Радош Бојовић

Радош Бојовић (Чичково, код Ариља, 1919 — Тјентиште, 31. мај 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођен 1919. године у селу Чичково, код Ариља. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршене основне школе, остао је на селу и бавио се земљорадњом.

Почетком устанка у Србији, јула 1941. године, ступио је у Ариљску партизанску чету, која је била у саставу Ужичког партизанског одреда. Учествовао је у свим борбама које је чета водила до повлачења у Санџак, крајем 1941. године. Новембра 1941. примљен је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије, а потом и у чланство Комунистичке партије Југославије.

Својом храброшћу истицао се у многим борбама, посебно јануара 1942. године, када су бројно надмоћније четничке снаге напале Ариљску партизанску чету на реци Увцу, код Павловића моста. Радош је тада, са својим пушкомитраљезом, до појаса у снегу, допринео да непријатељ не оствари своју намеру, већ да претрпи осетне губитке.

Формирањем Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године у Чајничу, Радош је постао борац у Другој чети Првог батаљона. Заједно са бригадом прошао је многе борбе, а посебно се истакао на Мањачи, септембра 1942. године, када је зауставио јак непријатељски напад, који је изненадио чету. Сличан подвиг поновио је и прилоком другог ослобођења Ливна, крајем 1942. године, када је се пушкомитраљезом, својим друговима штитио пролаз преко брисаног простора.

Погинуо је 31. маја 1943. године на планини Кошур изнад Тјентишког Поља, у борби са Немцима, за време битке на Сутјесци.

Његово родно село Чичково, у знак сећања на Радоша, променило је име у Радошево.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 7. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.