Илија Наранџић
Илија Наранџић се родио у Грбешима у Требињу а школовао у херцеговачком манастиру Дужи. Стекао je приличну имовину бавећи се трговином. Важио је за часног и примерног човека који је уживао поштовање свих, како Срба тако и муслимана. Био је пријатељ народног просвећивања и писмености. Једно време је водио и књижару бавећи се снабдевањем књига за ђаке. Био је пренумерант на Вукова дела и важио је у то доба за врло писменог човека.
,,Читао је књиге кад год би слободна времена имао. Стога су га мештани, особито Турци (док су живели у Ужицу), држали за учена човека, и припитивали су га у много случајева: на прилику, ако је ко разбирао за цену каквом старом новцу, томе су одговарали: -Иди питај Наранџића, ако ни он не зна казати, други ни толико!'' (Милан Ђ. Милићевић, Поменик, 1888).
А ,,кад је осетио да му се ближи крај'' 15. марта 1869. саставио је тестамент којим је сву своју имовину: куће, механе, плацеве, грађевински материјал, еспап, вересију, готовину, складиште ракије, оружје, покућство, накит и скупоцени џепни сат, претворио у новац за превасходно зидање школе. Вредност овог капитала била је 45 000 гроша чаршијских.
Део средстава наменио је школи требињској (две стотине дуката), цетињској (педесет дуката), манастиру Дужи (десет дуката), сестрама (по двадесет дуката), а највећи део имовине наменио је градњи основне школе у Ужицу.
Тестаментарна опорука у тачки 5. гласи:
,,Све остало, што преко исплате горњих легата и мојих погребних и подушних трошкова претече, остављам школи основној ужичкој, разуме се за грађење школе од тврдог материјала, па било од мог капитала, не буде ли он довољан, нек се још узме у помоћ, само хоћу да школа буде од тврдог материјала.''
Завештана сума коју је Наранџић оставио школи ужичкој износила је око 6 000 дуката. Новчаној маси додао је и скупоцено оружје и накит. Толико је Наранџић желео да школа буде од тврдог материјала да је тестамент допунио реченицом: „Но ако завештана добра не досегну толико, за остатак да се ускрате остали аманети.“ Извршиоцима тестамента ставио је у дужност да сва средства претворе у новац и употребе га у намењене сврхе, с допуном о надгробном белегу себи за спомен. На споменику који подигоше стараоци написано је:
„Илија В. Наранџић, трговац ужички, родио се 17. јула 1803. год. у Херцеговини, окр. требињски у селу Грбешима, умро 13. априла 1869. (по старом календару). Покојник је био велики родољуб и имање своје завештао је на подизање и одржавање школа у свом завичају и вароши Ужицу. Споменик овај подигоше му стараоци масе његове: Лука Митровић и Милан Ј. Ускоковић.“
Окружни суд у Ужицу примио је тестамент и по њему повео поступак по Нараџићевој смрти. Неке одредбе су пре, а неке касније извршене. Легат за Требиње и Дужи није се дуго могао остварити због нередовних прилика у Херцеговини (устанци и ратови). Најдуже је трајало питање око градње школе у Ужицу- више од једне деценије.
Тестамент је постао извршан тек 1875. Немирна ратна времена су условила да се он оствари тек 1884, зидањем школске зграде на Доњој чаршији.
Колико је за живота био цењен као школски добротвор говори и следећи податак: Када је Наранџић умро (6. априла 1869), председник ужичке општине Симо Каљевић послао је Министру просвете и црквених дела замолницу да се дозволе изузетне посмртне почасти. Тражио је да на погребу, поред уобичајене пратње ђака из основне школе, учествују и професори Реалке са ђацима (и Реалка је добила позамашну суму). Министар је дао тражену дозволу а сви ужички свештеници на челу са старим протојерејом Гаврилом Поповићем држали су обреде за упокојење.