Е, то ти је, Газиместан!

– А оно тамо, онај стуб из земље што се издиже, шта је ту?

– Е, то ти је, брате мој, Газиместан! Лево је он, десно је Муратово турбе, место где је Мурат убијен. Ту су му дроб у земљу положили.

Запалих цигарету и погледах све оно о чему су причали. Пред очима као да угледах кнеза Лазара са његовим бивољим роговима, окруженог витезовима у сјајним оклопима како јуришају у срце османлијске армије. Уз њега и Топлица Милан и Косанчић Иван и Павле Орловић и Реља Крилати, и босански витезови војводе Влатка Вуковића и јуришници његовог зета Вука Бранковића, а не посустаје за њима ни Југ Богдан ношен полетом својих девет Југовића. Десно од термоелектране, од тог њиховог Кастриота, јуриша делија окружен са дванаест витезова. Секу редом Турке који им по јунаштву ни до колена нису. Газе коњи преко азапа и јаја, лаке турске пешадије, усмерени ка једном циљу, султановом чадору. Жива ми слика пред очима како се до њега пробише. Познах вођу те групе, као да ме на трен и погледа, Велики Милош Обилић. Уче нас у школи да је на преверу убио Мурата, да Срби ништа друго до превара и подвала не знају, да без лажних речи и заклетви не умеју ништа учинити, а камоли битку добити. Уче нас да будемо понизни, да су нам највећи јунаци лажови и никоговићи, а не људи који су имали храбрости да на силу силом одговоре. Проби се Обилић до Мурата и уби пред мојим очима османлијског султана. Тек тада се руке витезова уморише, имали су довољно времена да се прекрсте и молитву започну пре него што су их на комаде султанове страже исекле.

Све што је било ваљано по Лазаревој Србији, све што је подојено херојским млеком и учено да су јунаштво, чојство и отаџбина највеће светиње, погинуло је на Косову. Победили су, али им Пирова победа беше, јер иза њих осташе они који су битку на Косову преживели и који нису били достојни да преузму барјак који су Душан и Лазар развили. Јунаци са Косова су нам у наследство оставили и велику легенду, али и велики терет. Показали су како се бори и гине за земљу, и одоше да са неба посматрају како смо ту њихову жртву схватили и да ли смо шта из ње научили.

Све ми се чини, рођени, да нисмо. Кад је избио Први српски устанак многе смо битке добили у слави и јунаштвом појединаца, али до одсутног боја није дошло јер Карађорђе и његове војводе побегоше из Србије. Код Другог устанка Милош одабра улизивање, или како се то модерно каже преговарање, а све оне који су имали смелости да се Турцима отворено супроставе бацио је у тамницу. Више смо сами краљева побили него што су нам непријатељи и помислили учинити. У Првом светском рату, када су Мишић и остале војводе и ђенерали заговарали да се на Косову организује одбрана и крене у одсудну битку, краљ Александар и Никола Пашић наредише да се уђе у Албанску голготу и преко албанских гудура до мора дође. Више нам војске и народа у планинама оста завејано снегом него што би у тој одсудној борби као хероји погинули. У Априлском рату краљ нам побеже из земље. Четници изабраше да чекају, а партизани ни на једну офанзиву не одговорише контра-офанзивом. У Босни, када се Југославија распала, од 75% територије спадосмо на 49%. Не узесмо ни Сарајево, ни Бихаћ, ни Тузлу, ни Горажде, када смо их у шаци имали. У Хрватској смо до предграђа Загреба долазили, када су нас уз наредбе враћали на неке почетне положаје. На крају смо и без тих почетних положаја остали. Па, ето тако, и тада на Косову, споразумно смо дали оно што смо чврсто држали. И могу да причају шта хоће, али војска и полиција на Косову нису поражени од НАТО агресора и шиптарских злочинаца. Поразили су нас наши политичари који одсудну битку нису смели до краја до воде. А ми, обични људи, били смо спремни на њу. Данас, рођени, када погледаш карту и видиш ситуацију у околини, можеш видети само јад и чемер. Ништа боље нисмо прошли тим повлачењима и политком „крени-стани-назад“, него што бисмо да смо до краја започетог ишли.

Тако ти ја, рођени, гледајући живу слику Косовског боја пред очима, упитах у мислима „Стидиш ли се нас Лазаре, барем онолико колико се ми, обични смртници, стидимо себе?“