Димитрије Туцовић

Био је родом Златиборац, из села Гостиља, где се налази његова родна кућа. Његова браћа су Владимир Туцовић и Стеван Туцовић.

Кад је 1899. године дошао у Београд, да заврши гимназију, био је већ присталица социјалистичких идеја. Са Радованом Драговићем, који је на њега извршио велики утицај, приступа пропаганди социјализма. Кад се 1901. године обнавља Београдско радничко друштво, Туцовић поново формира социјалистичку групу великошколаца и улази у управу Друштва. Настојао је да створи модерне синдикате.

Године 1902. је организовао демонстрације студената у Сенату против Николе Пашића. Уз помоћ Туцовића и Драговића обнавља се ранији „Одбор за вођство покрета“ и ствара „Централни одбор“, који је имао задатак да све припреми за стварање партије. Туцовић је био на челу мартовских демонстрација против краља Александра Обреновића 5. марта 1903. године. Након тога је морао да емигрира у Земун, па у Беч.

После мајског преврата у Београду је 2. августа 1903. године одржан Оснивачки конгрес српске Социјал-демократске партије. Њихов лист преко којих су износили своје идеје се звао „Радничке новине“, чији је уредник био Туцовић. На Другом конгресу Радничког савеза ССДП (1904. године) Туцовић је одржао посебан реферат о синдикалним организацијама.

Године 1906. је завршио права на Београдском универзитету са одличним успехом. По повратку из Берлина, не стигавши да оствари свој сан о докторату, посвећује се раду у социјалистичком и радничком покрету (1908. године) као секретар ССДП.

Године 1910. партија покреће теоријски часопис „Борба“, чији је главни уредник такође био Туцовић. Учествовао је на Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену исте године и на њему је одржао значајан говор у коме је указао на неправилан став вођа аустријске социјал-демократије у националном питању, поготово о случају анексије Босне и Херцеговине. У полемици са Карлом Ренером однео је победу и указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске монархије и на став аустроугарске социјалдемократије која је подржавала своју владу.

Димитрије Туцовић се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско ослобађање Косова империјалним освајањем. Он је сматрао да Косово припада Албанцима и залагао се за припајање Косова Албанији. Након Првог балканског рата и војне кампање на Косову, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“.

Погинуо је као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива 20. новембра 1914. године у борби против аустроугарске војске у Колубарској бици у Првом светском рату на западном делу Враче брда, у рејону села Ћелије на десној обали реке Колубаре, околина Лајковца. "Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ“ - написао је Димитрије Туцовић, уочи смрти, свом оцу.

Прво је био сахрањен под једним храстом, на самом бојишту, те потом пренет на гробље у селу Шушњар, а одатле у спомен-костурницу у Лазаревцу. Године 1949. његови посмртни остаци су пренесени са лазаревачког војног гробља и сахрањени на трг Славија, који је тада преименован у Трг Димитрија Туцовића. На тргу му је постављен споменик чији је аутор вајар Стеван Боднаров. Одлуком Скупштине Града Београда су у периоду почев од 2004. године враћени стари називи многим улицама, па је и Тргу Димитрија Туцовића враћен стари назив Трг Славија. Дана 13. новембра 2016. године почела је реконструкција Трга Славија и одлучено је да посмртни остаци Димитрија Туцовића буду премештени у Алеју великана на Новом гробљу. Посмртни остаци Димитрија Туцовића премештени су у Алеју великана 15. децембра 2016. године уз државне и војне почасти. Ово је била његова шеста сахрана.