ТЕКСАС, 2003. ГОДИНА

Роквел, тај дивни, предивни градић у коме сам пронашао свој други дом и који као грозд виси изнад језера Реј Хабард, кога увек расхлађује лагани поветарац доносећи мирисе разноврсног биља са зелених прерија. Да, ту сам започео живот испочетка, по ко зна који пут, њега сам на неки начин заволео и увек му се радо враћам. У њему се осећам сигурно, готово као да сам рођен у њему, лепо ми је ту, мада је срце располућено на оно што оста и што се зове Семберија. За моју децу та половина не постоји, нажалост или на добро, јер не морају мучити себе као ја. Шта њима значи дедовина и нека ливада на Височу покрај Саве. Лањски снег и то баш онај који не паде ове зиме. Баш тако, а ја и ова моја женица Јасмина сањамо сваки грм, сваку травку, као да овде нема ни траве ни грмова. Чим се поведе прича о детињству, месту где угледасмо овај свет сузе нагрну ко река, па се сви сити исплачемо а после крене и песма и тако све укруг.

Ручак код Аксентијевића беше, као увек, празник. Тај се ритуал понављао прилично често, готово сваке друге недеље ми смо ишли код њих или су они долазили код нас. Даница и Јасмина су врсне куварице које су плениле вештином припремања хране а башка што су биле лепотице. Мени је та лепота њихових тела отварала апетите и пожуду уживања у њима, а храна је само повећавала жељу. Данас је Даница припремила боговски ручак, сарма на семберски начин, бурек са сиром, а брокули супа специјално за моје кћеркице, рођене у Немачкој. Музика носталгична! Са касете се чуо Здравко Чолић са песмом „Пјевам дању пјевам ноћу”. Чини ми се да смо у том ритму сркали супу и похотно меркали комаде сарме као да смо се плашили да ће добити ноге. Поглед ми се раштеловао од трпезе и Даничиног тела, мада то себи нисам хтео признати. Шта се то догађа у лудој глави? Каква ми то хемија управља срцем да ми љубави треба још и више. Што је више гледам више је волим, али Рођо је мој најбољи пријатељ. Да рушим два дома и да не добијем ништа или добијем све. Постао сам, изгледа, компликовани психијатријски случај. Ја волим све, Јасмину, моју љубав, мајку моје деце, па девојчице Маријану и Јелену као очи своје, ма више од тога. Волим и блесавог Рођу, човек ништа није крив. Даницу, о Боже, волим превише. Исто тако, њезина сина Марка волим као своје рођено дете. Да ли је љубав грех, ако јесте Боже опрости, ако можеш прогледај мало кроз прсте. Борим се сам са собом. Можда ме ђаво искушава, па зар је грех волети?

– Михајло, јеси ли за крофне, кафу?, пита ме Даница. Ја као хипнотисан са лудим мислима, гледам је онако као што вук мерка јагње. Чујем је добро. Језик се запетљао па испусти више крик из уста него оно што хтедох рећи. Јасмина примећује промену па ме гурну лактом у десну слабину тако да се вратих у нормалу.

– И крофне и кафу ако може, само без шећера, коначно проговорих и осмехнух се онако заводнички.

– Чудан си ми данас драги, изусти Јасмина. Одсутан си као да те нешто мучи, реци, можда ти могу помоћи. Даница те три пута пита за кафу и колач а ти забезекнут ко теле у шарена врата.

– Извини, мислим да сам мало уморан. Прошла седмица у компанији била ми је напорна, покушах олабавити ситуацију. Јасмина ме пољуби у образ и чврсто ми стегну руку, а мени беше лепо око срца и сочно загризох пристиглу крофну. Е, Боже, докле ће ово да траје овако? Ако се ја питам до вечности па нека ми Свети Петар пресуди. Јасмина ми је много пута рекла да ћемо нас двоје на ономе свету бити на различитим странама. Неко у паклу, неко у рају, али никако заједно. Зашто ми је то у шали говорила нисам био сигуран. Па можда је себе смештала у тај пакао, јер признајем да своју рођену супругу не познајем довољно или колико би требало. Она мене вероватно и мање од тога. Мислим да љубав делује као зрачење на човека и има два пола, позитиван и негативан, који се међусобно привлаче. И кад се човек нађе у том пољу и срце почне пумпати острашћену крв кроз вене, мозак се предаје, а човек отупи и почне слушати своје срце, онда се то љубав зове.