Драгољуб Ојданић

Младост

Драгољуб Ојданић је рођен 1. јуна 1941, у селу Равни у Ужицу у породици Драгослава и Милијане, као једно од петоро деце (имао је две сестре и два брата). Село Равни, које је такво име добиле јер је смештено на једној заравни. Ојданићев отац се борио у Другом светском рату, потом је био командир милиције у Чајетини, а 1945. отишао је у Обласни комитет партије у Ужицу.

Драгољуб је одрастао на Златибору. Основну школу завршио је с одличним успехом, као и Подофицирску школу у Сарајеву, где је матурирао 1958. године. Војну академију копнене војске завршио је 1964. Похађао је и Командно-штабну академију и Школу националне одбране, где је магистрирао 1985. године.

Војна каријера

Прву службу добио је у Ђаковици, после чега је службовао у Сарајеву, Призрену и на крају у Приштини. Током немира Албанаца 1981, био је политички комесар Приштинског корпуса.

Године 1992. године био заменик команданта 37. корпуса ЈНА, потоње ВЈ, са командом у Ужицу. У чин генерал-мајора произведен је 20. априла 1992. године и постао је командант Ужичког корпуса. Под његовом командом Ужички корпус је ангажован у војним операцијама у источној Босни у време рата у Босни и Херцеговини. Ужички корпус је уз слаб отпор ушао у Вишеград и Рудо и победио снаге Мурата Шабановића, који је држао таоце у унутрашњности бране хидроелектране на Дрини и претио њеним дизањем у ваздух.

Служио је као начелник Генералштаба Прве армије СРЈ 1993. и 1994. године. Између 1994. и 1996. године био је командант Прве армије. Заменик начелника Генералштаба ВЈ постао је 1996. године. Слободан Милошевић је 26. новембра 1998. године поставио Ојданића за начелника Генералштаба ВЈ, сменивши генерала Момчила Перишића. Ојданић је био начелник генералштаба током НАТО бомбардовања Југославије (март — јун 1999). Током рата унапређен је у чин генерала армије и одликован је Орденом слободе.

Фебруара 2000. године, после убиства министра Павла Булатовића, постављен је за министра одбране Југославије.

Био је члан СКЈ. После распада СФРЈ и СКЈ Ојданић није приступио ни једној политичкој странци.

Одлазак у Хаг и пуштање на условну слободу

25. априла 2002. године, Драгољуб Ојданић је пребачен из Србије, Савезне Републике Југославије (СРЈ), у затворску јединицу Међународног суда за ратне злочине почињене у бившој Југославији, у Хагу. Из Хага је пуштен на привремену слободу у Београду. После смрти бившег југословенског председника Слободана Милошевића, Ојданић је присуствовао сахрани, што је изазвало негативне реакције Хашког трибунала који захтева објашњење државе СЦГ ко му је дозволио да оде на сахрану.

По одслужењу две трећине казне пуштен је на слободу 29. августа 2013. године.

Умро је 6. септембра 2020. године у Београду. Сахрањен је 13. септембра у родном селу Равни.

Дела

Објавио је следећа дела:

  • ,,Од села Равни до Хага", Животопис Издавач: Народни музеј у Ужицу, 2016.

  • ,,Режирање хуманитарне катастрофе", Издавач: Медија центар Одбрана, едиција Ратник, 2020.

  • Дело посвећено генералу армије Драгољубу Ојданићу - „Војник златиборских врхова”, Радован Д. Томановић, Санимекс, Београд, 2008.

  • Књига која ће ускоро бити у штампи.

  • Овако се данас, далеке 2002. године, сећа генерал потпуковник Радован Томановић, главни јунак несуђене књиге генерала армије Драгољуба Ојданића "Генералу има ко да пише". Чак 135 писама, сваког месеца по једно, упутио је генерал генералу у затвор.

Одликовања

За изванредне резултате које је постизао на свим дужностима, оцењиван је оценом "нарочито се истиче" и "одличан", и добио је велики број одликовања и признања:

  1. Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, Указ председника СФРЈ бр. 164 од 22.12.1966. године;

  2. Орден народне армије са сребрном звездом, Указ председника СФРЈ бр. 144 од 22.12.1972. године;

  3. Орден за војне засуге са златним мачевимежа, Указ председника СФРЈ бр. 146 од 22.12.1977. године;

  4. Орден народне армије са златном звездом, Указ председника СФРЈ бр. 118 од 22.12.1981. године;

  5. Орден братства и јединства са златним венцем, Указ председника СФРЈ бр. 122 од 22.12.1985. године;

  6. Орден заслуга за народ са сребрим знацима, Указ председника СФРЈ бр. 110 од 22.12.1989. године;

  7. Орден слободе, Указ председника СРЈ бр. 1/2-01-001/99 од 22.12.1999. године;