Светислав Симић

Светислав Симић (4. март 1865 — 8. март 1911) био је српски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар. Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.

Рођен је 4. марта 1865. у Ужицу. Основну школу похађао је у Ужицу и Књажевцу, а гимназију у Пожаревцу и Београду. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Провео је и годину дана на студијима у Петрограду.

Неколико година радио је као наставник. Током 1894. постао је секретар министарства спољних послова, а онда је 1898. постављен за конзула у Приштини заменивши на том положају Тодора Станковића. Уз Јована Јовановића Пижона био је један најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији. Помагао је Богдану Раденковићу да оствари бољи контакт са српском владом. У јулу 1904. постао је дипломатски агент у Софији. Након проглашења бугарске независности 1908. постао је посланик у Софији и на том месту је остао све до одласка на лечење у Швајцарску. Умро је 8. марта 1911. у Лезену у Швајцарској.

Цели живот био је активан у новинарству. Основао је и уређивао Уставну Србију, а учествовао је и у оснивању Српскога Књижевнога Гласника. Био је оснивач Дела и уредник и сарадник многих листова: Одјека, Дневнога Листа, Јавора, Зоре, Наставника и Просветнога Гласника. Штампао је много расправа и брошура укључујући; Македонско Питање, Радикали и наша национална политика, Срби и Арбанаси, Стара Србија и Арбанаси. Најчешће се потписивао псеудонимом Павле Орловић.