Био сам ти у Ужицу!

Пре неког времена, рођени, био сам ти у Ужицу. Ишао неким својим послом па ме пут нанео поред касарне у Крчагову. Замолио сам сапутника да на трен станемо пред зградом. Он остаде у ауту, а ја се упутих спорим, тешким кораком. Као на робију да сам ишао. Лево и десно уз тротоар ограда се урушила, не можеш пронаћи два здрава метра. Капија спала са шарки па не знаш да ли онако зарђала држи трошне стубове или они, пак, држе њу. Стазу, бетонску, до касарне прекрила је трава која је са стране расла. Само по том удубљењу у односу на остатак дворишта можеш знати да је ту некад било нечега што је људска рука направила.

Када сам подигао поглед, уплашио сам се. Искрено, рођени, неки страх ме обузео. Ништа страшније, уједно и ништа тужније од старе напуштене зграде. Зјапе прозори на зиду као празне очне дупље на човековом лицу. Зјапе, гледајући у прошлост, све ми се чинило сваки час ће из њих сузе потећи. Чак и они трагови кише на малтеру на то су личили, на реку суза која се из ове касарне пролила. Дрвеће поред зграде савило се под тежином живота, као неми стражари минулих времена, без птица, без гнезда, без ичега. Тужни колико и зграда којој сенку праве.

Стао сам пред врата. Трагови белог су се још понегде наслућивали, мада је и та белина више деловала као пукотина у пукотинама које су белину освојиле. Стакла нема на њима, ни браве, ни кључа. Полуотворена. Додирнуо сам их и она се уз шкрипу отворила. Хтео сам, рођени, свега ми на свету, да закорачим унутра, да погледам и да се не трен предам прошлости, али ми се није дало. Стајао сам на прагу и гледао у претећу унутрашњост. Делови цигле, малтера, свуда около. Графити по зидовима. Мемла у ноздрвама. Пауци и паучина. Као из најгорих ноћних мора и из најстрашнијих филмова страве и ужаса. Ма, лажем, роде, ни филмови ни снови не могу толико страшно наместити колико може живот.

Знам, питаш се што ти сада, усред приче о Кошарама, о касарни у Крчогову причам. Није залуд, веруј ми. Из тог објекта, из те касарне, из те остареле и напуштине руине поред које људи пролазе несвесни њене величине, на Кошаре је дошао и Иван Васојевић Јагуар.

Мој рођени, знаш ли ти ко је и шта је био Јагуар? Такве јунаке мајка једанпут рађа. Задојен српством, чојством и јунаштвом. Одрастао уз Његошеве стихове. Частан изданак херојског братства и племена. Крупан као планина, а срце још веће. Њега судбина одабра да буде један од одабраних. Пред крај 1998. године добио је прекоманду, као испомоћ Приштинском корпусу, на караулу „Кошаре“. Дошао је међу војску која га није знала, а војници су га одмах прихватили. Имаш такве људе који су рођени да буду вође, да их заволиш после првог сусрета и после прве речи. Пар година старији од већине граничара био је прихваћен као један од главних људи тамо. Војска је знала шта треба да извршава, али им је требао један Јагуар да их правилно кроз задатке води.

У фебруару, причали су ми, дошао је на одсуство. Његови су му набацивали да је он своје држави одужио, да и други оду мало на Кошаре. Одбацивао је сваку причу на ту тему. Грмела је, кажу, његова Сјеница од речи „А ко ће бранити ону децу доле, ако се ја не вратим?!“. За пар дана одсуства стигао је све. И своје да утеши, и са сестром да се исприча, и са друштвом да се исмеје, а и девојку у далеком Београду да посети. Дан одласка тешко му је пао. Слутио је нешто, на лицу му се видело, али је са осмехом отишао. Са осмехом на лицу касније је и сахрањен.