ТЕКСАС, 2003. ГОДИНА

У јуну упекне звезда, где убога жарка прегреје мозак, па тело почне знојем да кипти а суза усахне у сланом оку, тражећи хлада у веђи. Прегрејан ваздух лебдећи трепти, у песку ветар трагове ставља, мокенбирд, опет храбро из грма, песмом се јавља. У краљевској плавој небо се с’топи, тексашку воду врућина попи. Блубонет, предивно цвеће, пркоси сунцу тражећи хлада, љубичастим жутило смара, ко зна кад ће опет овде киша да пада. Нафта сваком кроз вене тече, доларом они комплексе лече. Чекајући викенд, многи ту падну, грешну душу не жале јадну. Свевишњег Бога пуна им уста, претесне цркве, а кућа пуста. Тексашке ноћи, звезде те кују, вигвами празни, странци те псују. Љубави има, само се крију, наде се множе, снови се снију. Тексасу дивни с’ хиљаду боја, још увек тражим која је моја. Свакога јуна, другога дана, рођендан слави прелепа Дана. Тужан сам данас како не би био, кад нисам тамо где сам увек хтио. Прерија свуда, дивљина стварна, ни живе душе не могу видет, понека змија друштво ми прави, зашто сам овде Бог ће то знати. Даница рођендан слави, ко ће јој песму данас да пева. Ја сам далеко а других нема да јој песмом душу разгале. Ко ће јој данас носић да дирне, са белом пеном браду да прави. Опростит ћеш ти мени, знам те ја добро, како ћу ја самоме себи? Посао овде важнији од свега, без њега нема сувога леба. Нагулих флашу већ вруће воде, расхладит желим знојаво тело. Сваки ми дамар на лицу дрхти, могу и да умрем овде. Врелим ваздухом слике се криве, од жутог песка река се створи, похота за новцем чудо направи и живот опет може да се слави. Налетих на једно пикан дрво и своје тело у хлад склоних, нек ми се мало душа окрепи, тако ми се дало. Спустих са леђа претешку торбу, пуну проблема и хране мало. Дуван палим, храбрости треба како до куће опет се вратит. С’ напором стигох до кола мојих. Укључих мотор нек климу прави. Па кренух кући Роквелу моме, видећу децу, ваљда живот је у томе. Ја волим земљу, па и ову овде. Мотива имам због деце своје, радост ми чине кћеркице моје. Понекад у праху земље угледам и тело своје, једнога дана неко ће наћи делове моје. Живот је чудо, не знаш шта ће сутра бити. Моји ми од тамо завиде овде, колико пара то им очи боде. Кажу да и птичијег млека у Тексасу има само што ћорав не може наћи. Паре се лопатом у Америци купе само треба сагети дупе. А ми, шкрти, не шаљемо паре него у банку трпамо доларе.

– Хало, Данице, неко ми данас рођош има. Ко ће те данас за уши вући, никога немаш близу. Ја сам ти на дохват руке ал не могу доћи.

Медени осмех са друге стране који и камен растопит знаде.

– Ха ха ха, баш ти хвала, ленчуго једна, данас си нашао да радит мораш. За уши не брини, колико година имам некако су се издужиле па све више личим на Душка Дугоушка. Уосталом, Јасмина нека ме повуче, пецнула ме је јер је знала како да спусти сву моју похоту за њом.

– Да, наравно, хвала ти на тој стрели што је одапе, навикао сам на то. Чуј, Данице, обећај ми бар на кафу да изађемо.

– Ма јок, Михајло, много је лепше у неки мотелчић онако натенане два-три дана. Будало, утуви у ту своју блесаву главу, ја сам удата, ти си ожењен. Обоје децу имамо а супер сам са твојом женом. Она је права лепотица и не могу да разумем шта ти још треба. Људи те цене и опет тражиш преко хлеба погачу, ма погрешно сам се изразила, ти већ погачу имаш. Молим те, Михајло, немој ме смарати више са тиме, хвала ти на честитки.

Покушах да јој објасним али се веза прекинула. И мени није потпуно јасно шта се то збива у мојој глави. Што ме више одбацује све ми је лепша и дража. Поклон јој чувам, волеће знам то, таква је Дана увек била. Проклети посао, што ме баш снађе пословни ручак у Сан Антонију и, што би се рекло, виша сила. Ови шлицави Сингапурћани са овим лудачким осмехом толико ме нервирају, а појма немају да су интересантни као лањски снег. Данас сам на рођендану морао бити. Изненада сам праснуо у смех сетивши се Шојића у „Тесној кожи”, кад је имао састанак са апсолутно истим фацама које су биле, наводно, из тога Сингапура. Ја се смејем и они се смеју! Боже лудака!