Време је, сине, да кренеш!

На опроштају од родитеља некако се везах за мајку. Гледам је, а све ми се поглед не одваја од ње. У дубини њених очију потражих утеху, срећу, љубав, а видех сузе и тугу. Мази ми лице, а дланове нису више били нежни као пре. Изборани и тврди мирисали су на восак. Да ме сад питаш, рођени, зашто ми је мирисало на восак, не знам, али тај мирис, тај, у исто време драги и проклети, мирис воска нећу никад у животу заборавити. Таман одмакне дланове, а ја их опет привучем. Пољубим и миришем. Загрлим је, а она се цела уз мене привила. Мршава као никад пре. Двапут бих је могао рукама обгрлити.

– Време је, сине, да кренеш. Отац ће те испратити – рекла је невољно, уз уздисаје. Ја је послушах, узех торбу и кренух.

Оставио сам на родној груди све лепо што сам донео, а са собом понесох бригу о мајци. Имао сам осећај да није све како треба, али нисам могао да схватим шта. Такви смо ти ми људи, не умемо прихватити да су нам и родитељи смртни, да се могу разболети. Разлоге њиховог понашања тражимо увек на другој страни, тамо где их нема, не желећи да прихватимо да су управо они, наши најмилији, ти којих више неће бити. До капије сам се бар пет пута окренуо. Морам ићи, а нешто ми не да.

Остаде ми, рођени, Сретење у сећању. Руке које миришу на восак. Поглед са капије према мајци која је махала. Тада сам је последњи пут видео.

****

Сваки град мора да има споменик мајки као институцији. Улицу мајки. Музеј мајки. Трг мајки. Шта ће нам, рођени, толики споменици значајним људима које данашња деца и не препознају? Теслу знају јер је „постао“ телефон и телевизор. За Моцарта су чули, јер то је и чоколадица и позната кладионица. Ван Гог, то беше она рок група, је ли тако? Пупин, Бетовен, Панчић, то само звучи познато. А о томе ко су били Доситеј, Миланковић, Руђер Бошковић и други генији, данас многи не знају ништа или знају мало. О њима треба учити у школама, читати, слушати и пробати унапредити оно чему су ударили темеље. Са друге стране, сви знамо ко су мајке. Њихове бисте треба да испуне тргове и паркове. У разним покретима. На једном тргу мајка са децом око себе. У парку, на клупи, мајка храни бебу. На игралишту бронзана фигура мајке која гледа децу како се играју. Пред школом забринута мајка која испраћа свог првака. Тек када почнемо да поштујемо мајку као стуб породице, као темељ дома, и кад престанемо једни другима псовати мајке у најружнијој псовци која постоји на свету, тек тада ћемо се вратити на прави пут као људи и као нација. Зар није тако, рођени? Мислим, како ћемо стварати нове животе ако не поштујемо ону која је нама живот подарила?