ТЕКСАС, 2012. ГОДИНА

Једну улицу ниже живео је мој комшија Родољуб, за пријатеље Рођо Аксентијевић. Висок, ошишкавио још у раној младости. Косе седе и врло проређене. Лице некако грубо, помало округласто, нос сразмерно мали у односу на главу.

Једино су очи биле живахне и небескоплаве. Читава фигура делује некако незграпно, предебео у сваком погледу, рамена широка, руке кратке са малим шакама, које су се завршавале дугим и танким прстима. Изгледао је као неки пијаниста. Нарочито су се издвајали танки проседи мексички бркови. Облачио се класично, црно одело, бела кошуља без кравате. Због свог дебелог врата кравате је избегавао. Обожавао је елегантне црне италијанске ципеле. Ако је било хладно носио је црни кожни шешир и вунене рукавице. Већ пар година био је у пензији, а пре тога је радио у фабрици намештаја. Имао је само педесет осам година а већ отишло на живце. Знао је планути из чиста мира а онда прећи у тихи плач. Такав је био Рођа. По цео убоги дан проводио је на језеру шетајући, говорио је да тако пуни батерије којима је регулисао шећер и масноћу у крви. Понекад би свратио и до мене на кафу и чашицу шљивовице. Ваљда сам му ја био једини пријатељ с којим је могао о свему разговарати. После друге или треће чашице постајао би причљивији, кудио би ово друштво, хвалио комунизам и говорио како већ годинама не упражњава оне ствари. За мене је то било редовно стање у коме се Рођо налазио. Ваљда је то био жал за младошћу и свим оним што га је чинило важним ранијих година. Овде је радио као обичан радник, јер му факултет није био признат. То је било класично спадање с’ коња на магарца. Кажу да је био вредан радник. Увек је упоређивао социјализам и комунизам, а то његово принципијелно паламуђење доводило је попа Светозара и његове пајташе до лудила. У Београду је радио на Филозофском факултету као професор социологије. Преко неке лутрије добио је награду да се усели у Америку. Кад се изнервира понављао је као папагај: „У мојој земљи могао сам псовати све осим Тита, а овде само председника и никога више”.

Његова супруга Даница тек је напунила четрдесет осам. Радила је у оближњем Вол Марту, за касом, а некада на ВМА у Београду. Лепушкаста у свакоме погледу. Телесно згодна привлачила је пажњу много млађег света. Са вечитим осмехом на лицу пробијала се кроз живот како је знала и умела. Никада ниједну реч није прозборила о послу нити се икада жалила на било које тешкоће. Увек дискретно нашминкана и са укусом обучена. Хаљине је бирала нешто светлијих и веселијих боја. Увек припијене уз тело, до колена, имала је свој препознатљив имиџ. Коса права, плава, на којој је качила своје шанел сунчане наочари. Почесто сам ишао намерно у њену продавницу само да бих је видео. Она би ми махнула руком и са широким осмехом пожелела диван дан. Невероватно, али сам ту жену волео до бола и мало више.

Имали су сина Марка, ишао за полицајца овде у Роквелу. Наочит момак, врло леп, слика и прилика своје мајке. Бриљантно је завршио средњу и сада је у вишој полицијској школи. Врло брзо ће се запослити и као такав вероватно ће направити лепу каријеру. Недељом су обично ишли у нашу цркву у Даласу, мада је Даница често изостајала због посла. Кад би она изостајала и мени се није ишло у цркву. Рођо је возио мерцедеса, плаве боје, петнаестак година старог, што се уклапало у његов стил живота. У цркви га нису прихватали, нешто због комунизма, кога је непрестано хвалио, и због његове искрености да не верује превише у Бога. Поп Светозар би добио сипњу када би га видео на служби. То би га често обесхрабривало, мада је знао помагати у цркви. Продавао је пиће, косио траву, избацивао смеће. Због свих тих ствари Рођа се повлачио у себе, избегавајући контакте са било киме. Шетња поред језера била му је једини спас. После би се враћао у нормалу, ако би се то тако могло назвати. Почесто би постајао љубоморан на Даницу, правио глупе сцене, и љуштио веће количине алкохола. Пар пута би га Марко проналазио како спава на клупи покривен дневним новинама и добро накресан. Срећа у несрећи, у пијанству није био агресиван. Напротив, знао је и плакати, претварао се у рањивог и врло осећајног човека...