Рајко Јечменица

Породица Јечменица је пореклом из златиборског села Доброселица. Крајем 19. века у селу Дријетањ, где се доселила једна грана ове породице, родио се Радосав Јечменица. Бавио се земљорадњом, а по повратку из Првог светског рата изучио је опанчарски занат. По рату се оженио са Стојанком Ћитић. Добили су кћерку и три сина.

Миливоје Јечменица – Јечак рођен је у Дријетњу 1919. године, Милена 1922. године, а Милосав 1924. године. По доласку у Ужице, 1926. године, родио се најмлађи син Рајко Јечменица, у купљеној кући на Јазовима.

У Ужицу је завршио основну школу и кројачки занат. Учествовао је у НОБ-у. Са оцем Радисавом био је заточен у логору на Бањици. После Другог светског рата завршио је вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“, а 1964. дипломирао је на Високој школи политичких наука у Београду.

Као секретар омладине, у ослобођеном Ужицу формирао је прву омладинску радну бригаду, која је градила стадион у Беглуку (данас Стадион "Радомир Антић"). Као председник Среског одбора савеза бораца у Ужицу, 1950, био је иницијатор изградње спомен костурнице на Кадињачи. Био је и секретар Среског одбора народног фронта.

Рајко је био председник народног одбора Општине Титово Ужице (1959-1962.) Ако рачунамо од Андрије Мирковића, Јечак је био десети јубиларни председник ужичке Општине, који је имао великог удела у напорима тадашње власти да се изгради Трг партизана, да се настави изградња пруге Београд-Бар. Један је је од ретких председника који је остао у свом граду да живи, да хода његовим улицама и гледа Ужичане у очи, јер ништа није било скривено између њих.

Иза Јечка дошао је Перо Антонијевић, за његовог мандата је срушена Соколана, ужички храм спорта и културе, највећи ужички урбанистички злочин, јер су га мангупи убедили да ће се срушити од „тутњаве возова“ на прузи Београд-Бар, и још су га убедили да ће добити паре да се изгради огромна хала спортова у Великом парку. Од тутњаве возова није било ништа, а од добијених пара за Халу могао је да се купи можда паркет за халу. Ипак, захваљујући социјалисти, вечитом општинском политичком раднику, Видоју Дрндаревићу, Перо је добио за све своје грешке част да се по њему назове Фабрика воде на Церовића брду. А Јечак је још жив, видео сам га код доктора Шљивића у ординацији скорије и приближава се стотој години живота.

Јечак је још био и секретар Среског комитета КПЈ, члан председништва централног комитета СКС, члан Председништва СР Србије , републички посланик, делегат у Савезној Скупштини.

У Ужицу је био члан и председник више одбора. У Скупштини републике Србије обављао је дужност председника Комисије за избор и именовање, у Председништву СР Србије био је председник Савета за заштиту уставног поретка, а у Савезној скупштини СРЈ председник Одбора за унутрашњу политику и председник комисије за контролу рада Службе државне безбедности.

Јечак је био посебан Ужичанин који се увек борио колико год је могао за свој родни град и Ужичани га дан-данас памте.

Рајко Јечменица је преминуо 28. маја 2020. године у Ужицу. Урна са његовим посмртним остацима положена је на гробљу Доварје.

Остаће упамћен као председник општине који је отворио ужичку плажу, а на његову иницијативу је подигнута пирамида - споменик на Кадињачи.