ТЕКСАС, 1999. ГОДИНА

Тексас, разбацан у својој лепоти, привлачи народ са свих меридијана. Понеко дође само да га види, испроба укус најбољег стека, омирише нафту и врати се у постојбине своје. Живот је непредвидив, укопа те у место где останеш без идеја и не приметиш када те године сатру, а деца одрасту и заволе све оно што сам ја волео као дете. Мој завичај није њихов, пасуљ са ребарцима за њих и нема некакав шмек. Погледам старе фотографије, све неко сивило, нико се не смеје. Фаце укочене и преозбиљне. Овде све обрнуто, сви се кезе а зуби ко бисери бели. У стварности се слабо ко смеје овде, никоме није до тога. Једино се у банкама и ресторанима виде професионални осмеси, у којима очи остају ледене и трају онолико да их можеш запазити, па се све врати у неку уштроконђену озбиљност.

У Семберији се људи смеју некако чешће и лепше. Понекад зафали понеки зуб изгубљен код аљкавих зубара, пошто се није имало платити испод жита, али очи су топле и ведре, чак и када вас псују. Тамо сам осећао сигурност, да иза мене стоји неко. Овде си сам и када су људи око тебе. Све је извештачено, велико. Све је поредано како треба, под конац. Куће нагланцане, велике, ваљда од вишка да глава не боли. Све је аутоматско, грејање, хлађење, заливање, а улице дуге, широке, мало где је у свету тако. Капије на дугме, паре из банке узимаш из аута и са аутом скренеш у ресторан, без излажења те услуже. Из аута филмове можеш гледати. Чудо невиђено, скренеш у продавницу која нема касирки да раде него све сам платиш, али ја волим да ми неко каже добро јутро, како си комшија, ево имамо лепе говеђе буткице. Е тога нема, аутоматика, и све иде нагоре. Нико више не пече кафу, убише ме аутомати, а од ових лудачких телефона ћу да звекнем. Од деце су овде направили дегенерике. Аутобус га купи испред стана и вози у школу, после га врате на исти начин. Деца престају да размишљају јер им је све угођено. Не до ти Бог да те неко пријави да си дете мало васпитавао по туру, онако како су наши стари радили, ћорка ти не гине а деца се одузимају. Она моја учитељица Љубица завршила би на доживотној робији због зулума што је чинила према мени и другој деци.

Скоро сам моје кћерке водио доктору на рутински преглед и он пита њих да ли им дајем алкохола, цигарете, да ли их бијем. Остао сам забезекнут, без речи, хеј, деца од шест година. Једном су одбили да ми приме дете код доктора јер је он био презаузет. Пошто сам мало гласније протестовао једна паметна радница позвала је полицију. Срећом, стигла су два разумна момка која су видела да ми је дете заиста болесно и уз помоћ ротационог светла на ауту допратили ме до болнице. Пиво можеш купити само у посебно одређеним деловима града. Мени је то тако близу, неких четрдесет километара, а цигарету можеш запалити једино у својој кући ако немаш малу децу. Свуда је забрањено. Није препоручљиво сликати голишаву децу јер те лако могу окривити за сексуална узнемиравања, педофилију и ко зна шта већ. У насељима постоји ХОА. То вам је кобајаги удружење власника кућа, у које су те утерали без твоје воље. То се плаћа као Светог Петра кајгана.

Дођу па ти у твоме рођеном дворишту измере висину траве, ако је превелика онда платиш казну. Гледају да можда ниси неки прозор офарбао а да то није у папирима како треба бити, па у ком је стању кућа, све се то мора поправљати да би куће држале стабилну цену. Чак се гледа које је цвеће посађено и колико комада има. Ове наше комуњаре су малене маце за њих и све вам је то демократија коју мораш платити, а касније се можеш и жалити, с тим што су ти шансе да их добијеш готово никакве, јер се све то ради по неким правилима која су већ давно написана, а народу преостаје да то испуњава јер се то зове демократија. Сваким даном све више личим на робота док ми мозак закржљава рапидно брзо, у ствари, ја га не употребљавам, све што радим иде по некој аутоматици.