Ма, опет бих све исто!

Кажу паметнији од мене да сви људи на овом свету умиру два пута. Први пут када им душа напусти тело, а други када их сви забораве. Има и трећа судбина. Она је намењена нама кошарцима. Посебном соју људи и врсти која изумире. И све ми се чини да је та трећа судбина, тај трећи пут тежи и разорнији него претходна два јер у исто време комбинује и уништава, усмерава и искључује један другог.

Тај трећи пут јесте пут заборава док си још увек жив.

Боли то, рођени!

И није то бол која се јави када се мало угруваш. Обришеш прашину, помазиш болно место и наставиш даље. Нити је то бол коју изазива крв када кроз посекотину напушта тело. Потече, пресуши и скори се. Не бих рекао да је то и оно што кида душу и осећања, а срце разваљује на ситне парчиће. Не, није то, рођени.

Ова бол је јача, истрајнија и тежа од било које друге. Од ње не можеш да се браниш, не знаш како да се носиш са њом, и остајеш без наде да ће икада проћи. Она је наша судбина и наше проклетство. Наш Витлејем и наша Голгота. Наш пут посут ружама од којих је само трње остало.

Стоји ти у грлу па нити да удави нити да је прогуташ. Причао би о њој, али се загрцнеш. Исплакао би је, али су сузе пресушиле. Ни да је испљунеш не можеш. Везала се за душу па све што је више напоље тераш, она се све јаче унутра везује.

Јер њено је име – издаја!

Боли, рођени!

* * * *

Ма, опет бих све исто. Ступио бих у прву стотину и грудима на зликовца кренуо. Опет бих јео кору и корење. Одрекао бих се живота, ако се ово животом може назвати, само… Само… Ма, само да је још једном видим.

У пуном сјају како се пресијава на сунцу. Да је помазим и наслоним усне на њу. Да јој испричам шта сам све прошао и шта је прошло крај мене. Да јој се изјадам и као човек се пред њом исплачем. И да признам да би за њу и живот дао… За моју караулу! За „Кошаре“!

Боли, рођени, сваки дан живота који живим, сваки залогај хлеба који у уста ставим и сваки уздах који у плућа увучем. Боли и ходам са сузом у оку јер, све нас је мање. Осипамо се и одлазимо на место где нас чека небеска караула и чување неких нових граница. Управо због тога што нас је све мање и што ћу и ја једном доћи на ред, желим да испричам причу о најхрабријој јединици која је икада ходала земљом. О вечној стражи са „Кошара“!

О Бесмртном батаљону, рођени!