ТЕКСАС, 2014. ГОДИНА

У ТЕКСАСУ НИШТА НОВО, СРБЕ МУЧЕ БРИГЕ КЛЕТЕ: КАУБОЈА ВИШЕ НЕМА... ИНДИЈАНЦИ НЕБОМ ЛЕТЕ!!!

Паметнице!!!

После три месеца паклених врућина напокон је ноћас падала киша. Јутро је прекрасно и коначно могу да удахнем свежину ваздуха и осетим мирис озона. Тамо далеко, на том Балкану, у сенкама кањона Дрине, увелико стиже јесен, љубави моја. Народ се бори са свакодневицом и свим изазовима што га доноси овоземаљски живот.

Твоје очи су тужне али некако плавичасто-зелене, као и твоја река која се не обазире на проблеме, јер зна да је јача од свега па пркоси твојој тузи, чежњи и скривеном осмеху који вечито лебди на твоме лицу. Ох, шта бих дао да могу завирити у твоју душу, да ти украдем тај скривени осмех, да га закључам у срце своје, да га љубоморно чувам и вратим кад пожелиш да ти осмех буде лепши и већи од свега.

Овде у Тексасу ништа ново, каубоји су се давно преселили у књиге, индијанци никако да се врате са вечних ловишта, а народ к’о народ, решава своје муке и нада се бољем. А ја сам изашао вани, да се надишем свежег ваздуха, разбистрим главу и пустим да ме машта носи на крилима среће.

Питаш ме колико ће то да траје?!! Не, не желим да моји осећаји имају дужину трајања, ма моје срце није роба да се квари. Оно има укус меда, чистоту сузе и лепоту твога осмеха. Да ли ти срце подрхтава у тренутку док ово читаш, блага сладуњава мучнина дирка ти тело, грешне мисли пролазе кроз главу. Да ли осећаш да ти се грло суши? Да ли заиста осећаш нешто према мени, није ли ти свеједно? Мислио сам да сам тврд као камен, да се то неком другом догађа.

Колико знам, дечије богиње давно прележах. Пубертет је прошао као баби звиждање. Каријера као наводни знаци, а црвеним се у лицу као булка и све то због тебе.

Ма тај одвратно блесави живот је чудо, увек нас изненади. Од њега очекујемо нешто што постоји само у књигама, и када смо сигурни да све држимо под контролом он се измакне и поново све испочетка. Ако човек може да заволи реку и ћупријски камен, да воли све што га подсећа на тебе, а изгледа да може, ако то љубав није онда сам ја заиста велика будала!!!

Заувек твој Михајло!!! ...

Паметњаковићу!

Заволела сам те кад си ми грицнуо ухо и узнемирио све дамаре моје. Кикотала сам се похотно жељна да ми то радиш. Уснама си клизио низ врат, овлаш нежно дотакао раме, дивљачки љубакао груди и све ниже и ниже палио успавани вулкан. Викала сам немој, немој, а све више горела од жеље. Умирала сам од страсти и жудње за мишићавим телом твојим. Дерао си крпице са мене и без стида се увлачио у облине моје. Кревет је цикао као да га виолина расвирљује, а ти беше нажешћени пастув у трку кроз поље. Јечала сам од сладуњавог зорта и врискала уједно. Од зноја горке су ти усне биле а очи од жеље обневиделе. Гребала сам ти леђа и привлачила себи, хтела да нам тела у ватри постану једно. У сладуњавом ропцу чупала сам ти косу док ти се снага губила у моме вреломе гротлу. Отео ми се крик док сам ти гутала измождени дах и као лимун цедила тело. И онда, шта да кажем? Када си ме проклињ’о, Михајло, као олињалу кучку, ја сам те волела можда више него икада пре. Радије сам вређала себе и тебе и ову проклето врелу женску крв.

Твоја Даница!

Седео сам на тераси моје куће изнад језера Реј Хабард, лежерно заваљен у столици прелиставао Њујорк тајмс. Ветрић се поигравао са чуперком моје већ оседеле косе. У даљини се видео велики мост, дупке попуњен аутомобилима који су журили негде у правцу Даласа. Све је то изгледало као непрегледна светлуцава трака дугиних боја. Бука се није чула али сам је некако осећао. Испред мене разгранала смоква која је широким листовима напросто мамила птице у своју утробу. Кроз њену крошњу пробијало се врело тексашко сунце. Преко пута ње кајсија, сува, нестварна и помало тужна, бројала је своје последње дане. Ограда оронула, пепељастосиве боје, напросто је вапила за фарбом. Једино се трава у дворишту држала господски, нежнозелена, кратко подшишана и као таква никако се није уклапала у овај амбијент. Запалих цигарету и сркнух пар гутљаја црне колумбијске кафе.

Признајем, пријало ми је ово ленчарење, нарочито после лоше проспаване ноћи. Помислих како је добро што не морам ићи на посао. Суботе сам увек волео, ваљда због недеље, а недеље нисам волео због понедељка. Имао сам времена на претек да размишљам о свему и свачему. За мене садашњост не постоји, чак је и ова кафа прошлост. О будућности нисам хтео ни смео размишљати. Плашила ме је неизвесност.

Можда делујем као неки песимиста коме су све лађе потонуле, али себе видим више као неког романтичног реалисту. За мене је два плус два увек четири, уздам се у се и у своје кљусе. Понекад, признајем, одлутам са црним мислима у неку земљу недођију, али се исто тако брзо вратим и живот посматрам некако нормалније, оптимистичније. Могу са ружама да причам, да читам Андрића по ко зна који пут, слушам озбиљну и неозбиљну музику. Понекад сатима телефонирам, пушим као Турчин, смејем се до миле воље и псујем све оно што ми се псује. Кад ми све изађе на нос могу се напити, причати сам са собом, трошити паре на ново одело, могу се веселити као луд и решавати проблеме у трку.

Испред мене, иза мене, лево, десно, горе, доле, распукла се Америка! Велика и моћна Америка! Разумети живот у њој није ни лако ни једноставно. Понекад је тако лепа, питома у својој величини, разапета од Канаде, на северу, па све до Мексика, на југозападу. И небо је тако плаво, тиркизно и нестварно. Она привлачи као магнет, нуди ти се као жена, мами те да је истражујеш и пада ти у загрљај у неком бескрајном заносу. Зов њен је зов дивљине, слободе коју тражиш из пречистог извора живота на коме почива будућност овога света. Њој је тешко одолети. Понекад се намргоди па љутито грди своју децу. Подигне главу, сва сујетна, подели пацке и кривом и правом. Претвори се у ватреног змаја па као вишеглава аждаја лута светом од немила до недрага. Све ти је то Америка, величанствена, предивна Америка. Једина која никога не зове, у коју многи желе доћи, из које нико не жели или не зна отићи. Поједини дођу да виде Холидеја и Ерпа. Да осете преријски ветар како по врелом песку разноси мирис жигосаних крава. Хиљаде њих још увек траже изгубљена блага летећих индијанаца и сањају да се као богати врате у своје давно заборављене завичаје. Можда неко и нађе који грумен злата у Пекосу, или само пожели да види Рио Гранде, о коме се пева и за ким тугује. Он је река граница, за многе уљезе гробница.

Да ли ме то питаш кајем ли се што, ето, ја дођо овде? За кајање времена немам, а када га буде било проћи ће ме воља. Математички, на позитивној сам нули. Исељење у једну земљу је исто као женидба, може бити добро а богме и лоше, зависи из ког се угла гледа. Већина живи у нади да ће се једнога дана вратити, само што он ретко дође. Почесто превари смрт, а деца ко деца, забораве жеље својих родитеља па их сахрањују тамо где је јефтиније и неретко потпуно забораве на њих. Надам се да ће ми се душа населити у рајско насеље мојих предака, тамо где сам угледао свет, без обзира где ме буду сахранили. Тело се ионако претвара у прах, од чега смо и настали. Мада знам, није ово моја земља, не мирише на ону моју доле у завичају поред Саве. Некако премасна, тешко се оре, испод ње, кажу, нафта је. Не пропушта воду, а на сунцу некако испуца а онда се круни и претвара у прашину. Далеко је то од Семберске равнице, где легенда каже да и посађен камен рађати зна. Али шта је ту је, из ове се коже у другу не може. Сам сам бирао. Ишчупано дрво тешко се омлади у туђој шуми. Многа дрва се осуше, постану бескућници, умиру испод мостова и тако без помпе и попа путују у вечне оазе на исповед Богу. За њима нико плакати неће.

Има и других, преко ноћи се обогатили, обучени у свилу и кадифу. Око њих играју многе старлете и даме, док попови пезе за паре из таме. Кад мецена кихне око њега се сви прехладе, а полтрони, спонзоруше њему ће да ладе. У души шкртице, цркви дарују новац о великим празницима да се види и чује. На срећу, не долазе често, покварили би нас још и више.

Имамо ми и школованог отпада. Доктор до доктора! Професор до професора! Титуле велике и лепе али човека нигде. Они се стиде цркве, порекла, имена. На литургију не долазе, понекад на свадбе или игранке дођу да прошетају Армани одела. Пуни су себе, бирају друштво и плаше се сенке. Свакако им савест није чиста. Мењају имена као одела, Јован постаје Џон, Милош је Мајкл и тако у недоглед. Понекад, прича се, оду у грчку цркву, а на крају постају повампирени баптисти, част изузецима...

Са задовољством попих последњу кап кафе, осетих горчину у стомаку и поглед ми махинално одлута према мосту, на коме се ништа није променило. Непрегледне колоне аутомобила куљају према Даласу...