Умро је за земљу коју је волео!

Ненад Милкић

Деки је умирао дуго и тешко, као херој и мученик. Умро је за земљу коју је волео, границу и другове које је штитио, часно име које је понео у вечност. Тек неколико месеци касније тело су му пронашли, странци чини ми се. Кући га однели. Само га је по лековима које је у џепу имао, отац препознао.

Умро је и као опомена. Да, рођени, као опомена свима нама који смо ту, на неколико стотина метара од њега умирали у души заједно са њим. Његова смрт је била опомена и свима нама јер смо видели шта нас чека, ако нас живе ухвате. Више није било назад. Чак и када зеца у ћошак сатераш, ма колики страх у његовим очима био, ако му не даш простора да побегне и да се склони, он ће се борити. Свом својом снагом и целом вољом, знајући да ће му то вероватно бити последње, али се без борбе неће предати. Чак и зеца, рођени, као најплашљивију животињу. И миша као најмању. Камоли кад у такав ћошак сатераш лавове, пантере и вукове.

Ми смо знали да више нема назад. У ћошку смо, спаса није било ни са једне стране, планина, која се у гробницу и стратиште претворила, прихватила нас је као своје. Више ништа нисмо могли учинити, осим да што скупље продамо своју кожу, али и своју душу. Свеједно, једно од то двоје живо не може напустити Кошаре.

Та ноћ, проклета била, у каснијим ноћима без сна, натерала ме је да се запитам и да онако у осами приупитам. Нисам био луд, рођени, а можда и јесам, ко ће то сада знати. Све ми се чинило да сам међу свим оним столетним буквама и шиптарском гамадима угледао Шоту Галици. Носила је исту ону пушчетину скоро већу од ње, ситна и обучена по шиптарски, са белим кечетом на глави. Трљао сам очи, али како бих их јаче притискао тако ми се она јасније приказивала. Приупитах је, роде, да ли се радује.

Радујеш ли се Шота Галици, какав си окот окотила? Поносна ли си на на оне који са твојим именом на уснама исте злочине чине? Играла си око ватре проклињући све српско. Децу, људе, државу, куће, села, воћњаке! Све! Данас мали „шотићи“ исто то чине. Горе и крвавије него ти. Срећна ли си због тога, Шота Галици? Можеш ли сад мирна у гробу починути, дабогда ти пси кости разнели, као што су разносили и онима које си у смрт послала. Као што ови твоји наследници по Космету и Албанији српске кости разносе. Пре него што одеш, само ми реци, молим те, радујеш ли се? Радујеш ли се Шота Галици?!

Ништа ми, рођени, није одговорила. Само се тајанствено насмејала и нестала у магли која се спустила на Проклетије.