Милош Обреновић

Због показане храбрости у Првом српском устанку, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез.

Године 1815. 23. априла, Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт међу Србима је уклањао. Зато је наредио да се Карађорђе убије.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делемичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним беретом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.

Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустирији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, и Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује.

Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Због отпора доношењу устава, 1839. године био је принуђен да абдицира и напусти земљу. Након деветнаест година изгнанства, започео је своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.

Током своје владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од најбогатијих на Балкану.

Наследио га је син Михаило.

Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.

"Није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију.