ТЕКСАС, 2003. ГОДИНА

Јутрос сам устао на леву ногу, а то значи да ми је фитиљ кратак и да бих могао експлодирати сваког часа. Свестан сам те мане па се контролишем да не дође до ерупције.

Јасмина, моја супруга, рано је отишла радити. Кћерке Јелена и Маријана још увек су спавале. Сочно сам сркао кафу и успут поспремао кухињу. Размишљао сам шта све данас морам позавршавати. Суботом се у Америци купују намирнице, поправљају аута, сређују дворишта, плаћају рачуни и тек увече се можеш мало опустити, наравно ако не искрсне нешто непредвиђено. А баш се то често догађа.

Данас сам имао друге планове. Погледао сам на сат, скоро ће седам и тридесет. Митинг који је организовао црквени одбор одржаће се у девет сати на неком фабричком имању у граду Ирвингу. То је близу Каубојсовог стадиона. Имао сам још тридесет минута времена на располагању па би онда морао кренути. Хтедох отићи да се огледам, да видим је ли све како треба, кад је зацвркутао мој мобилни.

– Хало, капиталисто, овде Рођа. – Хало, стара комуњаро, да се Лењин није повампирио?, рекох.

– Није среће, Михајло, да је тако онда те сигурно не бих звао, било би обратно, али лако је теби да се зезаш са остарелим комунистом. Онда се Рођа грохотом насмеја па настави. Идеш ли на митинг? Ако имаш места нешто сам се зажелео попа Светозара и млаћења празне сламе, па рекох не би било лоше да чујем коју паметну. После си позван на ручак, наравно са женом и децом јер ми сам не требаш. Дана се распилавила, па ће бити добар ручак, а за децу ће бити брокули супе, не брини. Знам да требаш мало да оплакнеш стомак, сав си се надуо од фаст фуда.

– Добро, добро..., бићу код тебе за десет минута. Чекај ме испред куће и немој да нешто лочеш, немам времена да скрећем због твоје изгореле бешике.

– Ха, ха, не брини ти за Рођу. Ватра најбоље гори од сасушених пањева, жути жутују црвени путују. Хајде пожури, ја већ чекам.

Погледах у огледало и са задовољством закључих: – Ниси ти Михајло још за старо гвожђе. Четрдесетогодишњак добро гаражиран. Отворих врата дечије собе, помиловах их по коси.

– Јесте ли запамтиле шта смо се синоћ договорили. Доручак је у фрижидеру, мама ради негде до подне. Не отварајте врата никоме и не излазите вани. Кад се вратим идемо на ручак код тета Дане. Обе климнуше главом и наставише спавати.

Закључах врата и седох у џип. Рођо живи две улице ниже од мене. Вани је сунчано али мало прохладно. Будући да је фебруар могло би се рећи право пролеће. Рођу сам угледао чим сам избио на правину. Средио се као парадни коњ, и лептир машну је везао као да је пошао на оперу. Пушио је мирно буљећи низ улицу.

– Помаже Бог товариш Родољуб Аксентијевић. Упадај!, мало се продерах.

– Кулаче Михајловићу, биће ми задовољство да се возим у вашем шпорету, па настави. Хајде нагари, поп Светозар ће се јако обрадовати када ме види. Само му ја фалим, има оспице да добије, а и ти, Михајло, имаш да будеш у чроблу. Сам знаш, с ким си такав си.

– Рођо, јеси ли понео какву паролу, знаш оно – на граници смо сви до зоре или имаш какве боље провале.

– Парола и провала Рођа увек има, мој ти Мићко. Данас ћу се захвалити президенту Труману на оним јајима у праху, крајње је време.

– Рођо, заборави на јаја, паре нам требају за градњу цркве, па на пример ако одапнеш ко да те опоја, побогу брате. Или да ти певамо неку корачницу, млада партизанка очистила пушку.

– Мићко, буди паметан, шта то нама фали у руској цркви. Тамо можемо бити сто година, а кад умрем нека ми пева ко год хоће. Кад си видео да се мртвац буни, њему је све равно. Ма немам ја ништа против цркве, али где су паре. Већина људи ринта за малу кинту, станови скупи, мала деца. Ма треба нам још времена, лако је теби, ти си у ову земљу дошао са ловом. Поп Светозар се прави невешт, ни лук јео ни лук мирисао. Хоће да овом народу избије и последњи долар. Само паре, паре. Прво парохијал, а сад паре за цркву. Мајке ми, није нормалан и тај презире свакога који је против градње.

– Рођо, ако немаш није проблем, што недостаје у кући у цркву се не даје. Доста их не могу дати али има који могу. Ако Бог буде хтео црква ће се направити независно од мене или тебе. Све је то на добровољној бази. Живи били па видели, а мој савет је не трчи ко ждребе пред руду. После ћеш рећи, ето, сви ме мрзе. Прати те малер, као да си магнет па проблеме привлачиш.

У међувремену стигосмо на имање. Зграда оронула као све остало око ње. Паркинг у рупама а једна настрешница опасно је претила да ће се сваког тренутка срушити. То су били офиси неке пропале фирме, и да би се направила црква од тога потребно је заиста пуно новца. Неких стотинак, што мушкараца, жена и деце, тумарало је по дворишту без неког нарочитог циља. Ништа посебно се није могло видети.

Отац Светозар попе се на неку каменчину, да би га сви могли добро видети. Поред њега благајник Душан Каракашевић и потпреседник Ненад, коме нисам знао презиме. Где су били остали чланови одбора сами Бог зна.

– Поможе Бог браћо и сестре, заурла поп Светозар. Ви добро знате зашто смо се скупили овде. Хоћемо и ми да имамо своје властито место под сунцем где се можемо окупљати и нашем Богу молити. Како видите, зграда није тако лоша.

Направи мало паузе јер су неки гласно негодовали. Наравно, Рођа је поклопац сваком лонцу, не чекајући да поп заврши говор рече: „Oдлична, само што се није срушила”. Присутни се грохотом насмејаше а поп настави.

– Поправићемо је! Како рече Његош, а у Вука Мандушића свака пушка биће убојита. Опет се једна група поспрдно насмеја. Сваки од вас је данас Вук Мандушић. Направимо од ове тексашке један комад српске земље.

Неки су аплаудирали, неки се смејали. Било ми је непријатно због појединаца који су залутали на овај митинг и који нису ни схватили важност овога тренутка. Атмосфера се усијала и заиста сам се бојао да не дође до какве немиле сцене. Поп Светозар, црвен у лицу као рак и видно изнервиран, губио је контролу.

– Аксентијевићу, није ти ово комитет на Карабурми, па си и овде организовао пету колону да растуре овај састанак.

– Јок ја, попе Светозаре, ништа ја нисам организовао. Мој коментар је био везан за ову рушевину.

– Аксентијевићу, немој мене учити како се прави и води црква, овде се јасно види ко је вера а ко невера. Бог све види и чује а ти радиш против њега. Биће црква! Можеш да цркнеш. Биће јер ће Бог тако хтети.

– Тако јеее, викнуше Ненад и Каракашевић углас уједно смирујући попа Светозара, коме је јабучица на врату непрестано подрхтавала. Народ се разилазио а ја сам зграбио Рођу за мишицу и повео га према ауту. Није се опирао свестан тежине ситуације. У пролазу су му неки које нисам познавао давали подршку.

– Тако је, неко му мора скресати у брк. – Шта он мисли да смо ми овце за шишање, па коме год падне на памет може да се истреса на сиротињу.

– Нек си му рекао, ма треба писати владици, жалити се на овај зулум.

– Рођо, рекао сам ти да не правиш глупост јер сам знаш да те баш не симпатише. Јебала те зграда, комунистима си ћутао као риба а овде си одвезао језик ко највећа алапача. Шта ти је то требало. Слушај! Гледај, ако ти се свиђа подај, ако не куд који мили моји. Прави си Николетина Бурсаћ.

Сели смо у кола а Рођо, видим, биће љут на мене, ћути као заливен. Извадих Марлборо, прво понудих Рођу. Запалисмо обојица и осетисмо неко олакшање када смо се попели на хајвеј. Да бих мало раздрмао ситуацију изађох са хајвеја и скренух у Севен Илевен на кафу, више због Рође него због себе.

- Хајде, стара врећо, шта се си надркао на мене, ма ко ће кога него свој свога.

– А како смо ми то своји?, изазивачки ме упита Рођа. – А како? Видиш, у овој јебеној туђини и најгори земљак са неке чуке ти је дражи него сви остали, иако су ови Амери много љубазнији. То ти је тако, трудимо се годинама да постанемо ови други али не иде. Кад чујеш у продавници да неко збори твојим језиком само лице ти се озари а срце почиње да лупа. Зашто је то тако не знам, нисам толико паметан а немам намеру да ти то цртам. Ваљда је то генетски, од наших прадедова, сви смо никли на истој њиви и постали од истога семена. На Балкану се таманимо као зечеви, а овде имамо мање проблеме чак и када смо различите вере. Овде нас држе на дизгинама, а сами се трудимо да постанемо Амери али не иде. Нашој деци је лакше, кад прођу две генерације већ забораве језик, оно мало обичаја помало чувају, да би све нестало са трећом генерацијом. То је то, Рођо, сви смо ми на путу без повратка. Црква се труди, али крај се назире. Наши потомци ће бити прави Американци!

Рођо ме је посматрао изазивачки, биће да он мисли другачије, па ваљда демократија и постоји да се другачије мисли. Поново смо се нашли на хајвеју Е35, а пут нас је водио кроз Далас према Роквелу. Скоро ће подне. Уобичајена суботња гужва на путу није ме изненадила. Шест трака аутопута већ је толико закрчено да је вожња изгледала више као шетња.

Управо смо пролазили поред места где је убијен президент Кенеди. Стотине туриста из читавог света тумарало је унаоколо тражећи најлепше место за фотографисање. Рођо и ја смо тамо били више пута тако да смо комотно могли бити туристички водичи. Искрено речено, тамо се нема ништа нарочито видети. Кенедијев споменик се не налази на месту где је убијен него је помакнут у једну суседну улицу, а на шестом спрату, одакле је наводно пуцао Освалд, нема ничега. Испред се могу купити старе копиране новине које причају о том времену и то је то, а народ долази ли долази. Све ме то подсећа на помодарство или је то можда ходочашће, јер спуцати у Далас и није тако јефтино да би се сиромах могао луксузирати.

Коначно смо се заглавили. Свих шест трака пуне као чаша. Аута, поређани браник у браник, бљувала су плавичасти дим који је пецкао грло и жуљао очи. Ми Балканци ненавикнути на ово понашамо се као животиње ухваћене у замку. Одмах нам се жури и кад нисмо у журби. Знајући проблеме Рођине мокраћне бешике помало ме је хватала паника. Крајичком ока посматрао сам његово лице избраздано проблемима живота. Пожутели кажипрст грлио је напола испушену пљугу, док се десном руком заклањао од већ одскочилог тексашког сунца.

– А јебем ти гужву, у овој јебеној земљи ни попишати се не могу а да ме не снађе овај хаос. Да ми је знати куда се упутила ова марва. Уместо да шета, пије, да мало ужива у животу, они се упутили у молове. Иду у шопинг, јебо их шопинг.

– Погледај ову краву, Мићо, Рођо показује на ауто поред нас у коме се једна осредња половњача шминкала. Па ови само што не спавају у аутима, јебала их аута.

– Е Рођо коњу кад дође у ову јебену Америку. Прва земља демократије. Јебем вам демократију и културу, све лудак до лудака. Сваки други живи на таблетама. Какав је ово пасији живот. Ринташ пет-шест дана у седмици да би све то стукао за викенд. Сине, овде ако немаш лову као човек се не можеш сахранити. Гробно место је скупље него стан у Кнез Михаиловој. Није ми јасно зашто народ киља у ову Америку. Мисле да је све ово Холивуд, Лас Вегас. Е није, све ти је ово једно велико срање. Кеве ми, Тито је био у праву. Ово није само трули капитализам, ово ти је гужење људи у мозак. Јеботе, све је дозвољено што није забрањено. Демократија ни по бабу ни по стричевима. Шта ја имам од тога што могу рећи да је Буш магарчина, коњ, кад то моме менаџеру не смем рећи а он ми крв сиса на сламку. Хајде стисни па реци нешто. Одмах те ногом у дупе а сав сам у јебеном кредиту. Мени се чини да су овде једино луди нормални, јер ко остане овде нормалан он заиста није нормалан. Терају ме да се вакцинишем против грипа, као све је на добровољној бази. Јуче ми дође супервајзер и каже: „Mистер Роки, вакциниши се јер посао не може да трпи. Шта затежеш, фирма плаћа, тебе не кошта ништа”. И вакцинисaо сам се, зато се овако и осећам. Читао сам да ће нам и чипове почети уграђивати.

– Хоће, хоће, Рођо. Теби ће у буљу, рекох и праснух у смех јер сам знао да се мој пријатељ унезверио јер мерка где би могао да олакша алкохолом спаљену мокраћну бешику.

Познавао сам га у душу. Већ сутра је спреман да хвали ову земљу на сва звона само да је неко почне кудити. Знао би рећи: „Шта је матори? Скупи џопке па у завичај. Тамо те чека мед и млеко. Радити се мора где год да си. Ко ради не боји се глади. Није тебе молила Америка да дођеш већ си ти њу. Ко те задржава?”, и тако у недоглед. Мој Рођа је био опозиција самоме себи. У међувремену се и саобраћај отчепио. Милели смо према петљи на којој се прелазило на аутопут Е30 и за пола сата бићемо код куће.