогуће одржати тек поседнуту линију, па је генерал Арачић наредио да се током наредне ноћи све снаге повуку на десну обалу Дрине. Да је продор ка Власеници, Олову и Сарајеву извршен у време тешких борби српске Треће и Прве армије на Гучеву, Борањи, Јагодини и Соколској планини, зашто су постојали веома повољни услови, њен ефекат би био знатно већи. Овако, кад су операције на том гребену биле престале, операције и источној Босни су изгубиле на значају, а Поћорек је без већег ризика могао да издвоји јаке снаге да би одбацио Ужичку и Санџачку војску преко Дрине.

Затишје на фронту трајало је до 6. новенбра, а за то време су аустроугарске снаге попуњене људством и ратним материјалом и припремљене за трећу офанзиву у Србији. Шеснаести корпус је оставио ојачану 17. бригаду /10.000 војника и 30 топова/ под командом генерала Шњарића на горњој Дрини, а главнину снага прикупио код Љубовије. Поћореков план је и овога пута био да обухватним нападом опколи и уништи српску војску у рејону Ваљева. Шњарићеве снаге требало је да пређу Дрину када српска војска напусти фронт на овој реци и да наступају правцем Вишеград - Ужице у саставу са 4. бртском бригадом, која ће наступати правцем Рогачица - Ужице. Српска Врховна команда је задржала свије трупе у дефанзиви, јер нити је успела да их попуни људством, нити да их снадбе недостајућом опремом. Нарочито је оскуделава у артиљеријској муницији, због чега су многи топови повучени у позадину као неупотребљиви. Већ првих дана нове офанзиве испољила се изразита надмоћност непријатеља, па су све три српске армије принуђене да се повуку ка Ваљеву. На вишеградском фронту није било притисака непријатеља, али је Ужичка војска морала да прати покрете осталих армија. Једанаестог новенбра је наређено да се Ужичка бригада, када буде принуђена, повуче на Кадињачу, а остале снаге да оставе на Дрини мање делове а главнину да повуку на Шарган. Међутим, како се ваљевски положаји нису могли бранити, настављено је повлачење српских армија на десну обалу Колубаре и Љига, па је и Ужичкој војсци 15. новенбра наређено да организује непосредну одбрану Ужица од Кремана и Бајне Баште, а да обрати пажњу и на правац Ваљево - Косјерић - Ужице. Због тога је Коњички дивизион упућен у Косјерић, Ужичка бригада постављена на линији Црни врх - Годановац - Игњатовићи, на правцу од Рогачице, а Шумадијска дивизија на линији в. Приседо - Ђаков камен - Кадињача - Буља - Поникве. Лимски одред, као резерва, прикупљен је у Ужицу. Шеснаестог новембра, по наређењу Врховне команде, 5. кадровски пук је упућен ка ушћу Лима ради затварања правца ка Прибоју. Пошто су то биле мале снаге за овај задатак, црногорска Врховна команда је замољена да за одбрану овог правца одвоји део својих снага. Она је на десну обалу Лима упутила три батаљона /Дечанска бригада/, па затим Васојевићку бригаду. Од тих бригада и 5. кардовског кадровског пука образована је Лимска дивизија под командом бригадира Мила Матановића, која је нешто касније потчињена српској команди Нових области. Овим је била завршена битка на Дрини. Поћорек је заузео добар део српске територије, али с бозиром на огромне житве које је при том дао - постигао је Пирову победу. Већ ту је била клица његовог предстојећег пораза.