ТЕКСАС, 2001. ГОДИНА

Плачући, гледао сам звезде кроз прозор детињства мога. На небу се указа мајка, сва у белом, као најлепши анђео мој. Махну ми руком и рече...

– Сине..., ти си на вечном путу мом. Бриге што имаш никакве нису и све што боли проћи ће то. Јутром назови Бога, он ти је крај узглавља твога. Не плаши се новога дана, све ти је одредио Он. Од праха си земље зачет, тело ће опет прашина бити а неко други после ће доћи да свеће пали за душе наше. Туге су као и радости, дођу и прођу, оставе трага шибајући чемер кроз вене уске. Сузом блажимо горчину жучи док осмехом враћамо веру у себе. И кише падају на радост људи да водом сперу прљаве трагове наше. Божанске сузе жедног ће да поје, Светом водицом земљу задоје...

Стејкхаус Салтграс у Даласу беше дупке пун. Десетине гостију мирно су чаврљали уживајући у тексашкој кухињи. Поручих два тибонстејка са печеним кромпиром у фолији и салату преливену ранч-сосом. Пијуцкали смо маргариту са пуно леда и уживали у предивном заласку сунца са погледом на језеро Вајт Лејк Рок. На зиду изнад стола висили су шиљати тексашки лонгхорн рогови углављени у говеђу лобању, закићену Лон стар заставом са плавом звездом. Они су ме подсећали на Гатачко говече, с тим што су ови рогови били далеко дужи. Лонгхорн пасмина постоји још само у Тексасу и то је један од заштитних знакова ове државе. Неколико вредних конобара служили су госте, што би се рекло на бич, вредно и спретно обучени у каубојска одела.

– Јасмина!!! Сањао сам мајку прошлу ноћ, рекох и наставих. Први пут је виђох онако лепу и младу, баш као са слике.

Каже да не бринем...

– Стварно си је сањао Михи?

– Јесам, и било ми је лепо и даће Бог да је опет сањам.

– Кад си био задњи пут на њеном гробу?, испитивачки ме упита Јасмина.

– Када? Сама знаш, било је то давно, мало се сећам. Кад одем у цркву увек јој запалим свећу. Њој увек прво, па деди, баби, ујаку, и једну за све нас, то редовно чиним. Мислиш да то није довољно?

– Знам, знам, Михи. Мислим да је крајње време да јој гроб посетиш, ваља се. Прође деценија као дланом о длан а ти си љут на себе самог. Љут си на своју судбину. Сам знаш да на многе ствари не можеш утицати. Проклете паре, увек ти је нешто прече, а волела би да одеш. Свега ће бити само нас неће. Узми одмор и иди, за мене и децу не брини, нисам малолетна, могу ја. Знам да сам помало смотана у вожњи, али ти обећавам да нећу ићи у Далас. Шврћкаћу се по Роквелу и овде продавница има, у шопинг ћу ићи кад се ти вратиш. Мало ми требаш показати како плаћаш оне рачуне на компјутеру и то је све. Једино ако си љубоморан па ме не смеш оставити. Не брини, имамо добрих комшија, и прасну у смех. Михи, не зезам се, крајње је време да одеш, обиђеш пријатеље, Семберију. Обећај ми да ћеш ићи, желим да ми срећан будеш, и тако нежно ме пољуби да сам сав задрхтао. Сузе ми кренуше низ лице, тако сам био поносан на Јасмину.

– Добро, видећу, рекох, мада сам већ био преломио, ићи ћу, и прстом јој пређох преко усана, док ме она покуша грицнути секутићима својим, и обоје се насмејасмо од срца. Конобар у каубојској униформи, са револвером о лево бедро, вешто је стављао прегрејане тањире на сто и успут ме запиткивао одакле смо. Трабуњао је као покварена плоча причајући неки виц, кога нисмо разумели. Ја му објашњавам одакле смо, он потврдно клима главом као да зна.

– Јес, јес, бјутифул јурр кантри, мој је пријатељ био тамо, то је Сиберија.

– Коњу један, помислим у себи и потврдно климнух главом, на шта се Јасмина стаде церекати. Србија или Сибир за Американце је апсолутно исто. Њима географија није баш јача страна, за не поверовати колико њих никада није крочило ван Тексаса. Такве називају Реднекси, што би значило црвени вратови. Живе у преријама узгајајући стоку и ретко одлазе и у најближи град, а камоли негде на север преко Ред Ривера. Говоре сленг енглески као да им је нагуран врео кромпир у уста. Ако се са њима сретнете неће вам помоћи дипломе Кембриџа или Харварда, мада су то душевно добри људи са израженим осећајем за правду. То су велики борци за очување природе и, отприлике, заузели су улогу коју су имали индијанци док су живели на овом простору.

Прошле године ми се поквари ауто у некој недођији неколико стотина миља југозападно од Даласа, а мобилни остаде без сигнала. Признајем, била ме ухватила прпа, кад се ниоткуд створи крезуби каубој. Нешто ми је говорио док је жвакао и пљувао дуван око себе а ја сам се знојио не би ли нешто наћорледао од све те приче. На крају сам се попео на коња и он ме одвео на свој ранч, који не беше баш близу. Дупе сам нажуљао о тврдо седло да сам једва корачати могао. Ту ме је угостила његова фамилија као краља. Радио-везом су позвали сервис и све се лепо завршило.