ТЕКСАС, 1998. ГОДИНА

Дабогда се на дедовину никада не вратио, страшна је то клетва, чак ако сте је уснули. Кад сам крочио у туђу земљу обузела ме страховита туга. Осећај кривице пратио ме је као сенка, као нежељена ухода која се угнезди у моју душу па ме мори, опомиње, разједа. Дању је некако лакше, мање се осећа, али кад дође тамна ноћ прошлост искочи из тмине па ми испира мозак. Имам осећај као да су се подигли сви преци, па реже, подсећају на клетве давно заборављених обећања. Осећам језиву хладноћу, охлађену крв мртваца негде из пакла, како ми се грохотом смију, шкргућу зубима и позивају ме у пакао. Признајем да сам грешник, да сам крив. По хиљаду пута молим за опроштај. Обећавам да ћу се вратити, да ћу исправити грешку. Молим само за мало стрпљења. Јутро дочекам са олакшањем, иако ни дан у туђини није лак.

Понекад, још за јутра, изненада ме ухвати некакав неописив страх, од свега, од дана, посла. Шчопи ме тако катилски за срце, па ме развлачи као гуму и кљује у мозак. Обузме ме хладан зној по челу и леђима, а руке се охладе па више личе на леденице него на прсте. Језик се стисне међу зубе а грло суво, у грчу се спусти у стомак и тако више личим на камен него на жива роба. Нешто ми стално шапуће на ухо, као да у глави имам подстанара, таквих шапата није било на мојој дедовини. Тамо сам слушао хуку ветра, жубор воде, одјек грома и све то громко и звонко. Ништа из потаје. Довољан је био поглед на жита у класу па да ми се душа разгали, нарасте као крофна а туга растера ведрином неба и песмом вредних копача. Беше то спокој, Божији мир на земљи. Природа ме је хранила, породица мазила, а црква оморалила. Све нас је повезивала љубав.

Овде тога нема! Овде те храни продавница, мажење постоји у причама, а о моралу те учи телевизија. Повезује те интернет, па ко воли нек изволи. Страшно од страшнијег, само што се ја не дам. Кочоперим се онако као певац међ’ кокошкама, кукуричем да би растерао страх. Видим што желим видети, чујем што желим чути, помало се правим луд, а на послу вежем коња где ми газда каже. Курчење се овде не исплати. Тиха вода брегове обара, зато ја певушим давно заборављене песме и надам се. Чему? Не знам! То само Бог зна. Њему се молим пред спавање, да ме спаси од оних који ми душу раздиру. Њему се молим ујутру, да ми да мудрости и снаге да преживим и да ме врати у дом мој. Он је сила небеска. Он ме никад није изневерио, чак и када сам радио у корист сопствене штете. Сведочим, осећам га у свакој пори моје коже. У свакоме даху! Осећам га у радости и очају. Осећам га у пољупцу, свуд је око мене. И када за тренутак заборавим на Бога, и свет почнем гледати из угла острашћених грешника, страх се поново враћа и кљује мозак аветима смрти. Овде је и умирање луксуз. Прескупо је!