Живко Топаловић

Рођен је 15/27. марта 1886. у Ужицу.

Матурирао у Ужичкој гимназији 1904. У својој 18. години постаје синдикални инструктор и секретар Савеза текстилних радника Србије. Одлази у Београд где је завршио Правни факултет, на коме је докторирао кривично право.

Од 1910. до 1912. стручно се усавршавао у Берлину и Паризу. Његову европску турнеју прекинуо је Први балкански рат. Као резервни официр учествује у оба балканска рата и учествује у борбама за Куманово и на Брегалници.

По завршетку балканских ратова, наставља усавршавање.

У Ужицу упознаје Димитрија Туцовића и Радована Драговића и Драгишу Лапчевића, покретаче модерне социјалистичке мисли. Тада постаје поборник социјалистичке струје.

Први светски рат

По избијању Првог светског рата, учествује у борбама на Церу и Колубари.

Био је један од бораца који је сахранио погинулог Димитрија Туцовића на Врапчем Брду новембра 1914.

Као потпоручник тешко је рањен 1914. године код Београда и заробљен од Макензенове војске. Крајем 1917. године извршена је размена српских и аустријских рањених заробљеника официра међу којима је био и Живко Топаловић.

Тада се активно укључује у политичке процесе стварања југословенске државе. Био је учесник Крфских саветовања, агитовао је за југословенство међу католицима у Далмацији, Боки и довео је делегацију Хрватске на проглашење уједињења 1. децембра 1918. у Београду.

Међуратни политички живот

После рата, поред адвокатских послова, бавио се политичким радом. Био је учесник на оснивању Комунистичке партије Југославије 1919. у београдском хотелу Славија као председник социјалистичке странке. Убрзо је изабран у централно партијско веће, као други секретар, одмах иза Филипа Филиповића. Активно је учествовао у изградњи социјалног законодавства Југославије. Од 1926. до 1928. године, као близак сарадник оснивача Међународног бироа рада у Женеви, Алберта Томе, био је шеф сервиса за међународне везе са радничким покретима у Међународном бироу у Женеви.

Из чланства КПЈ иступио је оног тренутка када се КПЈ приклонила Коминтерни. Отада је једино био вођа Социјалистичке партије Југославије.

Противио се и аутократском режиму краља Александра. Био је представник слободног синдикалног покрета при Међународној конференцији у Женеви. Затим се бавио публицистичким радовима и адвокатуром. Између 1929. и 1941. године био је главни уредник Радничких новина.

Из политичког живота се постепено повлачио по убиству краља Александра у Марсељу. Остао је једино адвокат.

Други светски рат и окупација

За време окупације, живео је у Београду и није имао никаквих контаката све до 1943. године. Због промене ратне среће, Драгољуб Михаиловић је током 1943. био принуђен да напусти свој став о неучешћу политичара у својој организацији. Консултовања реакционарних политичара у Београду о подршци Михаиловићевој организацији , под руководством Живка Топаловића, нарочито су оживела после објављивања одлуке Другог заседања АВНОЈ-а.

На позив Драже Михаиловића да се нађе у оквирима његовог покрета, др. Живко Топаловића у априлу 1944. пристиже на Равну гору са својом супругом. Још тада, др. Топаловић је успоставио блиске контакте са лидером британских лабуриста Клементом Атлијем.

То је нарочито одговарало Дражи Михаиловићу, који је веровао да ће Черчил после рата изгубити изборе, па је то био додатни разлог да се још чвршће повеже са Топаловићем.

По доласку на Равну гору, Живко Топаловић је добио највише политичке положаје у читавом покрету. Био је трећа политичка личност, одмах иза Васића и Стевана Мољевића.

Одиграо је значајну улогу на Светосавском конгресу од 25-28. јануара 1944. у селу Ба. Топаловић добио је водећу улогу на конгресу, јер је Михаиловић сматрао да то може помоћи четничким циљевима, будући да је Топаловић познавао особно лабуристичке чланове британске владе Клемента Атлија и Ернеста Бевина и да блиски односи руководства НОП са совјетском владом огромна предност за НОП. Како је југословенска избегличка влада премештањем у Каиро удаљена из средишта збивања и да је сада само играчка у британским рукама, Михаиловић је сматрао да би Топаловићеве везе могле послужити бољем разумевању четничког става код неких чланова британске владе. Био је један од креатора Башке резолуције. Тада је изабран за председника новообразоване Југословенске демократске народне заједнице (ЈДЗ) и постао је један од чланова четничког Централног националног комитета, обављајући различите дужности. Касније је примљен у Извршни одбор ЦНК. Оснивање Југословенско-демократске народне заједнице био је најважнији исход конгреса. Будући да су се све разнородне присутне струје изјасниле спремнима да одустану од самосталног деловања све до обнове државе, спремно су се и сложиле да постојећи четнички Централни национални комитет треба проширити тако да укључи представнике свих снага које суделују у новој политичкој организацији. Али захваљујући знатним разликама између четничких вођа и страначких политичара, стварни избор чланова Централног националног комитета поверен је Организационом одбору тројице, у ком су уз Топаловића били Драгиша Васић и Стеван Мољевић, који је добио инструкције да се саветује с вођама разних странака. Осим тога, Топаловић је учетсвовао у преговорима и са немачким и квинслишким функционерима о заједничкој борби против партизана. Тако се крајем априла, заједно са Мирославом Трифуновићем и Предрагом Раковићем, у селу Трбушанима преговарао са Миланом Аћимовићем и Нохбахеровим изаслаником Штеркером преговарао о испоруци оружја и муниције четницима од Немаца.

Као један од угледнијих политичара у Равногорском покрету, Топаловић је крајем маја био отишао заједно са одлазећом мисијом генерала Чарлса Армстронга у Италију надајући да да представља Михаиловића и да учини што може да потпомогне четничке циљеве код Савезничке војне команде и политичких представника британске и америчке владе придоданих тој команди. Међутим, Британци су га ставили у кућни притвор.

Непосредно пре формирања привремене владе ДФЈ по споразуму Тито-Шубашић, сам др. Иван Шубашић се срео са др. Живком Топаловићем у Барију и тражио да уђе у новооформљену владу.[тражи се извор] Топаловић је то одбио, а и сами руководиоци НКОЈ-а нису желели да виде Топаловића у новој влади, под изговором да је он искомпромитована личност.

Живко Топаловић је имао задатак да стави савезницима до знања циљеве, војну снагу и спремност четничког покрета и да све четничке јединице стави под савезничку команду.

У свом меморандуму савезничким владама почетком августа 1944. узалудно је упозоравао да се грађански рат у Југославији налази у својој највишој фази у којој учествује око 300.000 људи.

Топаловић је српску ситуацију почетком септембра 1944. оценио као трагичну и равну Косовској из 1389. године.

У писму које је упутио Дражи Михаиловићу, др. Топаловић, јасно му је предочио слабости покрета и упозоравао на много бољу организованост партизанског.

После потпуног уништења четничке организације у Југославији, др. Живко Топаловић је ухапшен са својом супругом у Италији.

Није предат југословенским властима, већ је протеран у Француску. Одатле одлази у Швајцарску где пише низ чланака у којима критикује Западне савезнике због напуштања Михаиловића у рату. На судском процесу против Драже Михаиловића у Београду осуђен је у одсуству на 20 година затвора.

Послератно деловање

Почетком 1948. одлази у Париз где оснива „Међународни социјалистички биро“, у коме су сарађивали познати социјалисти. У Паризу је објавио већи број чланака на пет светских језика о политичким приликама у комунистичкој Југославији и читавом радничком покрету у Европи.

Критиковао је Петогодишњи план, законе о аграрној реформи, конфискацији, национализацији и привременом откупу.

Био је велики критичар Информбироа, називајући га „Тамница Европе“.

Био је главни уредник часописа „Le Bireau“ (Биро), који се бавио економским и политичким питањима тадашње Европе.

Био је учесник на оснивачком састанку Међународног федералистичког покрета у Стразбуру (1948), Конгреса народа Европе, Азије и Африке у Паризу (1949.), на оснивању првог југословенског слободног синдиката (1949), на оснивању Удружења српских федералиста (1956.).

У Паризу је уређивао часопис „Le Syndicalisme Exile“ (Синдикални лист у иностранству) и „La Future“ (Будућност).

Објавио је две расправе на француском и седам књига на српском језику. У првим чланцима, др. Живко Топаловић је описивао тешкоће синдикалног и социјалистичког покрета у Србији и Југославији, док је у других пет књига бранио Дражу Михаиловића и читав његов покрет.

Почетком седамдесетих одлази у Беч, где остаје до смрти.

Последње године свога живота издао је своју последњу књигу под насловом „Како су комунисти дограбили власт у Југославији“.

То је била тротомна књига са следећим насловима: „Борба за будућност“, „Грађански рат“, „Како су комунисти дограбили власт у Југославији“.

Крагујевачки Погледи су сва три дела објавила 1999. године под насловом „На Равној гори“.

Др Живко Топаловић је умро 9. фебруара 1972. године у Бечу. Био је ожењен Милицом Ђурић-Топаловић.