Алекса Дејовић

Рођен је 13. септембра 1920. године у селу Севојну, код Ужица. Основну школу је завршио у родном месту, а браварски занат у Фабрици оружја у Ужицу. У тој фабрици је рано приступио револуционарном радничком покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије, а затим, уочи рата 1940. године, и члан Комунистичке партије Југославије.

После окупације Краљевине Југославије, почео је да ради на организовању омладине и прикупљању оружја у Севојну. Активно је учествовао у формирању Прве ужичке партизанске чете „Радоје Марић“ и био први секретар партијске организације у њој. Учествовао је у тешкој борби и пробијању из обруча, 18. августа 1941. на Дрежњичкој Градини, када су Немци и жандарми опколили чету. После ослобођења Ужица, 24. септембра, налазио се с четом на фронту према Ваљеву.

Почетком децембра 1941. године, с деловима чете повукао се у Санџак. Ту су, од бораца Ужичког партизанског одреда, формирана два батаљона. Алекса је тада одређен за заменика политичког комесара Првог батаљона. Пред крај 1941. године је био рањен, па је око два месеца лечен у болници. Када је формирана Друга пролетерска бригада, 1. марта 1942. године у Чајничу, Алекса је постао заменик политичког комесара Четвртог ужичког батаљона. Половином јуна 1942. постао је политички комесар Четвртог батаљона, а 27. августа исте године политички комесар Друге пролетерске ударне бригаде.

Алекса и његов земљак Миодраг Миловановић Луне, заменик команданта Друге пролетерске бригаде, су били нераздвојни другови. Луне је најтоплије странице његовог дневника посветио Алекси. Кратко време су били раздвојени када је Луне отишао на курс у Бихаћ, крајем 1942. године. Фебруара 1943. године поново су се срели у Ливну и заједнички поднели тешке напоре борби на Неретви. Првог априла 1943. године Друга пролетерска бригада је избила на Дрину у Ђеђеву.

Алекса је, иако политички комесар бригаде, помагао борцима при изградњи понтонског моста. Изненада је пала граната и тешко ранила Алексу у ногу, а Лунета лакше. Лекари су му одсекли ногу, али узалуд, јер је, услед недостатка лекова, наступило тровање и он је умро, 9. априла, у селу Кутима, где је и сахрањен.

За народног хероја проглашен је, неколико дана после смрти, 30. априла 1943. године, међу првим борцима Народноослободилачке борбе.

Основна школа у Севојну, чији је некада био ђак, носи његово име.